Zašto treba privatizovati Nasu

“Onaj koji se bori protiv čudovišta, treba da pazi da i sam ne postane čudovište.” (Niče) Ovih dana povela se rasprava o ingenioznom projektu Elona Muska o letu sa ljudskom posadom na Mars u 2022. godini (National Review je objavio sjajan tekst o tome.) U senci toga prošao je i otužni “jubilej” – 5 godina od poslednjeg leta spejs šatla, najvećeg i vrlo simboličkog promašaja državne astronautike. Tokom tog perioda dobili smo – na planu letova sa ljudima – jedno veliko ništa, zapravo i manje od ništa, jer je i “papirni” Constellation program otkazan, a od novog heavy lift booster-a koji je preduslov za ozbiljniji svemirski program nema ni traga ni glasa.

  

Da je NASA postala dinosaurus sa velikim telom i malom glavom toliko je očigledno da to gotovo nije potrebno obrazlagati. Gubitak dva šatla (Čelindžer 1986. i Kolumbija 2003.) predstavljao je gigantsku katastrofu za koncept razvijan više od četvrt veka (!), koji je odneo preko 210 milijardi dolara iz 2011. Cena pojedinačnog leta šatla bila je najmanje 20 puta (!!!) veća od one koja je u originalnim studijama bila predviđena. Kao što je neko marljivo izračunao u diskusijama na Internetu nakon nesreće Kolumbije, da je šatl bezbedan kao i avionski saobraćaj – što je bilo originalno obećanje Nasinih eksperata – samo na londonskom aerodromu Hitrou dešavale bi se po dve avionske nesreće dnevno. Međunarodna svemirska stanica se već uveliko posmatra kao projekt tipa »rupa bez dna«. O letovima na Mesec kojih nema već 40 godina ne vredi trošiti reči, odavno (u vreme Vernera fon Brauna!) planirana – Nasina, o Elonu Musku malo kasnije – misija na Mars se sad “ambiciozno” smešta u maglovitih 20-30 narednih godina. Čak ni jednostavne planetarne misije bez ljudske posade ne idu kako se očekuje: kvar na Galileu je redukovao količinu podataka koju je ova sonda sakupila na majušni delić planiranog, o totalnim havarijama misija Mars Polar Lander ili Mars Observer da i ne govorimo. Što je najvažnije, nedavno deklasifikovani dokumenti pokazuju kako je NASA sasekla gomilu radikalnih, neortodoksnih, hrabrih projekata na kojima su veliki umovi poput Frimena Dajsona radili u samo praskozorje kosmičke ere (Orion, Rover, NERVA, itd.) i svesno se okrenula neefikasnom i opasnom hemijskom pogonu kao jedinom načinu da se ostvari politički traženo ljudsko prisustvo u svemiru. Gotovo pola veka nakon lansiranja prvih satelita, dok se čitave druge oblasti nauke i tehnologije uopšte ne mogu prepoznati (uporedite tadašnje i današnje računare, tadašnje i današnje medicinske aparate ili tadašnje i današnje hi-fi uređaje), i dalje se koriste rakete na hemijsko gorivo, i ne postoji nijedan jedini ozbiljan projekat kome je cilj da se to promeni. O sprezi Nase i vojno-bezbednosnog kompleksa koja stalno izaziva moralne nedoumice da i ne govorimo.  

Neko bi u odgovor mogao početi da nabraja uspehe agencije. Niko ne spori da je uspeha bilo, premda je pitanje motivacije i svrsishodnosti nekih od njih  veoma sporno. Ali, sve treba staviti u odgovarajuću perspektivu i kontekst. Najuspešnije misije NASA su one – za koje niko nije čuo! Odnosno, niko van uskog kruga astrofizičara i planetologa koji se njihovim rezultatima bave. Misije kao što su IRAS ili COBE nemerljivo su doprinele našem razumevanju svemira, otvorile nove horizonte, pobile stare teorije i podstakle izgradnju novih na način koji je prethodno bio nedostupan. Isto se odnosi na neke (nipošto ne sve!) međuplanetarne misije, poput Vikinga iz 1970-tih ili Vojadžera iz 1980-tih. Svi ti uspesi NASA zajedno tokom poslednjih 40-tak godina nisu koštali kao jedan jedini – zbog nebrige ili nekompetentnosti – izgubljeni šatl, čak i kada bismo stavili na stranu nemerljivi gubitak ljudskih života. Kao što reče eponimni začetnik ove vrste “uspeha”, epirski kralj Pir nakon pobede nad Rimljanima kod Askuluma u Apuliji 279. godine pre n.e.: “Još jedna ovakva pobeda i potpuno smo propali.”

Odmah da razjasnim: sve što je rečeno za NASA se sa još većom snagom odnosi na “sestrinske” organizacije kao što su evropska ESA, te Roskosmos i kineska kosmička agencija. Spisak njihovih promašaja je još duži. Dugačkom nizu sovjetskih kosmonauta čija je smrt odmah ili tek nakon pada Berlinskog zida priznata, treba dodati česta neuspela lansiranja, koja su se nastavila i nakon destaljinizacije i navodnog uvođenja demokratije. O neuspesima sjajno zamišljenih misija poput Fobosa je takođe puno diskutovano. Pompezno najavljivan evropski Bigl 2 se nije oglasio (uprkos idiotskim saopštenjima po kojima se »uspešno spustio« – štogod to u orvelovskom novogovoru značilo), a o tragediji poput prizemljenja kineske rakete iz serije Dugi marš (totalitarno ime govori samo za sebe) na jedno selo pre petnaestak godina i stotinama žrtava pri tom nastale eksplozije bolje je ćutati. Dakle, ovde se NASA koristi kao primer za ma koju bahatu i svemoćnu kosmičku agenciju iza koje stoji državni aparat sa svim dobro poznatim mehanizmima prinude.

NASA je proizvod Hladnog rata, stvorena da bi se dao pre svega vojni, a zatim i političko-medijski odgovor sovjetskim nastojanjima da se pokaže superiornost “proleterske” nauke i tehnike. Strateški značaj svemira se sistematski preuveličavao, pa i danas imamo prilike da u zaostalim džepovima hladnoratovskog razmišljanja, kakva je i Srbija, čujemo budalaštine da nas Zle Sile Novog SveCkog Poretka vrebaju iz svemira! U to vreme, to je moglo imati izvesnog racionalnog opravdanja: pred let čoveka u svemir su se tada postavljale brojne teškoće koje su odista bile naučne i tehnološke prirode. Problem kosmičkih letova sa ljudskom posadom već odavno nije naučni ili tehnološki problem, on je isključivo politički, kulturni i civilizacijski problem. Berlinski zid je pao. A NASA uprkos zdravoj logici, opstaje, i upinje se svim silama da održi u životu propalu ideju da boljševički pogled na svemirske letove treba da procveta baš u 21. veku.

I tu upravo nailazimo na ključ još jednog malignog aspekta Nase i sestrinskih agencija: one se svim silama trude da prikriju i umanje ekonomski i privredni značaj kosmičkih resursa. Stalno se naglašava istraživački i medijski aspekt astronautike, dok se sistematski zanemaruje tema eksploatacije vanzemaljskih resursa. U svim pričama i planovima o budućnosti letova sa ljudskom posadom uvek se govori o povratku na Mesec i letu na Mars. Obe stvari su prevashodno PR, a ne nešto što bi moglo doneti ekonomske koristi – sve to kao da svemir nije pun resursa u poređenju sa kojima su prirodna blaga Aljaske ili Sibira tek kap u moru. Zašto se ne govori o letovima do NEO, objekata u Lagranžovim tačkama Zemlje ili čak do asteroida u glavnom asteroidnom pojasu koji su tek malo dalji od Marsa, a u ekonomskom pogledu daleko više obećavaju? Zašto se tu i tamo polu-artikulisano priča o potrebi stalnog ljudskog prisustva u orbiti oko Zemlje (kao da je prisustvo neka vrednost po sebi, a ne tek posledica važnijih aktivnosti), a veoma retko o potrebi premeštanja industrije u orbitu? Veoma jednostavno rasuđivanje ukazuje na privredni značaj asteroida: kad se nađete na Mesecu ili Marsu, vi ste, kao i na Zemlji, na dnu gravitacione potencijalne jame. Cena iznošenja kilograma resursa i prebacivanja na neko drugo mesto uglavnom je određena upravo dubinom gravitacione potencijalne jame – a ona praktično ne postoji za asteroide! Drugi ključni moment je geofizički: dok su na Zemlji i drugim planetama teški metali iglavnom retki zbog toga što su potonuli u središnje oblasti planete, takve diferencijacije na asteroidima nema. Lako je izvesti zaključak da bi prosečan asteroid, veliki tek par kilometara sadržao više retkih elemenata nego što je zemaljska proizvodnja za čitave decenije.

Alternativa je jasna: privatni/korporativni sektor. SpaceShipOne i njegov genijalni konstruktor Bert Ruten, Elon Musk i SpaceX, ser Ričard Brenson i Virgin Galactic pokazuju na najbolji mogući način put koji treba slediti. Privatna inicijativa u osvajanju svemira rešila bi veoma brzo većinu problema kroz drastično opadanje cene prebacivanja kilograma korisnog tereta u orbitu i na druge lokacije u Zemljinoj blizini zbog slobodne konkurencije, oslobađanje od ekonomskog, društvenog, pa i psihološkog balasta saradnje sa vojnim i bezbednosnim strukturama, angažovanje daleko većih ljudskih kreativnih potencijala nego što čak i NASA može učiniti i ponajviše, uklanjanje birokratskih i pravnih prepreka originalnim i smelim idejama. Ako astronomima nimalo ne smeta što je, npr. najveći pojedinačni teleskop na svetu (10-metarski Keck) privatna inicijativa, nije jasno zašto bi to bilo kome smetalo u astronautičkom sektoru, osim šačici NASA-mandarina.

Sve je ovo deja vu kad se uporedi sa dobom evropskih istraživanja i osvajanja drugih kontinenata naše planete. Kolonizacija vanevropskih resursa imala je dva osnovna modela. Prvi, državni, utemeljile su Španija i Portugalija. Istorija španskih istraživanja i osvajanja Latinske Amerike to potvrđuje: za najjednostavnije, baš kao i za najteže zadatke i misije, bilo je potrebno tražiti dozvolu iz Eskorijala ili Lisabona. Većina konkvistadora provodila je više vremena po sudovima i dvorskim čekaonicama nego u Novom Svetu. Otkriće bi učinio ne onaj ko bi imao dobru volju, znanje ili hrabrost, već uglavnom onaj koji je imao dobrih veza na dvoru (ili u crkvi). Posledice jesu pre svega razvitak ideološkog i verskog fanatizma koji je doprineo uništenju domorodačkih kultura i opštoj brutalnosti španskih i portugalskih kolonija, a zatim i ogromna neefikasnost kolonijalne uprave. Uporedimo li to sa velikim brojem engleskih, francuskih ili holandskih kolonija videćemo daleko veću ulogu privatne inicijative i osnivanja korporacija, često sa mešovitim vlasništvom. Npr. britanski parlament je aktivno i svesno podsticao stanovništvo da učestvuje u kolonijalnim poduhvatima putem ulaganja u ovakva preduzeća. Upravo zahvaljujući takvom pristupu, karakterističnom za individualizam i preduzetništvo, danas govorimo o, recimo, šatlu ili internetu, a ne analognim terminima na španskom ili portugalskom. Ironija je da se danas praktično sve kosmičke sile, grčevito i dalje drže španskog, a ne britanskog modela kada je o svemiru reč.

Sve ovo ne bi bilo toliko značajno, da nam na Zemlji nisu potrebni resursi. Otac sociobiologije Edvard O. Vilson je još pre desetak godina precizno izračunao da, kada bi svi stanovnici Zemlje trošili istu količinu prirodnih resursa kao oni u par najrazvijenijih zemalja sveta, nama bi već danas bile potrebne skoro tri planete poput Zemlje! Pored povećane efikasnosti korišćenja, a naročito recikliranja resursa, ništa nije prirodnije nego tragati za njima u svemiru. Kako ćemo izbeći katastrofe koje nam prete, kako prirodne (sudari sa asteroidima/kometama, eksplozije bliskih supernovih, supervulkanizam, pandemije), tako i antropogene (nuklearna zima, globalno zagrevanje, zloupotreba biotehnologije/nanotehnologije), ako ne ovladavanjem svemirskim resursima i širenjem čovečanstva na druge planete i lokacije u svemiru, tako da nas nijedna lokalna katastrofa ne može istrebiti? Istraživanje i eksploatacija kosmosa nisu luksuz: oni su sine qua non dugoročnog opstanka vrste. Samo oni koji veruju u načelo “posle mene potop” mogu biti ravnodušni prema tragičnom stanju astronautike danas. Umesto pozamašne godišnje stavke u državnom budžetu namenjene očuvanju dinosaura, države sveta trebalo bi da pre svega omoguće privatno vlasništvo nad kosmičkim resursima, pravno i fiskalno podrže privatna kosmička preduzeća i konzorcijume koje bi u tu svrhu osnovale korporacije. Očekivati da će državni dinosauri biti u stanju da efikasno upravljaju bogatstvima kosmosa slično je očekivanju da bi dr Strejndžlav uspostavio društvo pravde i prosperiteta, samo kad bi mu dozvolili da ostvari sve svoje čudesne ideje.

I tako se vraćamo na Elona Muska, čiju viziju razvoja tržišne privrede u svemiru valja proučiti – i snažno podržati. Pre svega tako što bi se probila etatistička medijska blokada o ovoj temi, odnosno što bi ljudi liberalnog usmerenja valjalo da prestanu da ćute. NASA i sestrinske agencije postale su prepreka ozbiljnoj eksploataciji i kolonizaciji kosmosa – a samim tim i novom talasu istraživanja! – i treba ih što pre transformisati u servis kosmički-orijentisanog preduzetništva, pa i privatizovati. U svemir ne treba da idu države, nacije, vojske i vojni savezi, već slobodni građani i njihovim slobodnim udruživanjem nastale privatne kompanije. Države treba da tom velikom i plemenitom cilju pomognu; odnosno bar da prestanu da odmažu.