Nasuprot popularnim tvrdnjama na libertarijanskom delu interneta, QE nije kejnzijanska politika.
Kejnzijanci tradicionalno ne veruju mnogo u snagu monetarne politike, a u recesiji ne veruju u moć monetarne politike uopšte. Velimir Šonje recimo ima solidan pregled odluke ECB da pokrene svoj QE, ali recimo kaže "Paul Krugman - najveći među poznatim vernicima u QE". Krugman je originalno QE smatrao beznačajnom. Kasnije kada su se efekti videli pridružio se i počeo da podržava. Ali njegova klasična kejzijanska teorija je da država treba da troši, da stimuliše fiskalno, dok Fed može da prati ali je to od sekundarne važnosti.
Pre dve godine prilikom umerenih fiskalnih rezova a u jeku QE, američki kejnzijanci, uključujući Krugmana, predviđali su armagedon. Fiskalna redukcija je trebalo da zaustavi ekonomiju. To se nije dogodilo, dogodilo se suprotno, i još jednom se ispostavilo da je monetarna politika apsolutno ključna za kratkoročne trendove. Friedman je bio u pravu.
QE je, dakle, klasičan monetaristički odgovor. I monetaristi su tradicionalno klasični liberali.
Šta će uraditi ovaj QE? Ne znam, ali ključno je imati u vidu da je ECB najkonzervativnija banka na svetu. Tokom 2011. ECB je nerazumljivo podigla kamatne stope i dovela pola evrozone u recesiju i ponegde bankrot. Poslednjih godina novčana masa (M3, koja je za ECB najvažnija i jedini agregat koji ECB pominje u opisu svojih ciljeva) raste ispod trenda. Kad se tome doda da je protok novca spor to se računa kao restriktivna monetarna politika.
Restriktivna monetarna politika je pogubna u slučaju recesije; ona je obično direktni uzrok recesije. Fed i Banka Engleske su sa svojim QE delovali proaktivno. Možda su u tome i preterali, ne znam. ECB definitivno deluje reaktivno, pokušava da nadomesti grešku vođenja prekomerno restriktivne monetarne politike kad joj nikako nije bilo vreme.
QE neće rešiti problem evrozone. Monetaristička, Friedmanova, doktrina je da monetarna politika ne može da pomogne. Ali monetarna politika može da bude velika smetnja; može da upropasti stvari u oba smera, u inflatornom i u deflatornom. Šta god da je strukturni problem sa EU, ili politički problem sa evrozonom, ili mentalni problem sa Evropljanima, ECB je proteklih godina bila dodatni izvor problema. Sada pokušava da iz toga izađe.
Što se mene tiče, ECB, ni centralne banke, ne moraju uopšte da postoje. Ali ako već postoje i monopolizuju novac, ne smeju dozvoliti njegovu inflaciju ni deflaciju. Zato je ovaj zaokret od prethodno restriktivne politike dobar potez. Bolje bi bilo da su odmah 2008. spustili kamate na nulu i posebno da ih nisu dizali 2011; ali kad su već to uradili onda je ovo jedini način da se donekle izvade.
16 comments:
Slavisa, jedna vise filozofska primedba, zasto ekonomski rast podrazumeva da su svi politicki ili monetarni potezi vucheni u toku tog rasta pozitivni? (Isto i za obratni slucaj, zasto ekonomsko usporavanje podrazumeva da su vucheni potezi negativno uticali i da su bili loshi).
Ekonomija je ziva stvar i ima neku inerciju (da ne kazem momentum :)) koju je jako tesko obrnuti jednim dobrim ili losim potezom. Zato i imamo toliko razlicitih misljenja, jer je uticaj svakog pojedinacnog poteza nemoguce izmeriti.
U konkretnom slucaju, to sto malo fiskalne discipline nije dovelo do kraha oporavka americke ekonomije ne znaci da fiskalna disciplina nije otezala ili ostetila oporavak. Niti samo po sebi znaci da je monetarna politika doprinela oporavku koga bi mozda bilo i bez QE-ova.
(ovde ne ulazim u tacnost zakljucaka, nego u tacnost samog zakljucivanja).
QE radi samo preko kanala očekivanja većeg nego obično NGDPa, a ne vidim da je ECB išta uradila povodom toga. Puko štampanje para nema nikakvog efekta. Stari monetarizam ne radi. On radi samo kada je Wicksellova prirodna kamatna stopa u pozitivnoj oblasti pa CB mogu njome da manipulišu tako što će da drže svoju kamatu ispod te stope kako bi stimulisali ekonomiju, a ona je sada u dubokom minusu. Pošto kamata Centralne banke ne može da ide ispod nule (u stvari može ali samo malo jer bi banke počele pare držati u kešu kod firmi specijalizovanih za to) onda štampanje nema uticaja na realnu ekonomiju.
Jedino što ostaje od monetarizma je da Centralna banka obećanjem većeg nego obično NGDPa u budućnosti, kada prirodna stopa predje u pozitivnu oblast realnim prilagodjavanjem, podstiču SADA investitore da, umesto što sede na novcu, investiraju zbog povećanja jedne od/ili dve komponente NGDPa 1.oportunitetnog troška većeg profita u budućnosti usled rasta realnog GDPa ili 2. veće inflacije koja bi im pojela besplodni kapital.
Medjutim, imam par primedbi iako mislim da je u osnovi tačna ta priča tržišnih monetarista, a i sam verujem u nju donekle.
Pošto nijedna Centralna banka neće to da uradi(da obeća i ispuni veći nego obično NGDP), a posebno ne ECB, bez zakonske obaveze, taj plan propada i ekonomija je osudjena na sporo realno prilagodjavanje.
Čak i kada bi to bilo zakonski propisano level targetingom to ne bi u svim slučajevima radilo jer centralna banka ne može da održi obećanje zato što je organ države, koju država svakog časa može da ukine. To investitori verovatno znaju i znaju da prilikom velikog šoka taj režim neće trajati(po mom mišljenju ovo važi samo prilikom velikog šoka kao velika depresija). Ili bar država da garantuje da neće menjati režim a to je teško da se ispuni.
Zato ako hoćemo da svet konačno i brzo izadje iz krize fiskalna politika nema alternativu.
hasd,
Monetarna politika nema kredibilitet, pa je to argument za fiskalnu* Politicari mogu da se predomisle oko nezavisnosti centralne banke, ali ne mogu oko fiskalne politike? :)
Pa dobro, može i tako da se gleda.
Možda si i u pravu, ne znam, ali ja na to gledam kao odnos moći. Pretpostavljam da će država uvek težiti labavoj fiskalnoj politici. Ako ništa drugo onda bi trebalo oduzeti fiskalnu politiku državi i dati je centralnoj banci, kao stručnijem telu.
Jeste nekakav signal, bez QE signal je bio deflatorni, sada se trend okrenuo. Evro je već pao, da nema efekta toga ne bi bilo.
Pošto ECB otkupljuje rizično vrednosne papire članica eurozone,čini mi se da oni samo pokušavaju da uklone nervozu iz kreditnog sistema,tj iz pozajmljivanja para državama,pošto su kamate i onako niske,čak i Grčka pozajmljuje trenutno po niskim kamatama.
Ono što se sve više čini očiglednim jeste da je periferija glavni problem eurozone,čak Grčka ponajviše,ne samo zato što neće(ili ne mogu) da trajno deficit urede već zato što su poprilično nekonkurenti za tu valutnu zonu....
Dok npr u USA,čak i najzabačenije savezne države,koje žive mahom od manje produktivnih delatnosti,a la poljoprivreda i imaju i po 30-40 posto manji per capita GDP,profitiraju kad je ili država ili centralna banka u ekspanziji jer im se makar nezaposlenost poprilično smanji(manja bude nego kod ,,razvijenijih" savezni država) dok periferija eurozone ne može da ,,ubere" te benefite,i zbog manje pokretljivosti radne snage,jezičkih barijera,različite administracije kao i mogućnosti sprovođenja odluka....
"QE je, dakle, klasičan monetaristički odgovor. I monetaristi su tradicionalno klasični liberali."
Mi neuki smatrali smo da ako monetaristi zagovaraju QE, i QE je snizavanje kamatnih stopa, snizene kamatne stope znace subvencionisanje duga, a dug znaci ropstvo, stoga klasicni liberalizam nema nikakve veze sa monetaristima koji zagovaraju antonim slobode tj. ropstvo. Ali gosn. SLavisa poducio nas je i otkrio nam konacnu istinu: klasicni liberali bili su klasicni lihvari :D
Sto vise roblja to bolje za naciju :D
Monetaristi su klasicni liberali u vecini stvari, ali su u monetarnoj sferi inflacionisti. Ne mozes koristi Friedmanov ugled kao klasicnog liberala stecen njegovim popularnim, neakademskim knjigama i tv serijama kao argument da je njegova monetarna teorija liberalna. Friedman je zagovornik stabilnih cena, i sledbenik Irvinga Fischera koji je bio Kejnz pre Kejnza. Oni veruju da je monetarna masa mora da raste da bi pratila porast produktivnosti i bili su veliki protivnici zlatnog standarda. U svoje vreme (1920-1950) oni su vazili kao levicari i etatisti.
Kejnzijanci veruju i u QE i u fiskalnu politiku. TO je jedina razlika izmedju kejnzijanaca i monetarista: Monetaristi msile daje stampanje para dovoljno, a kejznijanci da nije nego treba i "fiskalni stimulus".
To sto ECB "gleda samo M3"nije nikakav argument za nas ostale koji ne moramo da prihvatamo njihove standarde. To je kao da kazes da Srbija nije vodila inflacionisticku politiku 1990ih jer je Stanko Radmilovic definisao "restriktivnost" kao nize od sto miliona posto mesecno. U ovom trenutku high-powered money raste po stopi od 5-6% godisnje (pretpostavljam mnogo vise nego sto bi i Friedman dozvolio) i kamatna stopa je negativna. I ti to zoves "restriktivnom monetarnom politikom"?! Sta bi onda bila "eskpaznivna"? Trilion evra za kupovinu drzavnog duga? Ako gledas cak i standardnu monetaristicku teoriju ovo sto se radi je apsolutno bez presedana.
Ne gleda ECB M3 proizvoljno nego zato sto je najbolje korelisana sa cenama i gdp. U tome sledi pola veka tradicije Bundesbanke, to je dobro dokumentovana korelacija i u drugim zemljama. U isto vreme rast "high-powered money" je irelevantan, kao i visina kamatne stope za smer monetarne politike. Niska kamata ne znaci da je politika ekspanzivna. Mrzi me da ovo ponavljam po jedno deseti put samo ovde na blogu.
Новокреирани новац у систем никада не улази на неутралан начин, да сваки становник добије свој део новца, већ свака инфлација у суштини представља фаворизовање једног дела привреде и становништва, а на рачун дискриминације другог дела привреде и становништва. Тај нови новац се обично усмерава према државној и парадржавној администрацији, као и према центрима моћи који имају већу «лобистичку снагу».
Када се говори о последицама инфлације, онда се мора цитирати једна изузетно важна Хајекова (Friedrich Hayek) реченица:
«У инфлаторним условима, ресурси се крећу, не у складу са здравом економском калкулацијом, већ према местима ка којима је инфлација усмерена.»
Ова реченица је изузетно важна и зато ћемо је објасни на примеру српске економије у последњих десетак година:
Држава је у процесу тзв. деевризације, а на конто добијених девиза из процеса приватизације, емитовала огромну количину динара, а онда се тим динарима вештачки повећавао животни стандард једног привилегованог дела становништва. Са повећањем животног стандарда тог дела становништва дошло је и до повећања тзв. дискреционе потрошње, а она је, по правилу, усмерена ка секторима: трговине, туризма, угоститељства, забаве, некретнина (грађевинарства) и томе слично. На основу те вештачке тражње, у тим секторима је креирано неколико стотина хиљада нових радних места, тј. дошло је до предимензионирања капацитета.
Да је период масовне монетарне експанзије трајао краће, онда би то предимензионирање било мање, али како се тај период продужио на 7-8 година, онда се десило још нешто. Запослени у реалном сектору су приметили да се у овим фаворизованим секторима обрће знатно више новца него у реалном сектору, да су профити знатно већи, и онда долази до масовног обустављања производње у реалном сектору а капитал и радна снага крећу ка поменутим привилегованим секторима. На тај начин дошло је до додатног предимензионирања капацитета и до додатног креирања нових радних места у поменутим секторима. Још једном да нагласимо, сва та радна места су креирана на основу вештачке тражње изазване експанзивном монетарном политиком.
То је трајало колико је трајало, а онда се десило оно што се пре или касније морало десити: долази до прекида у дотоку новог новца, долази до драстичног пада тражње, а онда сва радна места креирана на основу те лажне тражње бивају ликвидирана. Исто тако, највећи део капитала који је отишао у те секторе, постаје уништен капитал.
Сада можемо поставити питање: да ли то значи да ће се читав систем вратити у почетни положај? Нажалост, НЕ. Ако се не догоди неко чудо, систем се неће вратити на почетни положај, већ ће пасти испод почетног положаја , а све због изгубљених радних места у реалном сектору и због уништеног капитала.
Управо је то оно што наше економске власти не знају: инфлација не отвара нова предузећа већ затвара и она постојећа, инфлација не креира нова радна места већ уништава и постојећа, инфлација не ствара нови капитал већ разара и постојећи капитал, инфлација не доприноси развоју привреде и друштва, већ само изазива структурне поремећаје и повећава сиромаштво државе и народа.
Васе - леп сте приказ дали. Та се појава, штампање релативно стабилне локалне валуте после периода хиперинфлације, а на основу прилива девиза назива ремонетизација.
Колико се сећам неки економисти су упозоравали НБС да полако иде са ремонатизацијом, да ефекте исте "троши" у дужем временском раздобљу и сл.
Међутим, после оскудице '90-их глад за новцем, тј. потрошњом је била изузетно велика и није се придавао значај саветима поменутих економиста.
"Monetaristi su klasicni liberali u vecini stvari, ali su u monetarnoj sferi inflacionisti."
Mogu li uopste postojati selektivni liberali, kao na primer: dozivotni predsednik liberalnog kluba ovaj htedoh reci stranke :D hihihihihi
Finansijske krize su postojale i u zlatnom standardu i to ne samo klasični bank-runovi već i berzanski baloni,ne može se aktuelni fiat monetarni sistem per se kriviti za krize. Ono što jeste zajednički imenitelj svih kriza jeste njihov koren u finansijskom a ne realnom sektoru(excluding pojave tipa ratovi,elementarne nepogode etc).
Jednostavno ne postoji idealna teorijska korelacija između novca i roba i usluga koje taj novac pokrivaju,niti praktična.
ECB pokušava da na svoje bilanse navuče sve državne obveznice koje bi potencijalno mogle biti rizične i zauzvrat kreditorima da ekvivalentnu količinu novca(ili blisku),kako panika ne bi dovela do masovne ponude tih papira na tržištu i njihov histeričan pad vrednosti. To je prosto upravljanje agregatnom tražnjom novcem,nema tu u pravu su ovi ili oni,monopol monetarne sile je tako odlučio i kraj. ECB ništa ne košta ni da posle te papire baci u đubre,čak im može samo koristiti jer bi trajno izbacili redudantni rizik iz sistema...
Mislim da je sad tek pravi trenutak za QE u evrozoni,jer da su ga ranije počeli(u ovom obliku,kupovinom državnih obveznica) samo bi mehanički proizveli kreditorima veliki profit,jer bi im momentalno dali puno novčani iznos njihovih uloga plus kamatu,a oni bi mogli dalje ta sredstva da ulože da recimo napumpaju berzu ili još gore iznesu ta sredstva na dolarska tržišta. Ili još gore oni sad mogu da opet pozajme te pare državama,sa niskim kamatama,što bi destimulisalo reforme u rizičnim zemljama eurozone...
However kriza tražnje u Evropi ne postoji,bar ne finansijske tražnje,već kriza strukturalnog tipa jer su babe i žabe od zemalja pomešane i sad se svi čude što se od toga nije rodilo ništa.
Primer iz USA nije baš isti,jer su njihove finansijske institucije držale kojekakve vrednosne papire,pa ih je QE olakšao za skoro sve vrste problematičnih obveznica,a i bankrot manjih finsnijskih institucija je tamo česta pojava tako da se sistem brže čisti od prljavštine. Kad bi makar Grčke obveznice bile pobacane po tržištu u EU,niko ne zna niti sme pomisliti kakav bi efekat prelivanja bio...
Da li je po toj logici i politika fiksnog kursa i ovog naseg strogo kontrolisanog i nadziranog plivajuceg kursa liberalna mera, koja koliko-toliko zamenjuje zlatni standard, kada vec drzava ima monopol da stampa pare? Mozda deluje glupo pitanje, laik sam za skonomiju.
Dva liberalna oblika kursa su strogo fiksni kurs i slobodno plivajući kurs. Strogo fiksni je liberalan jer država ni centralna banka ništa ne rade, samo slede pravilo. Ovo što NBS radi nije, jer se proizvoljno meša i interveniše po volji. Ima ovde dosta o fiksnom kursu na blogu, naročito ovo: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2013/03/fiksni-kurs-za-srbiju.html
" Strogo fiksni je liberalan jer država ni centralna banka ništa ne rade, samo slede pravilo."
Sta znam, fiksiramo dinar za zimbabvanski dolar i stavimo Slavisi na tintaru oreol liberala godine, cek, pardon, jel liberala ili antihrista godine :P
Post a Comment