Pages

07 September 2015

Staljin i Trocki

"Prorok koji je postideo istoriju" je naslov teksta o Lavu Trockom u poslednjem NIN-u. Kako sažetak kaže, Trocki se trudio da "argumentima predupredi ocrnjavanje socijalističkih ideja". Tekst izgleda da ponavlja raširenu tezu razočaranih akademskih socijalista sa zapada, koja otprilike ide ovako: "Za propast sovjetskog komunizma krivo je nekoliko loših ljudi koji su posle smrti Lenjina uzurpirali vlast. Sovjetski komunizam se pretvorio u krvoločni totalitarizam samo zato što je na čelo države došao psihopata Staljin. Ništa od toga nije bilo neminovno i moglo je biti drugačije da je tada pobedio Trocki."

Očigledo je šta se ovom tezom dobija -- kriv je jedan čovek, nije kriv sistem. Komunizam je OK, komunisti su loši. To je dijagonalno od Hajekove hipoteze izražene u Putu u ropstvo, posebno u poglavlju pod naslovom "Zašto najgori dolaze na vlast." Hajek nikada ne krivi zlikovce na vlasti. Obrnuto, u totalitarnom sistemu jedino je prirodno da na vlasti budu najgori tirani među nama, jer se jedino tako sistem može održati.  

Svako ko je malo izučavao istoriju ranog sovjetskog komunizma zna da je Trocki, dok je bio pri vlasti, bio ako išta onda još krvoločniji od Staljina. U vreme sukoba 1920-ih Trocki je bio ekstremista koji je hteo još represivniju državu i nasilnu kolektivizaciju, nasuprot Lenjinu koji je pragmatično dozvolio NEP i Staljinu koji je tada predstavljao umerenu struju, bližu Lenjinu. 

Fanatizam Trockog je poznata stvar za svakog ko to hoće da vidi, ali letos sam čitao novu biografiju Staljina koja skreće pažnju na još neke važne stvari. Pisac je Stephen Kotkin, istoričar sa Princetona, a knjiga je tako detaljna da samo prvi tom ima skoro 1000 strana (drugi se još čeka). Kotkin takođe nema iluzija o Trockom, ali ide i dalje u podrivanju levo-akademskog pro-trockističkog narativa, i to bez neke posebne namere da to uradi već posredno, analizom činjenica. 

Prvo, Kotkin pokazuje da tretiranje Staljina kao neukog bandita koji nije mario za komunizam već samo za vlast (nasuprot intelektualcu i idealisti Trockom), na koje smo u prethodnim biografijama navikli, nije održivo. Staljin je čitao mnogo, znao marksizam u prste i tokom ključnog perioda 1920-ih bio najbolji živi poznavalac Lenjina i lenjinizma. Nije bio nadareni pisac zapaljivih pamfleta kao neki, ali je bio izvanredni poznavalac komunističke teorije i ništa manje ideološki zadrt nego bilo koji drugi vodeći revolucionar. Prethodni biografi su obraćali dosta pažnje na njegovo detinjstvo i razvoj i tu tražili psihološke urzoke njegovog kasnijeg ponašanja. Kotkin primećuje da je, iako je došao iz rasturene porodice, Staljinovo odrastanje bilo krajnje tipično za to doba. Jedino po čemu je bio izuzetan je inteligencija i uspeh u školi, zbog čega je imao pristup državnim stipendijama i ponudama za dalje školovanje. Čistke, deportacije i streljanja nije izmislio bandit-psihopata; izmislio ih je posvećeni marksistički teoretičar-ideolog. 

Drugo, sam dolazak Staljina na vlast je u trockističkom narativu, u koji su i mnogi drugi istoričari bili ubeđeni, tretiran kao nešto blizu uzurpaciji. Kotkin, međutim, pokazuje kako je Staljin bio potpuno očekivani i prirodni sledbenik Lenjina. Lenjin ga je postavio na najvažnije pozicije pre smrti, a većina partijskih drugova ga je prihvatala i cenila. Nakon što je Staljin počeo okretati leđa prvo Trockom, pa onda Kamenjevu, Zinovjevu i drugima, počinju priče o njegovoj navodnoj nelegitimnosti. Ključni dokaz o tome je famozni Lenjinov diktat neposredno pre smrti (jer posle šlogova nije mogao da piše) Krupskoj, u kojem ocenjuje razne pretendente na vlast i posebno je kritičan prema Staljinu. Kotkin dosta ubedljivo tvrdi, gledajući dokumentaciju i sledeći neke ruske istoričare koji su to već rekli, da je diktat najverovatnije potpuni falsifikat. Nasuprot tome, niz dokumentovanih događaja, pisama, Lenjinovih poteza, kongresa i unutarpartijskih glasanja ukazuje na Staljinov očekivan i (unutar partije) legitiman uspon. 

Staljin nije bio aberacija, nije bio ludak, bandit i uzurpator, već neminovni i očekivani proizvod komunističkog režima. Nije Staljin iskompromitovao komunističku ideju; komunistička ideja je stvorila staljinizam. 

14 comments:

Saša said...

Vrhunski tekst. Vrhunski. Svaka cast.

tiki said...

odličan
nego da je Trocki pobedio , šta bi bilo sa neoconima? da li bi uopšte postojali ?

Speaker said...

Gos'n Tasiću, posle nekog, osrednje dužeg vremena, :) moram, priznaću, sa zadovoljstvom, da svesrdno pohvalim jedan vaš tekst :)

Speaker said...

@tiki
Postojali bi, ali bi, naravno, počinjali karijere kao staljinisti :))

Mad Max Manus said...

"U vreme sukoba 1920-ih Trocki je bio ekstremista koji je hteo još represivniju državu i nasilnu kolektivizaciju, nasuprot Lenjinu koji je pragmatično dozvolio NEP i Staljinu koji je tada predstavljao umerenu struju, bližu Lenjinu."

Троцки је бољи јер је доследан.

Троцки би, да је био на месту Стаљина, довео до тотална катастрофе јако брзо и тиме би се цела ствар заршила у релативно кратком периоду. НЕП, ако нешто показује, то је да су Лењин и другари (међу којима и Стаљин) заиста били најобичнији криминалци, прагматични у спровеђењу једне абсурдне идеологије (или вероисповести?) те да је, што Славиша лепо описује, критика Стаљина заправо критика Лењина самог. Није могуће усвојити НЕП као нешто користније а да се при томе не призна да је цела ствар око револуције јалова и да су другови ту где јесу изкључиво због своје психопатологије. НЕП је место где глупост уступа место злоби.

Slaviša Tasić said...

Naprotiv, zašto je onda Staljin na kraju odustao od NEP-a i sprovodio nepopularnu kolektivizaciju koja ga je mogla koštati vlasti i glave? Bio je ideolog od glave do pete, kao i Lenjin.

Mad Max Manus said...

Зато што је консолидовао власт и био у могућности да се обрачуна са противницима.

НЕП је био привремено решење, будући да се револуционарним 'решењима' убила економија а побуне постале правило.

Ако је оправдање за НЕП као либералисације опоравак економије, које је онда за читаву револуцију оправдање јер да ње није било, ни НЕП не би био потребан?

Slaviša Tasić said...

Pa komunisticka ideologija, sta drugo. Isto kao i za sve pre i posle nep-a.

Mad Max Manus said...

У том случају, не постоји препрека да се установи чисти капиталистички, имовиинско-правно без трунке грешке, слободно-тржишни систем.

vase said...

Negde pročitah kod Bjukenena- dovedite u loš sistem same anđele sa neba, za godinu dana će postati korumpirani nitkovi.

Vladimir said...

Kada se sve sabere i oduzme, Staljin je čak pozitivan istorijski lik, kako za Ruse, tako i za ceo svet.
Lenjin je poslat u Rusiju iz Švajcarske u vozu punom zlata, dočim je Trocki poslat u Rusiju iz Kanade na brodu punom dolara. Neku sličnu priču za Staljina nisam čuo.
Staljin je potpuno preuzeo vlast tek nakon okončanja građanskog rata, tako da što se tiče ratova, on je ostao upamćen kao vođa velikog otadžbinskog rata u kome su Rusi, ponovo jedinstveni po prvi put nakon građanskog rata, smrvili Nemce. Nakon tog rata, SSSR je postao nuklearna sila. Da li bi Rusija postala nuklearna sila da nije bilo revolucije, to zaista ne znam. Ali znam da potomci Rusa koji su preživeli Staljina i sve druge revolucionare mogu da podmažu svoje projektile sa bojevim glavama nuklearnog punjenja, pokažu srednji prst varvarima sa Zapada i odu na votku, dok ovi Neotrockisti smišljaju planove za osvajanje Sibira. Kad spomenuh Sibir, evo malo i o Aljasci. Rusi nisu prodali Aljasku Amerikancima, već su je pozajmili na 99 godina. Amerikanci nisu u potpunosti platili za svoj zakup. Tog ugovora se dočepao Lenjin nakon što je osvojio vlast, i predao ga je Amerikancima. Kauboji su mislili da su Rusi zaboravili na Aljasku sve do konferencije na Jalti, kada ih je Staljin podsetio da u vezi sa Aljaskom postoji problem. Ali avaj, Lenjin je zajebao stvar.
Kad smo kod teritorija, Staljin nije Ukrajini poklonio Krim.
Što se tiče Jugoslavije, Staljin nije naoružavao Titove partizane, to su činili Angloamerikanci. I na kraju, Staljin nije krvnički bombardovao srpske gradove tokom 1944. godine. Naročito ne na Uskrs.
Da je Tito ostao veran Staljinu, Jugoslavija bi mnogo zdravije dočekala pad Berlinskog zida. Ako mi ne verujete, pitajte svoje starije sugrađane kada im je bilo bolje, u komunizmu ili danas.
Smisao istorije nije imanentan, on je transcedentan.

Mad Max Manus said...

Smisao istorije nije imanentan, on je transcedentan.

Дуго се међу либералима (а под овим подразумевам љубитеље слободе) разправљало када и како се државни системи који су против слободе и правде намештени мењају.

Једни кажу изнутра, други пак траже стрпљења док се систем услед своје нерационалности не разпадне а трећи пак заговарају интервенцију спољну.

У сваком случају, ствари се почињу мењати оног тренутка када људи у неком броју почну гледати на њих и о њима размишљају на другачији начин. Када почну тражити начин и особе које ће ствари учинити бољим, промена је заправо већ почела.

Stankevichiuss said...

Hm, ali postoji jedna stvar u kojoj je komunizam superiorniji od kapitalizma a to je mobilizacija resursa. Vrlo verovatno da su sovjetski komunisti uzeli mnogo što šta od upravljanja koncernima carske Nemačke tokom I sv. rata. Verovatno da tako ekstremna industrijalizacija od 1932. do 1945. Mislim ušli su u treću deceniju XX veka kao predindustrijska država, krajem 40ih bili su svetska supersila. Može se reći sistem je sjajan ukoliko treba da dobijete rat i preživite agresiju ili ako želite da pošaljete raketu na Veneru, za štošta drugog što se tiče običnog čoveka je druga priča. I da komunizam je rešio taj problem niske akumulacije kapitala u neindustrijskim državama, npr. mnoge zemlje nisu mogle da napreduju jer jednostavno država je bila siromašna, privatne inicijative nije bilo, uopšte kapitala nije imalo dovoljno da bi se bilo šta pokrenulo kao npr. Balkan posle Berlinskog kongresa, i dok su u Zapadnoj Evropi i Americi tada imali visoke stope rasta jednostavno industrijalizacija tadašnju Srbiju zahvatila je samo Beograd i Okolinu. Sličan problem imala je i Rusija pred revoluciju, eto oni su zahvaljući Preobraženskom i Staljinu uspeli da koliko toliko sustignu industrijalizovan svet za 2 decenije. Sad po koju cenu i da li je bilo vredno toga, to je drugo pitanje...

Slaviša Tasić said...

Rusija pre revolucije je već bila brzo rastuća privreda i nema razloga zašto ne bi nastavila, naročito posle večih sloboda i političke liberalizacije od 1905. Nasilnom mobilizacijom resursa se može nabudžiti BDP na neko vreme, ali trajni i održivi ekonomski rast se ne postiže mobilizacijom resursa već njihovom efikasnom upotrebom. A efikasnu upotrebu obezbeđuje samo tržišna ekonomija, to je njena svrha.