Ne, ne bavim se doktrinarnom raspravom između kejnzijanaca i monetarista o rešenju problema recesije. :)
Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.
Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku).
Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.
Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".
Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?
Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.
Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.
Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe. Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.
Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.
Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije, preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje.
Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"
Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.
Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.
Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku).
Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.
Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".
Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?
Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.
Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.
Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe. Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.
Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.
Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije, preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje.
Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"
Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.
14 comments:
Nemam baš puno vremena za ovu vrstu stvari poslednjih nedelja, ali moram da vas pohvalim, Ivane, već drugi odličan članak za relativno kratko vreme :) A nemam, nažalost (mnogi ovde bi, naravno, rekli i na sreću :) ), ni šta da prokomentarišem, jer bih mirno mogao da ga potpišem od početka do kraja :)
Ivane jel si gledao film "Vuk sa Volstrita", inace mediokritetsko ostvarenje sa izlisnom dozom gologuzije glavnog protagoniste, kada DiKaprio predaje olovku saradniku sa naredbom: "Prodaj mi ovu olovku". Saradnik mu odgovara:
Gospodine, da li mogu da dobijem vas autogram
DiKaprio uzvraca:
-Imam papirnu maramicu ali nemam olovku.
Gle cuda, gospodine, evo bas u ruci imam sjajnu olovku..
Dakle, dobar prodavac stvara potrebu za proizvodom.
Stoga, ekonomisti su samo dobri prodavci socijalistickih proizvoda :) Oni omogucavaju da narod nastavi da kupuje "proizvod" kada ga je vec narastajuca drzava proizvela :D
Medjutim, mozemo li kriviti medije kada nas bombarduju normativnim clanicma kako cete na plazu bez six pack-a ili sa celulitom na nogama? Pa to je upravo stvaranje potrebe za proizvodjace fitnesa, anticelulit krema, zdrave ishrane, itd. Stoga, prodavac nije kriv ukoliko je proizvod falican ili je kupac naseo na retoriku, posto, jelte, mrzelo ga je da je sam proucava pa je postao njen rob :D.
Ali, Ivane, ukoliko je izmisljen airbag mozemo li ga dekretom ukinuti? :)
Ali demokratizacija monetarne politike je već postojala i vodila je do dvocifrene inflacije širom zapadnog sveta. Nezavisnost centralnih banaka je bila reakcija na to i nije počela u Americi uopšte. Štaviše Amerika se priključila dosta kasno i nije nikad ni prihvatila značajnu nezavisnost.
Drugo, treba razlikovati nezavisnost monetarne politike i nezavisnost centralnih banaka u svemu drugom što rade. Postoji dobar ekonomski argument u prilog nezavisnosti monetarne politike i na osnovu toga su centralne banke i dobile nezavisnost. Ali onda su tu nezavisnost počele da šire na druge sfere, kao što su regulacija i finansijska stabilnost. Zato danas Fed može da sanira banke bez da bilo koga pita, ECB može aritrarno da prihvata ili ne prihvata grčki dug i time odlučuje o njihovom bankrotu i ostanku u evrozoni van demokratskih ili birokratskih mehanizama evrozone i vlada. Takva nezavisnost nikad nije bila planirana niti teorijski podržana, to su sami vremenom tiho preuzeli, a progresivistička ideologija je pomogla da se to proguta.
Par komentara:
1. Neke od institucija koje navodis (najociglednije IRS, ali i EPA i OSHA) nisu "nezavisna regulatorna tela", vec deo izvrsne vlasti poput State Departmenta ili Treasuryja. Mogu opozicioni politicari da pricaju da mrze IRS, ali vlast ima punu kontrolu nad njihivim radom. Za to sto izbegavaju da je iskoriste nije kriv IRS. Mislim da je to vise pitanje borbe izmedju izvrsne i zakonodavne vlasti, nego sto je pitanje borbe eksperata i politicara.
2. Mislim da mesas argumente za postojanje neke politike (monetarne, antimonopolske...) i argumente za nezavisnost institucije koja sprovodi politiku. Ja mislim da to treba da budu odvojene rasprave. Recimo, centralne banke su postojale mnogo pre nego sto su postale nezavisne. Argumenti koje ti navodis da neki ekonomisti koriste (za opravdavanje antimonopolske ili monetarne politike) nemaju nuzno veze sa time da li politiku treba da sprovode politicari ili eksperti.
3. Sto se fiskalne politike tice, ni tu politicari ne mogu da rade bas sta god zele, odnosno uticaj eksperata je veoma veliki. Recimo, ako ti je limitiran deficit (bilo nekim fiskalnim pravilima, bilo nekim nadnacionalnim aranzmanom, poput EU, bilo mogucnoscu zaduzivanja na trzistu) onda procena prihoda (koju nuzno rade eksperti) ti limitira i ukupne rashode. Takodje, dobar deo rashoda je "ekspertski" izracunat i utvrdjen, tako da ni u fiskalnoj politici politicari nemaju ogroman manevarski prostor.
4. Slazem se da su ekonomisti uglavnom krivi za ovo o cemu pricas. Ali, nisu samo ekonomisti. Mislim da se manje-vise svaka struka (arhitekti i prostorni planeri, pravnici, racunovodje, lekari, veterinari, umetnici...) slicno ponasa. I mislim da to jeste problem.
5. Sto se mene tice, ja reviziju poslovanja Feda svakako ne smatram narusavanjem nezavisnosti. Nezavisnost ne podrazumeva da nema kontrole i nadzora nad onime sto rade.
Marko,
da, EPA jeste formalno deo izvrsne vlasti. Ali ja gledam stvar is socioloske perspektive, tj power-elite analize. Recimo, EPA gura vec 15 godina regulaciju CO2 uprkos tome sto je njihov formalni sef George W. Bush eksplicitno bio protiv te politike, odbivsi da ratifikuje Kyoto. 2007e su cak dobili, pravo od strane Vrhovnog suda da regulisu koncentraciju CO2, uprkos vehementnom protivljenju administracije (koje su mediji tumacili kao pokusaj mesanja u rad EPA). Ne govorim o formalno-pravnoj nego faktickoj nezavisnosti.
Sto se tice odvojenosti rasprave za neku politiku od sprovodjenja, slazem se. Antimonopolsku politiku i prirodni monpol sam naveo u drugom kontekstu: kao primere ekonomske teorije koja dolazi posto je politika usvojena sa teorijama zasto je to neophodno, isto kao u slucaju monetarne politike. Ne nuzno da pokazem da nema razlike izmedju argumenta za neku politiku i tvrdnje da politika mora da bude ekspertska. Ali, cak i mimo toga, sve ove politike IMAJU zajednicku crtu da ih vode birorkatske agencije - ne tuzi firme za krsenje antimonopolskih zakona Kongres, nego FTC.
Naranvo da se politicari oslanjaju na kalkulacije raznih eksperata, to nije sporno U modernom drustvu, sve se zasniva na nekoj vrsti eskpertize. Ali niko ne bi rekao da je odluka predsednika da predlozi smanjenje marginalnih poreskih stopa ili povecanje vojnog budzeta uprkos savetu nekih eksperata, nelegitimna. Nisu biti savetnici, nego ko donosi odluke i zasto se i da li se to smatra legitimnim.
"Antimonopolsku politiku i prirodni monpol sam naveo u drugom kontekstu: kao primere ekonomske teorije koja dolazi posto je politika usvojena sa teorijama zasto je to neophodno, isto kao u slucaju monetarne politike."
Pa dobro, imas takve primere i u tehnickim naukama. Ako ne gresim, parna masina je naucno objasnjena tek mnogo posto je napravljena. :)
Sto se tice "nezavisnosti fiskalne politike", prezentacija (link dole) kaze da Fiskalni savet u Madjarskoj ima pravo veta, dakle da moze da odbaci predlog budzeta. Mislim da je Orban u medjuvremenu to pravo ukinuo, ali nam taj primer (mozda) govori u kom smeru idu stvari.
http://www.oecd.org/gov/budgeting/D1-AM%20-%20Introduction%20-%20R.%20Adorjan%20-%20Hungary.pdf
Ovaj dokument MMF-a (https://www.imf.org/external/np/pp/eng/2013/071613.pdf) kaze "Yet no fiscal council has any direct or indirect veto right that could stall the budget process."
Naglasavam "YET". :)
"Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično."
Poenta mog Master rada na temu osiguranja od nezaposlenosti.
Mislim da se ovde (u tekstu Ivana Jankovica) malo, zbog nosenja ideoloskih naocari, mesaju babe i zabe.
Deo price jeste tacan - americki progresivizam kasnog 19. i ranog 20. veka jeste gurao taj ideal "profesionalne drzave" i birokrata-eskperata koji donose odluke nezavisno od politicara.
No zasto je bilo tako? Pa je bilo je tako jer su pre toga u Americi drzavni cinovnici postavljani uglavnom po politickoj liniji
- po tome iz koje su bili stranke ili sa kojim su politicarem bili "dobri" - zvuci li poznato? Valjda ne moram da objasnjavam manjkavost takvog sistema, zivimo ga svaki dan.
Elem, na pocetku je uvodjenje profesionalne birokratije i davanje oblasti drzavnih nadleznosti na svakodnevno upravljanje ekspertima imalo itekako pozitivan efekat.
E sad, to sto birokratija ima tu tendenciju da kasnije postane sama sebi svrha i da se otrgne kontroli je druga prica. I ona je tacna, ali da li to znaci da takve birokratske strukture zato ne treba da postoje? Ako je danas EPA "pomahnitala" i pokusava da propisuje koliko zrnaca prasine sme da "emituje" svaki americki zemljoradnik, da li to automatski znaci da nije trebalo zabraniti olovni benzin, prljava dizel goriva, CFC hemikalije...?
OK, neke birokratske strukture su svakako suvisne i ne treba da postoje - i nije nikada trebalo da postoje. Za neke druge pak mozemo reci da su u jednom periodu bile korisne, ali da su sada izgubile svoju svrhu i da ih treba ukinuti. Za ostale (sto znaci verovatno za vecinu u razvijenim zemljama) potrebna je reforma, "resetovanje" a ne puko ukidanje.
Inace, Fukujama ima dobar tekst, nedavno napisan, bas o tom "truljenju institucija" i koristi primer americke federalne sluzbe za sumarstvo.
Zakljucak je sledeci: i ako birokratske strukture same imaju tendenciju ka okoscavanju, u SAD daleko veci uticaj na zaglibljavanje takvih institucija imaju eksterni faktori: sudstvo i upravo taj demokratski izabrani Kongres - koji je, inace, daleko osetljiviji na zahteve lobistickih grupa i "specijalnih interesa" nego na stavove prosecnog glasaca.
Na primeru sluzbe sa sumartsvo: ono je osnovana na pocetku sa jednim ciljem - da efikasno i na odrziv nacin upravlja sumama kao prirodnim resursem. I bila je uspesna: sume su odrzavane, bile su zdrave, proizvodnja drveta za industriju je rasla. Medjutim onda je dosla prva zackoljica - zbog rasta gradova i predgradja, mnogo je ljudi krenulo da zivi uz sume i postajali su zrtve sumskih pozara. Gorele su im kuce i imanja. Onda se ta grupa ljudi organizovala, lobirala i pritiskala Kongres i voila - Kongres je sumarskoj sluzbi dodelio novu "misiju" - da smanjuje pojave sumskih pozara. I tako naterao prvo, da trosi tonu drzavnih para da bi cuvao imovinu ukupno 10 puta manje vrednosti. Drugo, sumski pozari su "zdravi" za sume, jer otvaraju prostor za rast novih mladih stabala. Trece, ako se sprecava izbijanje malih, redovnih pozara, akumulira se dosta paljivog materijala pa onda svakih par godina dodje do nekog mega pozara (vidjali smo to po vestima). Elem, jasno je da je "misija" za sprecavanja pozara u direktnoj koliziji sa originalnom "misijom" efikasne eksploatacije suma. Nakon toga, putem sudova su razne grupe za zastitu okoline uspeli sumarima da nametnu i trecu "misiju" - ocuvanje suma. Opet, to je delimicno u koliziji sa originalnim zadatkom, a skoro totalno u koliziji sa zadatkom u vezi s pozarima (kao sto rekosmo, pozari su "zdravi").
Elem, tim agencijama, koje su bile osnovane uglavnom da bi resile jedan problem, i koje su to uglavnom radile uspesno, su se godinama - sto kroz taj demokratsko izabrani Kongres, sto kroz sudove - dodavali novi "zadaci", cesto kontradiktorni. Stare ciljeve niko nije brisao, novi su dodavani. I onda se dobije jedna neefikasna birokratija, koja ili trokira ili pomahnita.
Hocu reci, kada je SAD u pitanju, daleko manji problem od svojeglave birokratije otudjene od demokratskih predstavnika glasaca su
1) sami ti predstavnici, koji toj birokratiji ispostavljaju nemoguce zadatke, jer su podlegi uticajima lobista ili da bi "jeftino" kupili glasove
2) sudovi koji su preuzeli na sebe de fakto kreiranje zakona, a ne samo njegovo sprovodjenje i tumacenje kada je nejasan.
I ako gledamo ko je vise "uzurpirao" vlasti koja bi trebalo da bude u Kongresu, daleko veci problem u SAD je sudstvo nego pomahnitala ekspertska birokratija.
andrija,
Mislim da je sve to tacno, ali nisu ni birokrate/eksperti neduzni.
Recimo, vezano za pozare, koliko sam ja citao, kosrisnost sprecavanja malih pozara je tada predstavljao i strucni konsenzus. Ni strucnjacima tada nije bilo sasvim jasno da se sprecavanjem malih pozara samo gomila rizik od izbijanja ogromnih pozara koje posle ne mozes da kontrolises, pa sada placaju 10 puta skuplje ciscenje suma od nagomilanih grancica i lisca.
"I ako gledamo ko je vise "uzurpirao" vlasti koja bi trebalo da bude u Kongresu, daleko veci problem u SAD je sudstvo nego pomahnitala ekspertska birokratija."
Dobri komentari i pisao sam post o Fukujaminoj knjizi o time skoro, ali ovo za sudstvo ne stoji. Sudstvo je u Ameici, naprotiv, abdiciralo ulogu koju je originalno imalo. U ovo doba demokratije i birokratije se svako ko im se meša u posao tretira kao uzurpator, zato guraju tu istorijski pogrešnu priču o agresivnim sudovima.
@Marko
svakako birokrate nisu neduzne, i dosta im se putera moze natovariti na glavu. No, birokrate su uvek dezurni krivac, pa sam hteo da skrenem paznju malo i na ostale igrace u toj prici.
Kako me Skynet ne bi pogresno protumacio pa reinkarnirao u nedovrsen proizvod, moram modifikovati svoj predjasnji iskaz - Ekonomisti su dobri prodavci drzavnih proizvoda.
Grafikon NYT govori u prilog ovoj tezi. Uspon ekonomista u SAD pocinje od 1919. pa se ubrzava od 1964. i nakon kraha Bretonvudsa stagnira na visokom nivou. To je period jacanja drzave u SAD. Stoga, dobijamo da uspon ekonomista koincidira sa usponom drzave.
Ako su Sodomljani vodeci indikator destrukcije sa neba, onda su ekonomisti vodeci indikator autokratije koja vreba.
Sa druge strane, po odsustvu clanaka o njima, vidimo da sociolozi su oduvek bili (i ostali) lencuge :P
Post a Comment