Docnja

Naš narod kaže sve u svoje vreme. Ko, na primer, ne stekne iskustva u mladosti, ponaša se kao blesa kada uđe u srednje godine. Jer nije uradi(o)-la neke stvari na vreme. Ko ne štedi kada može da radi i stvara, zavisiće od tuđe milosti ili će morati da radi do kraja života (što je odličan izbor, ali samo ako zdravlje dozvoli). Svako propuštanje da se stvari urade na vreme ispostavlja cenu s protokom vremena. Takođe, kada se nešto radi prerano, može biti protkano određenim opasnostima, pa tako onaj čuveni pevac završi u supi. I takvih je pevaca mnogo. Međutim, kada je pevac u pravu on ima satisfakciju, posebno ako supa nije bukvalna. Kada zakasniš, satisfakcije uglavnom nema.
Srbija je danas zemlja koja plaća cenu kašnjenja, a samo kašnjenje je plod činjenica da Srbija nije znala šta hoće (kao što ne zna ni sada), pogotovo nije imala jasne predstave koja je cena kašnjenja u donošenju odluka i još više kašnjenja u činjenju odgovarajućih poteza da odluke postanu nešto više od puke izjave o namerama.
Ovih septembarskih dana dobili smo fakturu za kašnjenje. Faktura, na sreću nije skupa, moći ćemo je preživeti. Platićemo je sigurno, posebno jer se malo pitamo, a ako imamo pameti razmislićemo kakve sve fakture mogu stići i kakvi svi razvoji događaja mogu snaći jednu zemlju u kašnjenju koja ne zna šta hoće, a sve mi se čini više ne zna i šta neće. Posebno je teško pala činjenica da nam fakturu lično donosi jedna od najnebitnijih zemalja EU, koja ima ekonomiju slično raspalu kao Srbija, koja je i sama bila drastičan primer kašnjenja, ali koja je na kraju stigla gde je naumila. Još teže je što je svima valjda jasno da nam takve fakture može ispostaviti kolikogod puta bude htela (naravno u granicama svoje relativne beznačajanosti u EU, a opet veće značajnosti u odnosu na Srbiju).
Da je Srbija znala šta želi mogla je izabrati jedan od tri puta: (1) da bude deo Evropske Unije (2) da bude neutralna (3) da bude deo ruske zone uticaja. U suštini pomalo je odabran put 1, tu i tamo se maštalo o putu 2, uz izvesna koketiranja sa putem 3 koji nikada nije bio ozbiljna opcija osim za plaćanje kroz poklanjanje srpskih resursa u cilju nastavka naše politike prema Kosovu, gde, za promenu, opet nismo znali šta hoćemo. Odnosno, možda smo i znali, ali nije bilo nikog na celom svetu ko bi nas u tome podržao. A realističnost je pretpostavka svake politike.
Kako smo izgubili 15 godina, a vreme su gubili jednako svi koji su vodili Srbiju, Hrvatska nas je pretekla i može da se ponaša onako kako se ponaša. I Mađarska. I bilo ko drugi. Mi možemo samo da se pozivamo na principe na kojima počiva EU i nadamo se da će nas kao nekoga ko kasni i grebucka na vrata Unije uvažiti. I to je kraj. Ali to je i najmanji problem politike kašnjenja. Zamislimo da se nadvila neka veća opasnost. Koju isto tako danas ne možemo predvideti, baš kao što krajem 2010. godine niko nije predviđao da bi nam mogle doći izbeglice iz Sirije i oni koji se u njih maskiraju. Koje mi instrumente imamo? Kako bi branili našu slobodu? Kako bi zaštitili naše interese? Ko bi nam pomogao? Koliko bi nas rešenja i instrumenti koštali? Odgovora nema, kvazi odgovori se menjaju, a kvalitet istih opada. Ako se pogleda mapa, Srbija 100% zavisi od toga kakve će odnose imati sa EU (ako se gleda kvalitet života njenih građana i ako želiš biti realističan). Da smo imali dovoljno državništva i da smo postali deo EU danas ne bi bili tu gde jesmo i imali bismo instrumente i garancije. Danas na papiru imamo više mogućnosti i većinu možemo okačiti mački o rep. Drugo polje gde smo katastrofalno podbacili  je članstvo u STO. Danas kukamo kako je nekome palo na pamet da narušava sporazume koje imamo sa EU i da nam donekle podiže i troškove vezane za uživanje slobode trgovine u CEFTA. S druge strane kolosalno nas nije interesovalo da budemo deo svetskog mehanizma osiguranja slobodne trgovine. 15 godina smo gubili vreme, čekali, sada smo deo malog kluba egzotičnih država koji nisu deo svetske slobodne trgovine. Setili smo se slobode trgovine, kao zemlja koja mora da izveze i uveze barem 60-70% BDP da bi se dinamično razvijala, kada su nas tome naučile izbeglice iz Sirije na posredan način. Sve u svemu, platili smo cenu, naša je sreća da cena nije prevelika.
Put 2 je danas nerealan jer nemamo čime. Jedini model neutralnosti (mada je bolja reč suverenost) koji bi bio održiv je da posedujemo veliko unutrašnje tržište pa da se ponašamo kao Turska ili da smo u stanju da platimo svoju armiju (a sve nam govori da nismo) i da nastavimo da sarađujemo sa nekim ko bi nam bio kišobran u slučaju bezbedonosnih problema, kao, na primer, Švajcarska ili Norveška. Mi nismo ni blizu zadovoljili pretpostavke da krenemo tim putem. Ne postoji šansa da ćemo biti u stanju da sami garantujemo svoju slobodu sa razumnom sigurnošću u doglednom periodu. I u svakom tom modelu suverenosti za male države (jer ne možemo biti Turska), uska saradnja sa Unijom je pretpostavka, a dilema članstva i nečlanstva je tehnička. Svaka opcija lažne neutralnosti u našem slučaju vodi ka potpunom urušavanju suverenosti što se dešava na naše oči kroz poklanjanje najvrednijih reusursa, raspad institucija uz blagoslov nama najbitnijih država, gušenje medijske slobode i demokratije. Poslednja linija odbrane suverenosti u toj konstelaciji je ogroman trošak potpunog preuzimanja iste od strane neke druge zemlje, što je užasan koncept. U ovom trenutku, mi kao deo evropske porodice naroda bi imali više suverenosti u svojim rukama, nego kao zemlja koja svako malo pravi probleme na periferiji. Koliko ćemo se zaista pitati o svojoj zemlji zavisi od nas, a ono što trenutno radimo nas dugotročno vodi ka minimalizaciji suverenosti, bili ili ne bili deo EU.
Nije mi namera da načinjem temu da će međunarodna podrška putu Srbije ka EU uz istovremeno negiranje temeljnih principa EU i  uništenje institucija i ekonomije u Srbiji dovesti do još većih problema u Srbiji. Naše je pitanje kako smo dospeli u takvu poziciju i to pitanje treba uputiti onima koji su nas doveli ovde gde danas jesmo tokom jednog mnogo jednostavnijeg i nama naklonjenijeg vremena. Situacija je teška, ali nam izlaz nije u emotivnim reakcijama najnižeg nivoa.
Put 3  nije ozbiljan kada smo okruženi članicama EU, kada sa EU+CEFTA imamo preko 90% trgovine, kada nema jasne trase ruskog puta osim nabacanih teza lišenih fakata i ozbiljne analize. Nije realan ni zbog ekonomske slabosti Rusije, a posebno zbog toga što je Rusija pokazala na primeru njoj najbližih zemalja koliko joj nije stalo do njihove suverenosti. Na stranu što naši ljudi ne idu da žive u Rusiju, nego u EU, ne konzumiramo rusku kulturu, niti ijedan proizvod osim energenata, a u Rusiju izvozimo vrlo ograničeno jer je režim slobodne trgovine s Rusijom jedan vrlo optimističan termin.
Ako ne shvatimo da možemo doći u poziciju da nam Bože pravde bude svečana pesma, a da Srbiji ostane bez ljudi, a posebno kvalitetnih ljudi, to će nam se vrlo verovatno i desiti. Ako se radujete raspadu EU (koji se neće desiti) zamislite da Srbija sa ovakvim stanjem bude zavisila isključivo od prava sile, a ne sile prava.

Marš poreskih obveznika vol III

Prekosutra, u subotu 26.09. Libertarijanski klub organizuje III Marš poreskih obveznika. Cilj je da se jasno iskaže nezadovoljstvo trenutnim ekonomskim sistemom i visokom i neracionalnom javnom potrošnjom, kao iprethodnih godina, te da se zahtevaju niži porezi. Ove godine je zahtev konkretizovan, time što se traži smanjenje opterećenja rada tako što bi se smanjili doprinosi koje plaća poslodavac za PIO sa 12 na 6pp. Ova mera bi smanjila poreski klin sa 38,9 na 36% (poreski klin ovde izračunat kao procenat od ukupnih troškova rada koji uzima država). Time bi se troškovi rada smanjili, a neto iznosi zarada bi ostali isti, da bi se ohrabrila nova zapošljavanja i formalizacija zaposlenih u neformalnoj ekonomiji. Rupa koja bi se pojavila u već praznom PIO fondu bi bila oko 78 milijardi dinara, što bi trebalo nadoknaditi većim transferima iz budžeta, a ta sredstva bi se oslobodila nizom ušteda i reformi, pre svega smanjenjem subvencija i reformom finansiranja lokalne samouprave. Detaljniji plan se može videti na sajtu Libeka.

Kampanja za ovaj Marš se vodi ozbiljno online, te na Facebook stranici Libeka možete videti zanimljive ilustracije i vizuale.

Dođite u neograničenom broju, da zahtevamo niže poreze i odgovorniju državu! Park Manjež, u 12h. Protestna šetnja će ići Reesavksom i Masarikovom, potom Ulicom kneza Miloša do Ministarstva finansija.

Kritika Kanemana

Novi broj Critical Review je izašao, a u njemu Željka i ja pišemo o Danijelu Kanemanu. Ceo broj je ovde, naš članak je prvi i može se skinuti beslpatno.

Kaneman je jedan od najomiljenijih intelektualaca današnjice. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju i drugih najviših akademskih i državnih odličja. Kao psiholog je, zajedno sa preminulim Amosom Tverskim, pokrenuo revoluciju u akademskoj ekonomiji sporeći njene psihološke osnove i tražeći drugačije -- ukratko, osnivač je bihevioralne ekonomije. Njegova knjiga "Misliti brzo i sporo" nedavno je prevedena na srpski, u izdanju Heliksa.

Naš članak je, međutim, veoma kritičan prema svemu što je uradio. Kritikujemo i njegove psihološke eksperimente po sebi, a posebno njihovu navodnu primenu u ekonomiji. Tvrdimo da nije pokazao to što se misli da je pokazao (da su ljudi neracionalni), kao i da je takva usko formalistička definicija racionalnosti malo relevantna u ekonomiji i donošenju odluka uopšte. 

Američki izbori

Nešto se događa. Lista kandidata kod republikanaca je, po konvencionalnim standardima, bogatija nego ikada, obiluje guvernerima i senatorima, uspešnih ljudi čistih biografija. Ipak, vodeći kandidati su troje nepolitičara: biznismeni Donald Trump i Carly Fiorina i proslavljeni neurohirurg Ben Carson. Na strani demokrata upečatljiv je uspon Bernija Sandersa, političkog autsajdera i samoproklamovanog socijaliste. (Vodi i dalje Hillary Clinton ali glavu dajem da se njeno vođstvo raspada onog trenutka kad prvi pristojni kandidat uvidi zjapeću prazninu na spisku.) 

Situacija sa Trumpom i Sandersom se obično opisuje kao nalet levog i desnog populizma, ali možda to nije sasvim precizno. Mislim da se u Americi dešava nešto slično što se dešavalo prethodnih godina u Evropi. Glasači počinju da sumnjaju u censtristički tehnokratski konsenzus koji dominira razvijenim svetom u poslednjih par decenija. Moderna socijal-demokratija koju uglavnom celi razvijeni svet već neko vreme sprovodi ostavlja sve manje prostora za ideološke razlike jer je sve veći deo pravog posla ostavljen ekspertskim elitama. Na vaš svakodnevni život više utiču odluke imenovanih birokratsko-ekspertskih elita u Americi FDA, Fed, EPA, NSA, IRS i gomile drugih agencija; u EU isto to na nacionalnom i onda još jednom na briselskom nivou. Političari u takvom okruženju postaju sve sličniji jedan drugome, pretvaraju se u prazna odela, u naduvane plastične lutke uvežbanih fraza. Kad glasače izda strpljenje, pojavljuje se autentični kandidat, neko van tog sveta, neko ko liči na ljudsko biće, ko ima vidljive mane ali govori svojim rečnikom i ne libi se da kaže šta misli da treba da kaže. 

To je fenomen nezavisan od ideologije. Trump je u tom smislu bliži Berniju Sandersu (ili Nigelu Farageu ili Beppeu Grillu ili čak Ciprasu na levici, mada je to posebna situacija) kao fenomen, nego drugim republikanskim kandidatima, iako njegova ideologija nije posebno različita od republikanskog proseka.  

I ne znam da li je dobro ili loše. Sa jedne strane to prija kao osveženje; kao što prija i Farage i nemački AfD, pa čak i Siriza ako se uzme kao alternativa socijal-tehnokratskom PASOK-u. Sa druge strane, sve malo podseća na kraj jednog drugog dosadnog racionalističkog doba, na situaciju od 1920-ih kada su neki drugi popularni "autentični" lideri od Rijeke i Rima do Berlina i kasnije (1930-ih)  Vašingtona dodali gas na nizbrdici na kojoj se svet već nalazio. 

Pred polufinale...

Ja verujem u fenomen "vruće ruke" - teoriju da igrač u košarci, ili nekom drugom sportu, može da uđe u seriju pogodaka jer je tog dana izuzetno fokusiran ili raspoložen. U bihevioralnoj ekonomiji uzima se zdravo za gotovo da među sportistima postoji "zabluda vruće ruke" (hot-hand fallacy). Kad se podaci o šutevima i ubačajima analiziraju statistički na velikom uzorku, nalaz je da je vruća ruka samo sportski mit. Mene to nije ubedilo i svoje neslaganje sam izrazio u radu objavljenom pre par godina u Kyklosu (ako je nedostupno onda radna verzija ovde), ovako:

To exemplify the rise of one, seemingly exact and scientific, thinking pattern in social science at the expense of the other less rigorous and more mundane one, let us consider the debate around the so-called “hot hand” phenomenon. Basketball players, coaches and experts traditionally believe that the player may be in a special “hot hand” condition, in which his shooting ability and performance is suddenly elevated. After a player makes several shots in a row, players, coaches and expert commentators tend to believe that his likelihood of making the next shot is higher. After examining the shooting percentages of several players in a large number of games, Gilovich, Tversky and Vallone (1985) famously showed that the “hot hand” is a myth. Shooting statistics do not in fact show any non-random increase in performance; instead, shooting percentages of players tend to revert to the mean. The study has since been universally lauded as an example of the superiority of the hard data approach to conventional wisdom and intuition. 

However, a closer inspection of the nature of the data that Gilovich, Vallone and Tversky (1985) use reveals a great degree of reductionism behind them. Shooting attempts are treated as a uniformed category, while they are in reality very diverse. Not all attempts are of equal difficulty, and there seems to be a systematic tendency towards a higher difficulty of the next shots. A player that has made one or two shots is almost always encouraged to shoot more, on his own and by his teammates and coaches. While the first few shots were made from easier positions, each following shot will tend to be attempted from more difficult positions. The opponent’s defense pays more attention to the player who has been making shots, which further increases pressure on the shooter. The shooting average of the hot hand shooter will tend to revert to the mean, not because the hot hand does not exist but because it does. The variable that adjusts is not the number of baskets but the audacity to shoot more on the side of the shooter and the intensity of defense on the side of the opponent.

Because of the complexity of the game and the loss of information that happens when basketball game shooting is placed outside its context, abstracted and reduced to data points, basketball players’ intuition and common knowledge of this matter may well be superior to the hard data. In fact, the “hot hand” experience is very compatible with the psychological concept of “flow,” later proposed by Csikszentmihalyi (1990). An expert faced with a high level of challenge may experience a state of intense and focused concentration, related to increased performance.

Professionals in many areas, including sports players, have been known to experience such states. As a former professional European and NBAbasketball player observes, in such states “the basket seems to you like a bathtub; no, like a swimming pool, and you just cannot miss it.” It is, therefore, far from obvious that the apparently sound empirical study should overrule the opinions of experienced practitioners. Even though they may well be subject to group-think and other biases, basketball professionals have the intimate, and often probably tacit knowledge of the specificities of this issue. On the other hand, once we attempt to rationally consider the issue, we tend to categorize and reduce the complex events into measurable data, thus overlooking that some potentially relevant knowledge is lost in the process.

Igrač kojeg citiram u ovom isečku je Saša Đorđević, koji je fenomen najčuvenije iskusio upravo protiv Litvanije u evropskom finalu pre 20 godina -- a publikacija iz koje sam citat izvukao je ništa drugo nego Kurir! Ne znam da li je Đorđević ranije bio citiran u međunarodnim naučnim radovima ali nešto mi govori da je Kuriru ovo sigurno bio jedini put! 

Reality show

Pe nego što konačno završim SRS - Uspon projekta SNS, moram malo napisati o Reality Srbiji. Svako ko bi da zabranjuje reality show, pod bilo kojim razlogom, vodeći se brojnošću ili elitizmom može da dođe u situaciju:

1. Da se demokratski zabrane dosadne emisije o tamo nekoj kulturi ili obrazovanju od strane većine kojoj je bitnije šta prostituke i ocvale pevaljke imaju da kažu na neku temu.
2. Da se demokratski odluči o bilo kojoj ličnoj slobodi, recimo ako nekome branite da sluša mudrosti Ekrema Jevrića ili Maje Nikolić, isto tako većina može donesti nezamislivo glupe odluke, na primer da je homoseksualizam bolest, da su manjine građani drugog reda, da je batina iz raja izašla i tako dalje... Imali smo primere takve neposredne demokratije, na primer 1998. godine.

Svako ima slobodu da bira šta će da gleda. Misliti da će neko, kome su Zmaj od Šipova ili Miki interesantni i kojima posvećuje svoje vreme, gledati nešto pametno ako se reality ukine, nije baš preterano pametno. Neotuđivo je pravo da se bude glup, baš kao što je i neotuđivo pravo da se bude pametan. A čuditi se popularnosti koje reality uživa u Srbiji, pored istorije naših političkih izbora je zaista za čuđenje. Konačno upirati u reality, a propustiti da se upre u politčke odluke koje od Srbije prave istinsku banana državu trećeg sveta, govori o odustvu fokusa šta su stvarni problemi. Upirati u zabranu reality show, a ne upirti u neslobodu medija koja je veća nego 1990-ih je posebno interesantan fokus na periferne probleme.

Staljin i Trocki

"Prorok koji je postideo istoriju" je naslov teksta o Lavu Trockom u poslednjem NIN-u. Kako sažetak kaže, Trocki se trudio da "argumentima predupredi ocrnjavanje socijalističkih ideja". Tekst izgleda da ponavlja raširenu tezu razočaranih akademskih socijalista sa zapada, koja otprilike ide ovako: "Za propast sovjetskog komunizma krivo je nekoliko loših ljudi koji su posle smrti Lenjina uzurpirali vlast. Sovjetski komunizam se pretvorio u krvoločni totalitarizam samo zato što je na čelo države došao psihopata Staljin. Ništa od toga nije bilo neminovno i moglo je biti drugačije da je tada pobedio Trocki."

Očigledo je šta se ovom tezom dobija -- kriv je jedan čovek, nije kriv sistem. Komunizam je OK, komunisti su loši. To je dijagonalno od Hajekove hipoteze izražene u Putu u ropstvo, posebno u poglavlju pod naslovom "Zašto najgori dolaze na vlast." Hajek nikada ne krivi zlikovce na vlasti. Obrnuto, u totalitarnom sistemu jedino je prirodno da na vlasti budu najgori tirani među nama, jer se jedino tako sistem može održati.  

Svako ko je malo izučavao istoriju ranog sovjetskog komunizma zna da je Trocki, dok je bio pri vlasti, bio ako išta onda još krvoločniji od Staljina. U vreme sukoba 1920-ih Trocki je bio ekstremista koji je hteo još represivniju državu i nasilnu kolektivizaciju, nasuprot Lenjinu koji je pragmatično dozvolio NEP i Staljinu koji je tada predstavljao umerenu struju, bližu Lenjinu. 

Fanatizam Trockog je poznata stvar za svakog ko to hoće da vidi, ali letos sam čitao novu biografiju Staljina koja skreće pažnju na još neke važne stvari. Pisac je Stephen Kotkin, istoričar sa Princetona, a knjiga je tako detaljna da samo prvi tom ima skoro 1000 strana (drugi se još čeka). Kotkin takođe nema iluzija o Trockom, ali ide i dalje u podrivanju levo-akademskog pro-trockističkog narativa, i to bez neke posebne namere da to uradi već posredno, analizom činjenica. 

Prvo, Kotkin pokazuje da tretiranje Staljina kao neukog bandita koji nije mario za komunizam već samo za vlast (nasuprot intelektualcu i idealisti Trockom), na koje smo u prethodnim biografijama navikli, nije održivo. Staljin je čitao mnogo, znao marksizam u prste i tokom ključnog perioda 1920-ih bio najbolji živi poznavalac Lenjina i lenjinizma. Nije bio nadareni pisac zapaljivih pamfleta kao neki, ali je bio izvanredni poznavalac komunističke teorije i ništa manje ideološki zadrt nego bilo koji drugi vodeći revolucionar. Prethodni biografi su obraćali dosta pažnje na njegovo detinjstvo i razvoj i tu tražili psihološke urzoke njegovog kasnijeg ponašanja. Kotkin primećuje da je, iako je došao iz rasturene porodice, Staljinovo odrastanje bilo krajnje tipično za to doba. Jedino po čemu je bio izuzetan je inteligencija i uspeh u školi, zbog čega je imao pristup državnim stipendijama i ponudama za dalje školovanje. Čistke, deportacije i streljanja nije izmislio bandit-psihopata; izmislio ih je posvećeni marksistički teoretičar-ideolog. 

Drugo, sam dolazak Staljina na vlast je u trockističkom narativu, u koji su i mnogi drugi istoričari bili ubeđeni, tretiran kao nešto blizu uzurpaciji. Kotkin, međutim, pokazuje kako je Staljin bio potpuno očekivani i prirodni sledbenik Lenjina. Lenjin ga je postavio na najvažnije pozicije pre smrti, a većina partijskih drugova ga je prihvatala i cenila. Nakon što je Staljin počeo okretati leđa prvo Trockom, pa onda Kamenjevu, Zinovjevu i drugima, počinju priče o njegovoj navodnoj nelegitimnosti. Ključni dokaz o tome je famozni Lenjinov diktat neposredno pre smrti (jer posle šlogova nije mogao da piše) Krupskoj, u kojem ocenjuje razne pretendente na vlast i posebno je kritičan prema Staljinu. Kotkin dosta ubedljivo tvrdi, gledajući dokumentaciju i sledeći neke ruske istoričare koji su to već rekli, da je diktat najverovatnije potpuni falsifikat. Nasuprot tome, niz dokumentovanih događaja, pisama, Lenjinovih poteza, kongresa i unutarpartijskih glasanja ukazuje na Staljinov očekivan i (unutar partije) legitiman uspon. 

Staljin nije bio aberacija, nije bio ludak, bandit i uzurpator, već neminovni i očekivani proizvod komunističkog režima. Nije Staljin iskompromitovao komunističku ideju; komunistička ideja je stvorila staljinizam.