Na političkoj sceni Srbije pojavio se novi igrač. U pitanju je Alek Kavčić, kako kaže “inženjer, naučnik”, doktor nauka i veoma imućan Srbin iz SAD. Do juče potpuno nepoznat javnosti, Kavčić je preko noći postao kućno ime, prisutan u velikom broju medija da bi u nedavnoj anketi 6% izabralo baš njega kao osobu koju najviše poštuju a da nije političar. Prilično veliki uspeh za jednog novopečenog političara. Ali o tome kasnije.
Kavčić je iz Srbije otišao jako davno. U Srbiji se, iz Indije, upisao u treći razred Matematičke gimnazije, diplomirao u Nemačkoj i potom otišao na post-diplomske studije na univerzitet Karnegi Melon. Tu mu je mentor bio čuveni Jose Moura i pod vođstvom tog mentora napravio je patent za koji se kasnije pokazalo, kroz veoma dug i skup sudski proces, da je veoma lukrativan. U međuvremenu je bio docent na Harvardu, pa profesor na Univerzitetu na Havajima. Sada je adjunct (predavač po pozivu) na Karnegi Melonu i živi na relaciji Ostin – Beograd.
Najveći deo svoje medijske vidljivosti i popularnosti Kavčić duguje inicijativi tzv. besplatnih udžbenika. Čim se covek udubi u tu priču, lako vidi da ne samo što tu ne postoje nikakvi besplatni udžbenici, već ona sa sobom vuče gomilu drugih posledica, od kreiranja državnog monopola u sferi udžbenika (Kavčić otvoreno kaže da Zavod za udžbenike treba da postane javni servis kao što je RTS) do podrivanja ugleda nastavnika i insistiranja na elektronskim formama učila iz ekoloških razloga. Kavčić je pametno kao svog arhi-neprijatelja postavio nemačku izdavačku kuću Klett, i ja ga još nijednom nisam čula da pominje npr. Kreativni centar ili Eduku, po koje njegova akcija ima istovetne posledice.
Sami politički stavovi Kavčića bi se najbolje mogle opisati rečju papazjanija. S jedne strane grmi po državnim univerzitetima jer “nigde više u svetu nema samoupravljanja” (treba nam valjda neki kvalitetniji menadžment kao u SAD gde je administracija postala daleko važnija od nastavnika) ali istovremeno, izbaciti privatne izdavače iz polja udžbenika. Povećati svakako autoritet nastavnika,”prosvetni radnik mora da bude na pijedestalu u društvu”, ali istovremeno, zar ne vidite da nastavnici nameću Klettov udžbenike jer su potkpljeni besplatnim hemijskim olovkama i tabletima? “Ovoj zemlji treba Robin Hud”, novac običnih ljudi se prelio u džepove elita i sad je narod siromašniji nego ikad – ipak, sve ove užasne pojave se mogu srediti takvom benignom intervencijom kao što je “ulaganje u obrazovanje”.
Kao i mnogi amateri koji ulaze u politiku, Kavčić je fasciniran trivijalnim uvidima. “Srbija je mala zemlja”, ponavlja stalno, a iz toga sledi da moramo da ulažemo u obrazovanje jer ne smemo dozvoliti da neko genijalno dete na selu ostane nepismeno. Za razliku od nas, Kina i SAD to mogu, jer imaju mnogo više stanovnika.
Ali mala zemlja ima i manje potrebe za genijalcima. Mi ne šaljemo rakete na Mesec niti nosače aviona u Tihi okean. Kad je krenula pandemija, svet nije pogledao u Srbiju i rekao – Srbi spasite nas, smislite nešto. Ne, svet se okrenuo tim standardnim igračima, mnogoljudnim i razvijenim zemljama i bio je u pravu. Kao mala zemlja mi u većoj meri koristimo znanja koje druge stvaraju i tu nema ničeg lošeg niti se to moze suštinski promeniti.
Kavčić često ističe kako Tesla i Pupin nisu bili iz Beograda, i zato i moramo da imamo to stvarno besplatno obrazovanje, da izvučemo tu genijalnu decu sa sela. Ali u selima – takvim gde bi besplatni udžbenici napravili razliku – više nema dece. Ne genijalne, nego nikakve. Ima mnogo pametne dece van Beograda ali daleko su oni od te bespomoćnosti i zaostalosti kakvu Kavčić zamišlja. Na svakom koraku se vidi to njegovo dugo odsustvo iz Srbije, taj neki dobronameran ali suštinski potcenjivački stav prema trenutnim kapacitetima. To je kombinovano sa glorifikacijom obrazovanja gde često insistira da se “ne može nikad previše uložiti u obrazovanje”, što je naravno potpuno apsurdno ali ko je lud da se spori oko toga. I tako dobijamo tu neku platformu maglovitog veličanja obrazovanja kombinovag sa crowd-pleaserima poput besplatnih udžbenika sa kojom se u svi slažu ili makar ne nalaze vrednom osporavanja.
Stoga, ceo taj bućkuriš stavova njemu ne samo što ne smeta da se probije na političkoj sceni, nego je čak i prednost. Jer potencijalni glasači nisu ništa promišljeniji niti koherentniji od njega - u jednoj rečenici će urlati sto Vučić nije ukinuo pretplatu na RTS kao što je obećao, a u sledećoj aplaudirati ideji da Zavod za udžbenike bude isto što i RTS. I na mnogo mesta u svetu sa stizali na vlast, uglavnom na kraći rok, takvi likovi, fokusirani na jedno popularno pitanje iskombinovani sa gomilom opštih mesta i stavova koji su dovoljno retko izrečeni da na njih nisu razvijeni automatski odgovori.
Zbog toga ja Kavčića vidim kao nekog ko ima potencijal Panića, da ujedini opoziciju, ili alternativno, kao nekog koga će Vučić, kao i mnoge ljute kritičare, uspešno da neutrališe postavljanjem na neku funkciju.
