Pages

02 July 2016

Post-Brexit

Suprotno većini očekivanja glasači u Ujedinjenom Kraljevstvu su izglasali izlazak iz EU.

Stvar koja za mene predstavlja svakako "utisak nedelje", možda i meseca, je reakcija britanskih, evropskih i američkih elita i vodećih medija na te rezultate. Ja sam bio kritičan prema mnogim tonovima Leave kampanje (posebno UKIPovom trumpizmu), a isto tako i prema zastrašivanju koje su širili ljudi iz Remain tabora. Ali post'referendumska situacija je nešto potpuno nadrealno. Od trenutka kad su šokirani voditelji CNN, BBCja i kolumnisti Guardiana i NYT shvatili da su Britanci glasali kako ne treba počela je frenetična kampanja čiji su mnogi detalji izgledali skoro montipajtonovski: najpre su glasači masovno "počeli" da izražavaju "žaljenje" što su tako glasali pa to dovodi u putanje legitimnost referenduma (čak su češća pretraživanja "šta je EU" na Googleu tumačena kao znak da idioti koji su glasali za izlazak sada frenetično pretražauju da otkriju protiv čega su glasali!). Pa je onda krenula 24 časovna histerija da će berza propasti i spinovanje privremenog pada funte i berze kao znaka sigurnog Armegedona (koji je već prošao posle dva dana i tržišta se stabilizovala). Pa se onda pojavila famozna peticija za novi referendum koju je navodno za dva dana potpisalo preko tri miliona ljudi. Brzo se ispostavilo da je reč o "fejk" peticiji i da je ogromna većina "potpisa" proizvod hakerskog napada, čak se pojaviala i konkretna hakerska grupa koja je "preuzela odgovornost" za celu prevaru, i objasnila kako ju je izvela. Ali to nije navelo ni jedan mainstream medij da prizna da je reč o "fejku", O ne! Štaviše, londonski Independent je dva dana posle razobličavanja cele prevare preneo "vest" da je Cameron isključio novi referendum "uprkos popularnoj peticiji za njegovo održavanje". Nivo očajanja, iskrenog užasavanja, potpuno blatantnog i otvorenog laganja po medijima, apokaliptičkih predviđanja sigurnog i brzog smaka sveta koja su išla non stop, bili su kombinovani sa besom na britanskog glasača,što je sve delovalo groteskno i preterano. Najbolji primer potpunog prolupavanja medija i elita je ovaj intervju Kristin Amanpour sa viđenim pobornikom Leave opcije Danielom Hannanom.

U međuvremenu su političari, vrlo brzo počeli da tragaju za opcijama kako da subvertiraju rezultate referenduma. Iako je Cameron ponudio ostavku i izjavio da se rezultati moraju poštovati, više članova parlamenta su izjavili da se oni "neće predati" (šta god to značilo): John Kerry je izjavio prvo da su se on i Obama nadali drukčijem rezultatu, a sutradan dodao gas, objasnivši da se nada da postoji način da ipak ne dođe do izlaska UK iz EU. Takav stepen drskosti i bezobrazluka ne bi bio adekvatan (niti racionalan!) da je referendum održan u Slovačkoj ili Srbiji, a nekmoli u kolevci demokratije, najpouzdanijem američkom savezniku, zemlji sa četvrtim vojnim bužetom i petim GDPjem na svetu. Toni Bler je velikodušno primetio da mu se čini da "u ovom trenutku" nema načina da se referendum poništi. Za kasnije ćemo da vidimo.

Ja pratim evropsku i američku politiku dosta dugo ali ovakvu histeriju i paniku među levičarima još nisam video. Takvo skoro fizički opipljivo osećanje poraza i tragedije, kombinovano sa nevericom i pokušajima negiranja i traženja očajničkih izlaza je stvarno nova pojava. Pri svemu tome disproporcionalnost reakcije je najzanimljivija. Ponekad je toliko intenzivna da pomislite da je izbio nuklearni rat ili da su ljudi upravo saznali da će asteroid da udari u Zemlju za pet dana, a ne da je kolevka demokratije na slobodnom referendumu odlučila da istupi iz jednog konkretnog političkog aranžmana sa drugim evropskim zemljama ali da ostane u dobrim, prijateljskim odnosima sa svima njima, uključujući i slobodnu trgovinu. Ništa više.

Ako gledate stvar ovako, zdravorazumski i interesno, cela drama nema mnogo smisla: ali, ima smisla itekako ako shvatite da je ovaj događaj vrlo težak udarac za jednu izezetno snažnu političko-ideološku dispoziciju, za jednu političku strast koju levičari gaje, nemam bolji izraz od toga. Samo strasti i ideološka razočarenja mogu da proizvedu ovakve reakcije.

Razmišljajući o ovome pala mi je na pamet zgodna i bojim se dosta precizna analogija. Analogija sa jednim drugim događajem od pre skoro 25 godina. Dana 25 oktobra 1983 američka vojska je izvršila invaziju male karipske država Grenade, zauzevši ostrvo i porazivši lokalnu komunističku vlast, kontrolisanu od strane kubanskog i istočnonemačkog režima. To je bilo prvo obaranje jednog komunističkog režima američkom vojnom akcijom ikada!  Herbert Meyer, pomoćnik direktora CIAe u to vreme, objašnjava ovde da su podaci koje su oni dobijali iz SSSRa pokazivali da je vrhuška u Kremlju bila u totaljnoj panici posle Grenade. Razlog za to je delimično bio strah šta će Regan sledeće uraditi, ali više od toga: po njihovom shvatanju istorije takvo šta se nije moglo ni smelo dogoditi. Brežnjevljevsko shvatanje istorije je bilo da kad jednom zemlja postane "socijalistička" tj, u orbiti SSSR, ona tu ostaje zauvek. Kako je Meyer slikovito sumirao tu filozofiju "What is ours is ours, what is yours is up for grabs". I iskustvo perioda 1945 do 1983 je to potvrđivalo - bila je to istorija poraza i postepenog povlačenja Zapada pred komunizmom. Postojale su komunističke gerile, ali ne i antikomunističke gerile. Istorija je, u starom dobrom marksističkom maniru, tumačena kao istorija napretka i širenja socijalizma i postepene ali neumitne propasti kapitalizma. Sećam se da smo čak i mi u "operetskoj" komunističkoj Jugoslaviji u suton socijalizma 1988 ili 1989 u udžbenicima istorije još uvek čitali o "socijalizmu kao svetskom procesu", što je bila kodna reč za postepeno ali sigurno osvajanje sveta od strane komunista nasilnim revolucijama. Restlovi ideološkog brežnjevizma su se još vukli dok je Slobodan Milošević već obećavao "nove bitke" za nacionalnu stvar, a Nemci polako počinjali čekićanje Zida.

Invazijom Grenade oktobru 1983e, po prvi put posle 1945 Regan je preko noći poljuljao ovu "filozofiju istorije". Poenta sa paranoidnim filozofijama istorije je u tome što njihovi zagovornici vrlo brzo počnu da veruju u njih. Sovjetska vrhuška nije mislila samo da je njihov stalni geopolitički napredak proizvod kukavičluka i oklevanja zapadnih političkih elita, nego da su to istoremeno i "gvozdeni zakoni istorije". Kada je Regan oborio njihovu marionetsku vladu u Grenadi, cela ta slika sveta je kolabirala. Desila se stvar protivna "zakonima istorije". U sklopu sa njegovom podrškom (pobednosnim) antikomunističkim gerilama (još jedna stvar nemoguća u marksističkoj viziji istorije) u Avganistanu, Angoli, Nikaragvi i El Salvadoru došlo je do izvanredno snažnog gubitka samoupouzdanja sovjetske vrhuške.

Uz sve neminovne razlike (EU nije SSSR), verujem da ono što se desilo britanskim glasanjem za izlazak iz EU analogno rušenju brežnjevljevske slike sveta ranih 1980ih. Slika koja se ovde ruši je u jednom ideološki slična: to je slika istorije kao neprestanog "napretka", od nacionalizma i provincijalizma ka kosmopolitizmu i nadnacionalnoj vladavini: Evropska Unija je dragulj u kruni te, u osnovi etatističke i eshatološke vizije sveta. Kao i brežnjevlejvska doktrina tako i evropski "socijalizam kao svetski proces" podrazumeva da je kretanje samo u jednom smeru (iako ono nije nasilno-revolucionarno): kad zemlja postane deo EU to je zauvek. Nema izlaska, nema vraćanja natrag. S druge strane, ovo ireverzibilno uključivanje novih članica je praćemo ireverzibilnim jačanjem političkih ingerencija unije, političkom centralizacijom. Fraza "sve tešnja unija" koja je usvojena još 1957 godina na osnivanju Unije je najbolja ilustracija toga. Šef Evropske komisije ne pre nekoliko meseci izjavio da ne postoji demokratski lek protiv evropskih odluka. Nekoliko puta su šeme evro-birokrata za dalju centralizaciju vlasti bile dovedene u pitanje referendumima u zemljama članicama, ali su oni to sve ignorisali, naterali ih da glasaju ponovo dok ne glasaju kako treba i nikom ništa. Preko 60 godina istorije EU predstavlja istoriju pobedonosne i naovko nezaustavljive puzajuće federalizacije, Međutim, ne i ovaj put, Ujedinjeno Kraljevstvo je nešto drugo. Druga po veličini ekonomija u Evropi, i zemlja sa najstarijom demokratskom tradicijom prosto ne može da bude disciplinovana od strane bezličnih birokrata iz Brisela. Brexit je stvaran, jer Britanija nije Irska - istorijski, politicki, finansijski ni vojno.

Ova okolnost izaziva osećanje da se desilo nešto što po zakonima istorije nije moglo ni smelo da se desi: "regres" u stalnom maršu civiliacije napred ka novim horizontima "modernosti" i političkog jedinstva. Pokojni Samuel Huntington je vrlo pronicljivo opisao odnos modernih levičarskih "kosmpoolita"  kako prema demokratiji tako i okviru za nju u nacionalnoj državi: "they have little need for national loyalty, view national boundaries as obstacles that thankfully are vanishing, and see national governments as residues from the past whose only useful function is to facilitate the elite's global operations.". Dakle, nacionalne države su ok samo u meri u kojoj se mogu iskoristiti kao instrumenti "izgradnje boljeg sveta", kao što je naprimer korišćenje evropskih nacionalnih država za kreiranje evropske super-države. Isto tako Obama sebe vidi kao "građanina sveta", koji ima mandat da taj svet popravi, a poziciju predsednika Amerike dođivljava samo jedan iznuđeni kompromis, kao prljavu polugu koju treba iskoristiti najbolje što možeš za preokretanje stvari u svetskoj zajednici, ne za unapređenje američkih nacionalnih interesa.

U ovom sklopu, Brexit izgleda našem kosmopolitenu kao neka neverovatna pobuna "pod-istorije", kao povratak u mračno doba predmoderne,ksenofobije i palanačkog partikularizma. Korišćenje okvira nacionalne države ne za njegovo ukidanje, kako Bog i Istorija zapovedaju, nego, obratno, za podrivanje projekata njegovog ukidanja! A to je nedopustivo. Za modernog "građanina sveta" to je  emocionalni analogon restauraciji kapitalizma za ortodoksnog marksistu. Samo to može da objasni svu frenetičnost ove panike i histerije - interesi je ne izazivaju, čak ne ni neka uobičajena ideološka trvenja. To je rušenje jedne filozofske i (kvazi)religijske slike sveta.




18 comments:

Milan Ćirković said...

Ivane, mene iskreno zanima zbog cega smatrate da bi kosmopoliti na klasicnoj liberalnoj/libertarijanskoj desnici trebalo sa vecom blagonaklonoscu da gledaju na trijumf nacionalizma kakav je brexit (i kakvo ce tek da bude posledicno odvajanje Skotske)? Od Thomasa Jeffersona do Tylera Cowana i od Hayeka do Toma Palmera, libertarijanci/klasicni liberali se samo-odredjuju kao kosmopoliti -- i u onoj meri u kojoj je ekspanzija individualne slobode i emancipacija od despotskih sistema i kolektivistickih ideologija napredak, zagovornici napretka. So, kakvi su to onda "kosmopoliteni" u Vasoj posprdnoj interpretaciji?

Speaker said...

Kosmopolitizam ili lokalizam, principijelno govoreći to su kateogrije neutralne u odnosu na slobodu, i njihovo vrednovanje zavisi od praktičnih okolnosti. Trenutno su kosmpolitske tvorevine, na čelu sa EU, nažalost, uz neke pozitivne efekte, ipak pre svega vehikulum jednog novog puzajućeg levičarskog totalitarizma, pa pretpostavljam da su "kosmopoliti" koje Ivan ima na umu, iako u kosmopolitizmu kao takvom, sub specie aeternitatis, svakako ničega lošeg nema, upravo proponenti tog neokomunsitičko-ljudskopravaškog programa centralizacije i birokratizacije ekonomije i društva i ukidanja osnovnih građanskih sloboda u ime bolesne kolektivističke ideologije i njene izopačene pseudoetike, kao i jedan deo levih liberala koji je delimično podlegao ovoj vrsti progresističke eshatološke iluzije i počeo da percipira kosmopolitizam i nadnacionalne političke institucije kao nešto samo po sebi dobro, glatko klizanje niz dlaku determinističke istorijske promisli, :)) pa bi ih, po njima, veća šteta i opasnost bila rasturiti, iako se bilo kakve smislene i u dovoljnoj meri radikalne reforme čine izuzetno neizglednim (sistem je u dobroj meri namerno tako dizajniran da je bilo kakvo odstupanje od levičarskog ideološkog jezgra koje je izvor svih problema praktično nemoguća misija) i iako ova civilizacija počinje da se vrlo očigledno ubrzano guši i propada u njihovim stegama.

Ivan Jankovic said...

Milane,
ja nemam nista protiv kosmopolitizma kao otvorenosti prema svetu, kulturne, ekonomske itd. Ja sam za unilateralnu liberalizaciju trgovine, nulte carine prema svetu, kao sto je Britanija uradila u 19 veku i Hong Kog u 20om. Pod "kosmopolitizmom" mislim na ideje politickog ujedinjavanja i teorije o prevazidjenosti nacionalnih granica. Klasicni liberali jesu kosmpoliti u smislu otvorenosti prema svetu, ali su njegovi protivnici u smislu zalaganja za politicku decentralizaciju.

Thomas Jefferson je odlican primer, on bi prvi bio Brexiter danas. On ne samo da je bio protiv ukidanja nacionalnih granica utapanjem u nadnacionalne integracije, nego za razbijanje postojecih nacionalnih drzava. Njegova teorija je bila da je Amerika na pocetku 19 veka vec suvise velika i centralizovana, i da treba da bude razbijena na tri nezavisne ali prijateljske konfederacije. Takodje je zagovarao nesto sto se zove "ward republics", lokalne samouprave koje bi imale najveci deo politickih ingerencija, a vise instance samo ono sto mora i sto im je eksplicitno delegirano od strane lokalnih zajednica. Potpuno suprotno Evropskoj uniji.

Milan Stefanovic said...

Fora kod ovih modernih kancelarijskih levicara iz srednje klase je u sledecem-Oni su potpuno nesposobni. Ne umeju ni pertlu da zavezu, ne umeju ni ulicu da predju, ne znaju ni gde je levo; apsolutno nista ne umeju niti da rade, niti da smisleno pricaju u zivotu. I normalno je da je takvim likovima svaka promena stres, pitaju se da li ce i dalje da pokupljaju iste pare za svoje besmisleno postojanje i nepostojeci rad, itd. Tako da, ovakva histrija kod njih je sasvim ocekivana.

Milan Ćirković said...

@Ivan Jankovic
"Klasicni liberali jesu kosmpoliti u smislu otvorenosti prema svetu, ali su njegovi protivnici u smislu zalaganja za politicku decentralizaciju."

Decentralizacija apsolutno, ali nacionalna drzava ne. Mnogi klasicni liberali su se zalagali, kao sto odlicno znate, za sistem gradova-drzava, gde bi se sve relevantne stvari resavale na lokalnom nivou. Minarhisti i anarho-kapitalisti su se zato i zalagali i zalazu se za razne utopisticke i kvazi-utopisticke projekte, od "secesije" u brdima Vajominga do sea-steadinga, zato sto percipiraju upravo nacionalnu drzavu kao glavnu prepreku decentralizaciji, a ne kao neki garant iste, sto Vi u ovom tekstu zapravo tvrdite. Nasuprot tome, Mises je 1919. godine pisao kako je upravo zavrseni svetski rat pokazao da nacionalizam predstavlja stalnu i neprekidnu opasnost po slobodu. Ne vidim da se tu nesto mnogo promenilo.

Milan Ćirković said...

@Speaker
"Kosmopolitizam ili lokalizam, principijelno govoreći to su kateogrije neutralne u odnosu na slobodu, i njihovo vrednovanje zavisi od praktičnih okolnosti."

Ovde jednostavno niste u pravu. Ima desetine argumenata zasto to nije tako (identicno kao kod socijalnih liberalnih tekovina poput prava na abortus ili prava da pojedinac konzumira supstance koje mu se konzumiraju, a za koje ste onomad tvrdili da su irelevantna), a najbolje je i dalje pruzio von Mises u https://mises.org/library/nation-state-and-economy. Samo se nadam da necete i njemu refleksno spocitavati neokomunizam, ljudska prava, blablabla. Pojednostavljeno govoreci, lokalizam nije realan u nekakvom cistom vidu, vec su alternativa kosmopolitizmu nazalost jedino nacionalizam i imperijalizam, a oni su jasno zlo i ugrozavanje individualnih sloboda. U "Socialismus"-u je Mises otisao i korak dalje i utvrdio da su upravo levicari jos od 1848. cesto najzesci branioci nacionalne drzave (i objasnio zasto je to tako), sto je dijametralno suprotno Vasoj tezi. Za koju ionako mislim da je vise tongue in cheek, ofc ;p

Jovan said...

@Ivan, odlican post, nemam sta da dodam.

Meni je zanimljivo gledati kako se nekad ugledni mediji poput BBC pretvaraju u Informer sa pristojnim drzanjem.

Speaker said...

@Milan Ćirković
Pa sad, striktno gledano, malčice tongue-in-cheek jeste,:) ali i vi ste izgleda propustili frazu "principijelno govoreći", kojom sam hteo da izbegnem upetljavanje u tu vrstu prizemno-praktičnih rasprava :) Ja se, ipak, nadam da se polako krećemo prema stanju u kome će i drukčije iteracije lokalnog principa od klasičnih nacionalnih država biti ne samo praktično moguće, već i nova norma :) A što se tiče levičara, pa oni ljudi podržavaju sve što im može obezbediti čvrst okvir za maltretiranje i pljačku, a, koliko god da se slagao s vama da je nacionalna država za to naprosto idealna, kao što smo imali prilike da vidimo u skorijoj istoriji EU, ni nadnacionalni paradržavni sistemi u tom smislu nisu mačiji kašalj :) I, daleko od toga da sam tvrdio da su spomenute socijalno-liberalne tekovine irelevantne, ja samo sve vreme tvrdim da ću, kao pragmatičan čovek svestan hijerarhijskog odnosa ove dve vrste sloboda (koji, uz to, nema nikakve šanse da zatrudni, i, čak i ako par puta nedeljno nešto petlja s rizlama ili vaporizerom, a jednom u mesec-dva i obraduje nos, obično ima kakve-takve veze u policiji :) ), tamo gde iste iz bilo kod razloga diktiranog nekom konkretnom konstelacijom ekonomskih i političkih parametara, dođu u koliziju sa ekonomskim slobodama, sa izvesnim žaljenjem (ali i još izvesnijim prežaljenjem :) ) da izaberem ove potonje :)

Boris Strunjaš said...

Libek je napraio dobar intervju sa Slavisom:
https://libek.org.rs/sr/vesti/2016/07/04/intervju-slavisa-tasic-veliki-preporod

pest said...

Srecan vam, sa zakasnjenjem Fourth of July, liberali. Sigurno ga mnogi slavite u Srbiji. Evo vam ga zabavni crtani strip sa prigodnom temom: https://a.disquscdn.com/uploads/mediaembed/images/3897/1580/original.jpg

Maksimalno uvecajte sliku da biste mogli pratiti radosnu pricu.

MMiillaann said...

evo cega se eu birokrate stvarno boje

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2016&mm=07&dd=05&nav_id=1151630

nastade i novi izraz ,,poreski damping"

Mihailo Gajić said...

Slični komentari o poreskom dampingu su bili i kada je Slovačka tokom Dzurindine vlade smanjila poreze. Argument tadašnjih evrobirokrata je bio taj da bi to bio freeriding zbog postojanja kohezionih fondova tj zbog manjih poreskih prihoda bi Slovačka više zahvatala iz zajedničkih fondova koji pune ostale zemlje članice. I taj argument je bio jako tanak, ali je ovaj Moskovisijev komentar baš u skladu EUSSSR. Nije ni čudo što mu je titula komesar :)

Milan Ćirković said...

@pest
"Srecan vam, sa zakasnjenjem Fourth of July, liberali."

Zahvaljujem, to jeste divan praznik, koji uvek podseti na najbolje tekovine prosvetiteljstva i slobode i na mnoga od najvećih dostignuća čovečanstva. A da uzvratim istom merom, evo tebi i tvojima srecan 7. juli, "dan ustanka" u Srbiji, kad je Španac na vašaru pucao i ubio Srbina.

Praksa pokazuje da u najvećem broju slučajeva, oni kojima nije blizak 4., na sva zvona slave 7. jul.

Boris Strunjaš said...

Pest, Novohudonosor

Putlijer hoce da zabrani i slobodno propovijedanje vjere, zakonom hoce da sacuva ljude od "pogresnih" religija, koje im stete dusi, diktatorskim bolestima nema kraja.

https://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwifgqnQ6ePNAhXkB8AKHcv1Ac8QFggcMAA&url=http%3A%2F%2Fwww.christianitytoday.com%2Fgleanings%2F2016%2Fjune%2Fno-evangelizing-outside-of-church-russia-proposes.html&usg=AFQjCNE5W43pAKAgDd0ULRyVT0TgEap-rQ

pest said...

>"Dan ustanka" u Srbiji, kad je Španac na vašaru pucao i ubio Srbina.

Ćorak, Ćirkoviću. Ja najvolem praznike kada je Srbin ubijao pripadnike drugih vera i nacija.

Milan Ćirković said...

"Ja najvolem praznike kada je Srbin ubijao pripadnike drugih vera i nacija."

Na stranu generalni kretenizam ovakvog stava, zapazam da Srbin ne samo sto Špancu nikad uzvratio nije, već mu je i zidao spomenike i table širom Srbije koji uglavnom i dalje stoje. Što pokazuje da je Srbin, usrednjeno uzev, kukavica, plačipička i komunistički lakej. Ostaje tešenje da uvek ima gore, evo recimo ide uskoro i 13. jul, koji neću propustiti da takodje čestitam.

Boris Strunjaš said...

Milan Cirkovic

Da li je izasla vaša zbirka eseja Opsta teorija zirafa ili tek treba da izadje?

Navuhodonosor said...

Interesantno je da po Ivanu nedemokratski kada EU organizuje referendum gde se narod slobodno izjasni da više ne želi da bude u EU, međutim ništa mu ne smeta kada NATO namerava da aneksira Crnu Goru (uz podršku najgore moguće kriminalne partokratije koja želi ulazak u NATO jer je procenila da će se tako trajno zacementirati na vlasti i da joj niko ništa neće moći) i još čitav niz drugih zemalja bez ikakvog referenduma - to je valjda sasvim demokratski.
Uzgred, funta se stabilizovala, ne i oporavila - vredela je $1,47, sada vredi $1,32 - dakle, jeste se stabilizovala, ali na nižem nivou nego ranije. Takođe, kreditni rejting Velike Britanije su srezale sve tri najpoznatije kreditne agencije - S&P, Moody's i Ficth. I pad funte nakon Brexit referenduma je mnogo oštriji od onog "pada rublje" nakon "okupacije" Krima (opet, tu okupaciju podržava 82% stanovnika Krima - to je opet nedemokratski - demokratski bi bilo kada bi Ukrajina ušla u NATO bez prethodno održanog referenduma i kada bi NATO na Krimu izgradio svoju mornaričku bazu, sve to protiv volje 80-90% lokalnog stanovništva - e to je demokratija!).