Racionalni navijač

Kvote na kladionicama za pobedu Đokovića protiv Marija u finalu: u svetu 1.2, u Srbiji 1.2.

Mislio sam da bi kvota u Srbiji zbog patriotske navijačke pristrasnosti bila niža nego u ostatku sveta jer bi proporcionalno veće klađenje na Novaka trebalo da gurne njegovu kvotu naniže.

Ali nije, kvote su iste. Kad su sopstvene pare u pitanju, navijači su racionalni.

(Rezerva: Pozivam se na vest b92 i brzu proveru kvota na Googleu - ako neko pažljivije istraži prosek možda će dobiti drugačiji zaključak. I može napraviti karijeru kao bihevioralni ekonomista od toga.)

Pravna država?

Koliko je puta ponovljeno da u Srbiji nema dovoljno (stranih i domaćih) direktnih investicija jer ne postoji pravna sigurnost, odnosno pravna država. Mnogo stranih i domaćih finansijskih institucija, stručnjaka i političara iz Evropske unije i poslovnih ljudi govorilo je o tome. Ali, avaj.

Evo samo na jednom, najsvežijem primeru kako izgleda pravna država u Srbiji.

Premijer Aleksandar Vučić otvorio je železničku stanicu Prokop. Novinari su ga pitali da li ima komentar na odluku Upravnog suda koji je poništio tender za dovršetak Prokopa kao nezakonit.

Kao da je jedva čekao da se ponovo obruši na novinare, Aleksandar Vučić poneo se nedostojno premijera i sijajući od zadovoljstva rekao da je “sve čisto kao suza” i da “svako ko ima primedbe može da se obrati nadležnim organima ako ima bilo  kakvu sumnju”. A zatim uzrekao antologijsku rečenicu: “Neću da dozvolim da mi oni koji najmanje imaju prava, govore o korupciji i kriminalu”.

Šta je razlog što se Aleksandar Vučić opet toliko najedio na novinare?

Razlog je kolosalan - presuda (ne stav) Upravnog suda od 12.6.2015. godine koji je usvojio tužbu Građanskog nadzornika (Koalicija za nadzor javnih finansija) u postupku javne nabavke završetka stanice “Prokop” i utvrdio da su u tom slučaju  prekršene antikorupcijske odredbe Zakona o javnim nabavkama. Istom presudom, Upravni sud naložio je Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki da donese novo i na zakonu zasnovano rešenje, odnosno poništi postupak javne nabavke koju je dobio konzorcijum domaćih firmi okupljenih oko Energoprojekta. To se, nažalost, do danas nije dogodilo a tek neće posle izjave premijera u Prokopu.

Ovaj neprijatni događaj u režiji srpskog premijera otvara neka veoma bitna pitanja za ugled Srbije u poslovnim krugovima. 

Na primer, može li premijer da kaže za nešto da je “čisto kao suza” ako je nadležni Sud presudio da je to nezakonito? 

Zatim, može li srpski premijer da kaže da ko ima primedbe može da se obrati nadležnim organima ako se građanski nadzornik već obratio nadležnom organu a taj organ presudio?

Dalje, može li srpski premijer da kaže “ako neko ima sumnju”, a da zapravo više nema sumnje jer je nadležni Sud presudio?

I na kraju, može li srpski premijer da kaže “neću da dozvolim” da se govori o korupciji i kriminalu ako on nije nadležan da izdaje dozvole o tome ko može da govori i ako u slobodnoj demokratskoj zemlji svako ima pravo da govori o takvim stvarima? Zar nije bilo logičnije da naš premijer u ime svih građana stane na čelo borbe, u ovom slučaju, tako očigledne korupcije, a ne da je tako sramno brani?

Našeg premijera i bez najnovijeg “pucnja u vlastitu nogu” već su ozbiljno kompromitovali njegovi arapski prijatelji onog trenutka kad je Kuvajtski fond za ekonomski razvoj, finansijer projekta “Prokop”, odbacio odluku da se posao dodeli konzorcijumu firmi oko Energoprojekta, jer nabavka nije sprovedena u skladu s međunarodnim procedurama. Bez obzira na taj stav Fonda, državno preduzeće Železnice Srbije su ugovor dodelile domaćem konzorcijumu. 

Sme li premijer jedne države, pa makar se ona zvala i Srbija, da se podsmeva domaćim zakonima i međunarodnim procedurama i da istovremeno priziva investitore da ulažu u njegovu državu?

Trumpov uspon

Kao objašnjenje njegovog uspeha najčešće se pominje populizam, što je ustvari optužba na račun glasača. Jedna logička nedoslednost koja uvaženim analitičarima promiče je da su to mahom isti glasači sa prethodnih primarnih izbora, oni koji su glasali za Romneya, pre njega McCaina i druge ugledne kandidate establišmenta. Ne može se navodna glupost jednih te istih glasača prizivati samo kada to vašem nepromenjivom pogledu na svet odgovara. Iza Trumpovog uspona mora da stoji nešto drugo.

Ja mislim da se tu najviše radi o podvrsti fenomena zasićenosti elitama prisutnom i u Evropi i u SAD poslednjih godina. Kod Demokrata se Hilari sa svom novčanom i logističkom podrškom moćne politike mašinerije muči protiv 74-godišnjeg Bernija Sandersa koji na skupove i mitinge putuje redovnim letovima u ekonomskoj klasi. U Evropi već nekoliko godina traje rast raznovrsnih levih i desnih partija koje zajednički imenitelj imaju u otklonu od vladajućih elita.

Zašto se ovo dešava? U poslednjih dvadesetak i više godina sa obe strane bare imamo rast moći nadobudne i otuđene tehnokratije. Dok stvari donekle funckonišu, kao što su funkcionisale 2000-ih, onda se tehnokratiji još nekako i veruje. Ljudi misle da vlasti znaju šta rade i da je u redu da se tako komplikovane ostave profesionalcima i ekspertima.

Ovo je međutim, jedna od najupornijih zabluda širom sveta: vlastima se obično pripisuje zasluga za urađeno dobro i zlo i vrlo se malo razume koliko često ljudi na vlasti apsolutno nemaju pojma šta rade. U poslednje vreme to se pomalo uočava jer neke stvari sve očiglednije ne funkcionišu. Finansijske krize u SAD i EU su bacile prvu veću senku sumnje na kompetentnost elita. U Evropi, tretiranje izbegličke krize i uopšte imigrantske politike dovelo je u pitanje mudrost njihovih lidera. U Americi su kontinuirani promašaji spoljne politike naveli obične ljudi da se zapitaju ko su i šta rade političke elite kojima su ranije po automatizmu verovali. Godinama eksperti i političari govore šifrovanim jezikom o navodno komplikovanim stvarima i ubeđuju javnost da je domaću bezbednost jedino moguće osigurati neobjašnjivim savezništima i smenama režima u dalekim zemljama. Sada dobar deo konzervativaca - običnih ljudi koje svakodnevno srećem i od kojih neki završe kao delegati na primarnim izborima - ozbiljno sumnja u takve priče.

Trump umesto svega toga nudi zdrav razum. To, budite oprezni, nije obavezno kompliment. Zdrav razum jako često zavara i odvede nas na loš put. Ali je generalno dobra stvar imati ga i s vremena na vreme upotrebiti za postavljanje nekih osnovnih pitanja. Postoje eksperimenti u kojima se grupi učesnika naloži da daju pogrešan odgovor na pitanje koja je od dve linije duža. Kada njih nekoliko namerno da pogrešan odgovor i red dođe na ispitanike koji su stvarni predmet eksperimenta, ovi ispitanici nastavljaju da daju taj pogrešan odgovor da bi se uklopili u konsenzus prethodnika. Mnogi od njih sami sebe ubede da je to tako (i svoj odgovor nastavljaju da brane čak i kad im se otkrije da se radilo o eksperimentu). Poenta je da uopšte nije lako uposliti sopstveni zdrav razum nasuprot preovladajućem mišljenju, čak ni kada samo treba prepoznati očigledno. A posebno ne u stvarima za koje su vas ubedili da su komplikovane. Ali kada jedan iz grupe skupi hrabrosti i nezavisnosti da uvidi tačan odgovor i to kaže, ostali se vrlo lako priključe.

Tako ja vidim ovaj Trumpov uspeh. Malo je probudio ljude iz fikcije koju su im političke elite u koje imaju poverenja nudile i u koje su sami bili pomalo konformistički ubeđeni. Sada imaju taj a-ha efekat. U spoljnoj politici recimo, od medija slušamo priče o Trumpu kao novom Musoliniju, ali Trump je ustvari od početka najmanje spoljnopolitički agresivan među kandidatima na obe strane, izuzev Randa Paula i Bernija Sandersa. Njegova retorika je ružna, ali mnogo je važnije da on postavlja bazično pitanje: šta mi to radimo? U kom univerzumu ovo što radimo ima smisla? Rat u Iraku on otvoreno naziva glupim, što je jedini ispravni pridev u tom slučaju. Stotine hiljada ljudskih života, bilioni dolara, a rezultat je stvorena još veća mržnja prema svemu američkom u svetu i umanjena bezbednost za Amerikance. Trump hoće da Amerika bude sebičnija, ali sebična spoljna politika podrazumeva gledanje svog posla, a ne pokušaj uređivanja i usrećivanja sveta. Konzervativcima je ovo privlačno jer je to u biti nacionalistička spoljna politika, samo što još niko nije uspevao da sabere dva i dva i tako nešto shvati. Konzervativne elite nisu tako nešto nudile još od Ajzenhauera. Mejnstrim republikanski autori iz National Reviewa koji su sada istupili snažno protiv Trumpa su pre 12 godina pisali da ako ste protiv iračkog rata onda niste patriota. Sada se ovo izokreće i postaje očiglednije da je obrnuto -- konzervativni nacionalizam podrazumeva snažnu domaću odbranu, ne popravljanje sveta. To je posao za levo-liberale.

Ovo je samo primer, spoljna politika nije centralni deo Trumpove agende. U mnogim drugim oblastima stvari koje on jednako instinktivno i zdravorazumski predlaže su obična lupetanja, u ekonomiji naročito. Ali i za tako nešto se dobija zdravorazumska podrška, kao i za njegovu retoriku prema ilegalnim imigrantima, gde je, za najveći broj Amerikanaca naglasak na "ilegalnom", vrlo retko je reč o ksenofobiji. Takođe, čovek je mačka u džaku. Nema konzistentnosti i jako je neizvesno šta bi u nekoj datoj situaciji stvarno uradio. Za utehu je to što se radi o američkom sistemu podele vlasti gde je ipak moguće sprečiti ga da napravi veliku štetu. Ako postane predsednik neće imati čak ni pravu republikansku podršku, a naročito će se demokrate opet probuditi i setiti ustavnih sloboda, demokratskih institucija, ograničene vlade i svih dobrih stvari na koje obično zaborave kad imaju svog predsednika. U svakom scenariju bi imao jaku opoziciju sa obe strane. Ipak, dosta je rizično imati ga sa takvim polugama moći. Ali ako se zanemare prognoze za budućnost, ja mislim da je dosadašnje uznemiravanje mejnstrima bilo jako dobra stvar za demokratiju u Americi. A i uvek je zadovoljstvo videti koprcanje uljuljkanog establišmenta.

Strategija

O suštinskom problemu DS, neograđivanju od svoje loše politike, kako verbalnom, tako i praktičnom gde vrši vlast, sam već pisao. Situacija nije nešto posebno bolja ni u januaru 2016. godine, tamo gde DS vrši vlast vlada se slično načinu na koji vlast vrši SNS. Verbalno je situacija mnogo bolja, ne u smislu da se DS pokajao, već da obećava neke stvari koje nije hteo da uradi 4 godine u Vojvodini. Doduše moguće je da su mu partneri bili donekle smetnja, ali da je kod njih postojala jasna volja teško da bi ih mogli u tome stopirati. Kako bilo, oni su iz moje vizure istinska opozicija Vučiću i SNS kao političkim protivnicima i prilično lažni protivnici sistema koji je Vučić preuzeo od DS i usavršio ga. Međutim, to je na biračima da prosude, u uslovima ograničene dostupnosti informacija, u medijskom mraku koji je takođe izum DS.
Tema mog posta je strategija. Vučić će sigurno raspisati izbore (to jest, ja da sam Vučić bih to sigurno uradio) jer će na krilima njegovog kulta ličnosti najčešće potpuno opskurni i nesposobni lokalni rukovodioci SNS dobiti vetar u leđa i time će se izbeći da SNS doživi fijasko na lokalu (kada istovremeno imate preko 170 lokalnih izbora ne možete svu stranačku silu koristiti kao u Medveđi, Mionici, Majdanpeku ili Lučanima, na primer). Drugi razlog je to što neke ljude možete obmanjivati samo neko vreme i što je konsekventno jedini pravac rejtinga SNS na niže, s tim što je SNS zbog svoje isključivosti došao u poziciju da za njih svaki rezultat ispod 40% predstavlja početak raspada stranke.
Dakle imamo SNS za koji glasa polovina opredeljenih birača koji će izaći na izbore. Jednak je broj onih koji glasaju za SNS i onih koji su neopredeljeni ili neće da kažu za koga glasaju, a koji će glasati. Na ovim izborima pred opozicijom je izuzetan izazov, a to je kako sprečiti SNS da sam ima više  od 50% poslanika jer svaki drugi povoljniji rezultat je malo verovatan. Pri izlaznosti od 3,6 miliona birača, ne postoji ni minimalna šansa da SNS ne ostvari 125+ poslanika, čak i kada bi se opozicija konsolidovala na način da svaka od potencijalnih listi sigurno prelazi cenzus. Tu se postavlja pitanje šta opozicija koja želi da bude vlast, a ne buduća opozicija treba da uradi. Prvo i suštinsko pitanje je izlaznost. Izlaznost od preko 4,1 miliona glasača bi mogla da spusti broj poslanika SNS ispod 125, pod uslovom da se ne rasipaju opozicioni glasovi. Međutim, pravo pitanje je ko može izvesti apstinente da glasaju. Kako da ljudi koji su nekada glasali za DS, LDP, DSS, URS u ranim fazama, izađu iz rezignacije? Odgovor je tako što će dobiti ono što traže, a to je sloga u opoziciji i nove politike i ljude, koji su ponajpre u novoj ideološki heterogenoj opoziciji (DJB, Levica, Dveri & DSS). Ja bih rekao da birači žele novu paradigmu, koja je suštinski zaokret.
Zalaganje DS da bude stožer okupljanja (ideja SDS i LDP je potpuno nerealna i oko njih se niko neće okupiti osim LSV ako procene da trojka potpuno sigurno zajedno prelazi cenzus) je zalaganje da više od polovine od 500.000 nesigurnih apstinenata ostane kod kuće. To je takođe direktno zalaganje da u narednoj skupštini imamo nešto jaču opoziciju, ali bez nekog posebnog kredibiliteta koja čeka na isti način kao što je godinama čekao SRS/SNS da se biračima vlast toliko smuči da budu spremni da izaberu bilo koga. Ta strategija je inferiorna jer ostavlja SNS da vlada na krilima sopstvene pameti i sposobnosti što će Srbiju do kraja njihovog novog mandata u potpunosti urušiti, vrlo verovatno i nepopravljivo. Ako nešto SNS želi to je da mu DS bude glavna opozicija i da ih do mile volje koristi kao vreću za udaranje. Otuda i toliko pažnje koje pozivi DS (i kombi stranaka oko iste) imaju u javnosti, iako je i za sam DS vrlo upitno da li će preći cenzus ako bi sam izašao na izbore. U slučaju da bude okupljanja oko DS, gde je ustvari DS u koaliciji sam sa sobom, opozicija ide u više kolona, stara opozicija u najmanje dve, a nova opozicija u dve ili tri kolone. Izlaznost se teško može dovoljno podići, postoji rizik kod svih listi da ne prođu u parlament, a satelit SNS, SRS, ulazi u parlament. Rezultat je da Vučić verovatno ima apsolutnu većinu, iako će ovaj put u teoriji sam SNS imati manje od 125 poslanika zbog mnogobrojnih stranaka koje šlepaju sa sobom. Za novu opoziciju je onda dugoročno bolje da se na izborima fokusira na to da stara opozicija ide u penziju jer joj to zatvara jedan front.
Bolja strategija je da opozicija nađe načina za civilizacijsko povlačenje crte, koje uključuje da su na strani civilizacije oni koji su za javno vršenje javne vlasti, protiv partijskog zapošljavanja i burazerske ekonomije, protiv subvencija stranim firmama, za podršku domaćim MSP kroz niže poreze. Kredibilitet za vođenje takvog iscrtavanja imaju oni koji nisu stvorili sistem kakav imamo danas, a na staroj opoziciji koja želi da bude deo rešenja, a ne deo čekanja da se sve raspadne je da pokaže tamo gde je u vlasti da želi da radi drugačije i da želi da prihvati gde joj je mesto. Na zato što neko ne voli ljude iz DS ili Nove, nego zato što oni ne mogu motivisati apstinente ovakvi kakvi su. Nova politčka scena može samo da bude kreirana od novog centra (DJB), nove levice (Levica Srbije) i nove desnice (Dveri i DSS), jer su ideološke razlike minorne kada se usporede sa civilizacijskim razlikama o shvatanju države i mesta politčkih aktera. Ovi procesi su  odmakli i tri kolone nove opozicije već sada imaju barem 12-15% sigurnih glasača, što je respektabilno, ali rizično za prelazak cenzusa i politički nedovoljno jako. Uz podvlačenje jasne civilizacijske razlike, to postaje stvarni potencijal od preko 20%, za razliku od nepostojećeg potencijala DS. Paradoksalno, u rukama DS je pitanje da li će SNS imati 125+ poslanika ili ne, ali to zavisi od njihove sposobnosti ne da vode, nego da slede i da kroz sleđenje delaju tako da su im reči i postupci istovetni. U slučaju sleđenja, potencijal ide na preko 25%, što je uz ostavljanje SRS ispod cenzusa čini irelevantnim da li će LDP-SDS preći cenzus ili ne. I tu ćemo imati promenu igre, odnosno izvesnost da nećemo imati grogiranu vladu koja odlaže svoj kraj koliko može i pravi ogromnu štetu, nego nove izbore veoma brzo nakon ovih u aprilu. U idealnom slučaju dobre kampanje, moguće je da SNS krene stopama svih onih koji su raspisivali izbore kada im nije vreme.