Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.

Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?

Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“

Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.

Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.

Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.

Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.

Crtice o Oktobarskoj revoluciji

Bliži se tačan dan stogodišnjice Oktobarske revolucije i mnogo se piše o tome. Nekada sam dosta čitao o ovom periodu i hoću da napišem nekoliko nota. Pri tome, izdvajam samo stvari za koje mislim da su manje poznate ili koje su mi posebno interesantne.

1. "Oktrobarska revolucija" nije ni oktobarska, ni revolcija. Oktobarska više nije zbog promene kalendara, sada datum pada u novembru. Ali nije ni revolucija jer je po svim svojim ključnim karakteristikama bila samo jedan dobro organizovani puč.

2. Rusija jeste imala revoluciju, ali ona se dogodila još u februaru iste godine. Tada je odstranjen car Nikolaj, a vlast preuzela privremena vlada. Privremena vlada, koju je najpre predvodio uglavnom zaboravljeni grof Lvov a onda poznatiji Kerenski, gubila je konce iz ruku i pravu vlast je sve više preuzimao petrogradski sovjet.

3. U periodu između marta i oktobra, Rusija je po rečima Kerenskog bila "najslobodnija zemlja na svetu". To je bilo na korak od anarhije jer su se stare strukture vlasti raspadale, ali je po prvi put u istoriji bilo ko mogao da agituje za bilo šta. Čitav vek pre toga zemlja je bila puna raznih radikala, ideologa, revolucionara, teoretičara i planera, uključujući i prve teroriste u istoriji. Posle delimične liberalizacije i uspostavljanja parlamentarizma iz 1905. godine dobili su veću, a na leto 1917. i potpunu slobodu agitacije. I masovno su je koristili, propagandista i pamfletara bilo je svuda.

4. U potpunoj slobodi populisti su se bolje snašli od ostalih. Konstitucionalni demokrati (KaDeti) nisu bili tako efektivni kao socijalisti. A socijalisti nisu bili tako efektivni kao boljševici.

5. Boljševici, ili u prevodu "većinci", nisu čak bili ni u toj većini po kojoj su sebe nazvali. Nazvali su se tako jer su na jednom sastanku u procepu prvobitne socijal-demokratske partije navodno prevladali u glasanju. Ali na tom sastanku bili su u većini samo po jednom pitanju; u drugima su većinu činili oni koje su nazvali "manjincima", menjševici. Eto, izvanredna propagandna sposobnost boljševika je rano došla do izražaja.

6. Lenjin je jedan od najsposobnijih lidera u istoriji. Sve vreme su skoro svi ostali sumnjali u sve što je hteo da ostvari. Do samog kraja niko, ni najbliži saborci, nisu stvarno verovali da mogu preuzeti vlast. Protivili su se, odbijali da učestvuju. Godinama pre toga Lenjin je osmislio strategiju koja je, kontraintuitivno, bila protiv omasovljenja komunističkog pokreta. Umesto omasovljenja insistirao je na maloj i dobro organizovanoj grupi posvećenih revolucionara. Baš se tako sve i dogodilo.

"Sposoban", kad je u pitanju Lenjin, treba shvatiti u čisto instrumentalnom smislu, kao sposobnost ostvarenja onoga što je naumio. Inače je Lenjin bio beskrupulozan koliko i Staljin, samo ne i takav paranoik-psihopata.

7. Nije mi jasno kako se i zašto na srpskom ustalio izgovor Lenjin umesto izvornog Ljenin.

8.  Kerenski i Lenjin su iz istog mesta, Uljanovska, tako kasnije nazvanog po Lenjinu. Lenjin, inače, nije iz plebsa nego iz fine porodice. Otac mu je bio glavni školski administrator u svojoj oblasti što je u tadašnjem sistemu značilo i pripadnost nižoj aristokratiji. Kerenski je posle revolucije na kraju završio u SAD. Negde u Kaliforniji je živeo i predavao na univerzitetu sve do 1970. i studenti nisu mogli da veruju da je to taj istorijski Kerenski.

9. Revolucija je, dakle, u stvari bila puč. Posle pada monarhije uspostavljena je privremena vlada, ali sve veću de facto vlast vremenom su preuzimali lokalni radničko-politički saveti ili "sovjeti", naročito sovjet glavnog grada, tada Petrograda. A sovjete su sačinjavali radnici i političari raznih radničkih i socijalističkih partija i struja, ne samo boljševici. Oktobarski puč sastojao se u svrgavanju nemoćne vlade Kerenskog i u preuzimanju sovjeta od strane boljševika.

10. U isto vreme, posle pada monarhije, seljaci po ruskim prostranstvima preuzimaju stvari u svoje ruke i tokom leta 1917. vode rat protiv aristokratije i prisvajaju njihove posede. U to vreme, većina seljaka koji otimaju zemlju još uvek nikada nije čula za Lenjina.

11. Da saberem, revolucija se u 1917. uistinu dogodila. Ali nije se dogodila "Lenjinova oktobarska revolucija protiv bivšeg sistema." Dogodile su se, ovim redom:
   1) šira politička revolucija protiv autoritativne monarhije u februaru 1917, koja je bila kulminacija višegodišnjih previranja
   2) spontano urušavanje seoske aristokratije i nasilna preraposdela zemlje u korist seljaka na leto 1917,
   3) u gradovima, sve veća uloga i de facto vlast petrogradskog i drugih sovjeta, usled slabosti privremene vlade Kerenskog,
   4) i onda, na kraju, u oktobru, Lenjinov puč protiv privremene vlade i protiv ostatka sovjeta.

12. Ponovo o Lenjinovoj sposobnosti. Ovo su bili ljudi isključivo vođeni ideologijom, do nivoa neshvatljivog u današnje vreme jer takve ideološke ubeđenosti više nema. Ipak, Lenjin je kad je trebalo da se osvoji i zadrži vlast bio izuzetno pragmatičan. Ključno, seljacima je obećao da mogu zadržati zemlju koju su preuzeli i preuzeti još toga što je ostalo. Tek će Staljin to kasnije kolektivizovati. Dalje, vojnicima na frontu je obećao kraj rata i to ekspresno ispunio sklopivši mir kojim je Nemcima predao ogroman deo teritorije. Kasnije će istu pragmatičnu notu pokazati dozvoliviši elemente kapitalizma i tržišta putem Nove ekonomske politike (NEP), kada su prvi pokušaji podržavljenja doveli do raspada ekonomije.

13. Privremena vlada je pre svrgavanja bila raspisala izbore za konstitutivnu skupštinu za novembar 1917. Posle preuzimanja vlasti Lenjin nije imao kud nego da sprovede te izbore. Na njima su boljševici, već tada na vlasti i sa kontrolom, osvojili 24%. Pobednici su bili drugi, mekši socijalisti. Izbori su, očekivano, ignorisani. Na kraju krajeva, prema Marksu, obični ljudi nemaju tu svest koju ima radnička avangarda.

15. Posle revolucije je Lenjin, sada lider najveće zemlje na svetu, još neko vreme živeo u studentskom domu Instituta Smoljni. Nije imao vremena da razmišlja o preseljenju. Ubrzo se navikao na luksuz, prisvojio par vila i skupocene carske automobile. U post-revolucionarnom haosu su bande harale ulicama i po rečima jednog autora neko je zaustavio Lenjinov konvoj i pod pretnjom pištoljem mu oteo rols-rojs. Ako su komunisti "eksproprisali eksproprijatore", onda je pljačkanje Lenjina bio redak slučaj eksproprijacije eksproprijatora eksproprijatora.