Vrlo
popularna opšta teorija među kejnzijancima i monetaristima je da je QE, iliti
prevedeno na srpski - štampanje para, jedini način da se izađe iz recesije.
Praktično ceo spektar ekonomskih pisaca, od levičarskih blogera do Wall Street
Journala i Financial Timesa se slaže da je američki takozvani
"oporavak" posledica QE a da je stagnacija u Evropi posledica
neprosvećenog likvidacionistickog insistiranja na jakom euru od strane ECB.
Naravno,
američki "oporavak" znači prosečni rast od 2.2% od 2009 naovamo što
je vrlo nisko s obzirom na oštrinu recesije 2007-2008. Kad je Amerika izašla iz
slične duboke recesije pod Reaganom 1982-83, prosečni rast naredne četiri
godine je bio oko 5% a tokom jedne godine cak preko 7% (sve to bez QE, verovali
ili ne).
S
druge strane, u evrozoni nisu sve krave jednako crne. Recimo, mala Estonija
koja je u istom monetarnom režimu kao i ostali raste po stopi od prosečno 4.5%
posle 2010. ako je to moguće? Koji je to magični mehanizam kojim
"restriktivna monetarna politika" uspeva da pametno pogodi samo
bolesnike poput Francuske, Španije, Italije i Grčke, i ostale bankrotirane i
preregulisane država blagostanja, a da zaobiđe Estoniju?
Evo
još boljeg i svežijeg primera. Švajcarska raste po stopi od oko 2.5% posle
2009e, brže nego Amerika. Ipak, Švajcarska je poslednjih nekoliko godina u
deflaciji! Kako je to moguće, zar nam ekonomisti nisu objasnili da deflacija
znači ekonomski krah?(To je isti onaj bauk zbog koga ECB upravo i lansira svoj
QE, težak 650 milijardi eura, da spasi civilizaciju od propasti.)
Da
stvar bude još bolja, pre neki dan su Švajcarci uklonili "peg"
švajcarskog franka prema evru, tj obećanje da će štampati koliko god je
potrebno franaka da drže kurs prema evru u proporciji 1:1,2. Razlozi su jasni:
ECB upravo oglašava da će štampati stotine miijardi evra da bi izvršila bailout
bankrotiranih država članica na jugu i spasila svoj projekat političke
unifikacije kontinenta. Ako Švajcarci drže "peg" i dalje to znači da
bi i oni morali da uđu u isto ludilo kao i EU. No, izgleda da se Švajcarci drže
srpske izreke "ko je lud ne budi mu drug" ili već nekog njenog
ekvivalenta.
Naravno,
inflacionisti su vrlo ljuti zbog ovoga. Paul Krugman naziva potez Švajcaraca ludilom i smatra da je švajcarska centralna banka izgubila svaki kredibilitet, pošto se po njemu kredibilitet centralne banke ne ogleda u tome da oduzima flašu alkoholičarima, nego da nasilno intoksicira trezvenjačku javnost! Što kažu Amerikanci "I am not making this up", pogledajte sami. Scott Sumner se potpuno slaže, i dodaje da je Švajcarska u mnogo gorem stanju 2015 nego 2011. Novinari su, ako je moguće, još gori od profesora. Video sam bar dvadeset tekstova
poslednjih dana u vodećim dnevnicima o propasti civilizacije koja sledi ako
potrošačke cene u evrozoni padnu za 0.2% umesto da porastu za 0.3%.
Cela
ta fobija od deflacije je naravno potpuno bespredmetna. Fetišistička fascinacija
intelektualaca štamparskom presom kao čarobnim štapićem prosperiteta ili alhemijskim
eliksirom ekonomske mladosti. Amerika je
bila konstantno u deflaciji 1870-1900 i to je bio period najbržeg ekonomskog
rasta i tehnološkog i finansijskog buma u američkoj istoriji. Isto važi i za
vodeće evropske zemlje koje su bile na zlatnom standardu. Ili, skoriji primer:
Japan je tokom većeg dela perioda od 1990 do danas imao deflaciju ili nultu
inflaciju. Ipak, realni GDP je rastao po sličnoj ili višoj stopi od evropskog
proseka i danas je Japan u smislu realnog GDP per capita gde je i bio u odnosu
na Evropu i Ameriku 1990. Jedini razlog zašto profesori pričaju o
"izgubljenim decenijama" Japana je to što je japanska centralna banka
oko 1990e dramatično usporila porast novčane mase u odnosu na Fed i ECB, što je
dovelo to toga da njihov nominalni GDP raste mnogo sporije nego evropski ili
američki. Ali to ništa ne govori o realnom prosperitetu. Ako ponuda novca raste
sporo, a produktivnost brzo, naravno da će pre ili kasnije cene potrošačkih
dobara da padaju. I dobro je da je tako. Ne vidim da ekonomski mislioci
zabrinuti zbog deflacije mnogo protestuju što kompjuteri, mobilni telefoni ili
automobili postaju sve jeftiniji. Ali, jako ih "baguje" kad prosek
svih cena počne da pada. To se ne sme dozvoliti, to je smak sveta.
Švajcarska
ima deflaciju poslednjih nekoliko godina uz istovremeno tri puta brži ekonomski
rast od evrozone koja ima inflaciju (nisku, ali ipak inflaciju). Razlog za ovu
divergenciju nije "makroekonomski" nego mnogo prizemniji:
Švajcarska ima vioku produktivnost zbog niskih poreza, zdrave ekonomije i male
regulisanosti,zbog čega brzo raste tako da i veliko povećanje novčane mase biva
nedovoljno da dovede do opšteg porasta cena. Mnoge članice evrozone imaju nisku
ili stagnantnu produktivnost zbog enormnih poreza, regulativa i državne potrošnje,
te stoga ne rastu. I pošto je teže napraviti "strukturne reforme" nego štampati pare, štampaćemo pare. Ali mislim da za Španiju, Italiju ili Grčku danas važi isto što i je Jeffrey Sacks rekao za Boliviju 1980ih: možete biti banana republika sa inflacijom ili banana republika bez inflacije. S tim što će inflacija vaše probleme dugoročno učiniti gorim. Da nastavim sa parafrazama poznatih: Adam Smit je rekao da ne zna za zemlju koju je upropastila slobodna trgovina. Ja ne znam zemlju koju je upropastila deflacija. Ali znam za mnoge koje je upropastila inflacija.
Poslednja
linija odbrane za inflacioniste je sledeći argument: ok, možda deflacija sama
po sebi nije štetna čak ni u sistemu fiat novca, ali je štetno ako centralna
banka obeća da će držati stopu inflacije od 2% a onda ne ostvari to nego
dozvoli deflaciju, što onda stvara neizvesnost i remeti poslovne planove i
dugoročne investicije. Neplanirana deflacija je "loša". Ja mislim da
je ovo loš argument sam po sebi. Upravo Švajcarska je najboji primer.
Ona"targetira" inflaciju od 2% kao i ECB ali poslednjih nekoliko
godina imaju deflaciju. Dakle, neplanirano. Ako je to stvarno toliko loše
Švajcarska bi trebalo da ima više ekonomskih problema od EU zone. A nema ih,
makar kad je reč o ekonomskom rastu.
Osim
toga, za poslovne planove i investicione odluke mnogo su važnije pojedinačne
cene, i to prevashodno cene faktora proizvodnje, sirovina, međuproizvoda itd,
ogoromna većina kojih uopšte nisu obuhvaćeni indeksima potrošačkih cena, nego
same potrošačke cene. Prosečni investitor ili industrijalac, ili čak kupac u
samoposluzi, dnevno se suočavaju sa mnogo većom cenovnom neizvesošću i rizikom
na tržištu nego što je filozofsko pitanje da li će neki arbitrarni indeks
potrošačkih cena u narednih sest meseci da poraste za 0.6% ili da padne za
0.3%. Ako je naplanirana deflacija opasna, šta da radimo sa deflacijom cene
nafte of 50% u poslednjih sest meseci? Ili sa stalnim kolebanjima cena metala?
I što je najgore, niko nije predvodeo njihov pad, niti zna kako će se kretati u narednih godinu dana.
Pitam se kako iko može da pravi bilo kakav poslovni plan u takvoj suludoj, haotičnoj
atmosferi? Možda bi trebalo uvesti kontrolu cena svega (recimo narediti da sve
raste 2% na godišnjem nivou) da smanjimmo neizvesnost za investitore?
Ali,
pretpostavimo za trenutak da je stvarno iz nekog razloga loše da dođe do
"neplanirane deflacije". Nije li onda mnogo bolje rešenje prihvatiti
realnost i okanuti se ambicije da obećavaš i proizvodiš inflaciju? Umesto
štampanja 650 milijardi evra da bi "sprečio deflaciju"? Ako je
"neplanirana" deflacija loša, možda je rešenje da prestaneš da
"planiraš"?
21 comments:
Deflacija nije problem, ona je indikator problema. Pare se ne štampaju da bi se sprečila deflacija po sebi, štampaju se jer deflacija ukazuje da je politika previše restriktivna.
Da li se može preživati sa restriktivnom monetarnom politkom? Naravno da može. Ima li važnijih stvari od monetarne politike? Ima. Ali svaka ekonomska analiza mora poći od ceteris paribus, što je prvo poglavlje u svakom udžbeniku -- od pretpostavke da su sve ostale stvari iste. Ako su ostale stvari jednake (ako se zanemare strukturne i sve druge razlike između zemalja koje porediš), onda restriktivna monetarna politika usporava ekonomiju.
Usporava i estonsku, koja je ipak mnogo bolja od ostalih i izlazi iz velikog pada, pa nije čudno da ima neki rast. Švajcarska ima deflaciju cena merenim u francima, ali je sve vreme imala veoma ekpanzivnu monetarnu politiku. Ona potvrđuje pravilo, ne opovrgava ga. Vidi moj prethodni post.
Nije ovo postepena prirodna deflacija iz 19. veka; ovo je državni monopol novca i jedino pitanje kojim se bavimo je kako državni monopol treba da se ponaša. Kad zateže uzde više nego što je potrebno može ozbiljno da upropasti stvari (vidi pod Velika depresija, USA 2007, Japan krajem 1990-ih, Evrozona 2011...). Baš kao i kad štampa više nego što treba.
Cela ova pseudo-austrijska moralno-monetarna doktrina iz poslednjih godina je komična. Predviđanje hiperinflacije od 2007, a još je nema. Onda ova ideja da će ljudi kad je politika restriktivna predvideti cene i kretanja i prilagoditi se; ne samo da je netačna, teorijski i empirijski pobijena još od vremena Fišera, nego je suprotna i od same austrijske teorije ciklusa. Kad je inflacija ljudi nemaju pojma i nasednu na loše signale, a kad je deflacija oni pročitaju namere vlasti i prilagode se -- to je sada pseudo-austrijska tvrdnja. Mises se prevrće u grobu.
Cela ova pseudo-austrijska moralno-monetarna doktrina iz poslednjih godina je komična. Predviđanje hiperinflacije od 2007, a još je nema."
Ne znam ko je predvidjao hiperinflaciju. Murphy se kladio sa nekim da ce CPI inflacija biti veca nego sto je bila i izgubio opkladu. Ali to je potpuno irelevantno sa austrijske tacke gledista i moze da bude samo problem za monetariste. Iz austrijske vizure mnogo su vaznije prozivodjacke cene, nekretnine i berza, koji su porasli enormno. Ako ista, empirija direktno potvrdjuje "austrijsko-moralnu" (u stvari Misesovu) teoriju.
Dalje, ne znam odakle ti da Austrijanci ili Mises veruju u stabilnost cena? To prvi put cujem. A Fishcer je onaj koji je tvrdio tri dana pred kolaps berze 1929 da su cene akcija dostigle permanentni plato, i da je sa krizama i recesijama u Americi zavrseno, zbog mudre politike Feda da obezbeduje stabilne potrosacke cene? :)
I dalje nema argumenta: od kakvog je prakticnog znacaja za poslovne planove bilo koga da li ce neki arbitrarni indeks koji obuhvata manje od 10% cena u jednoj ekonomiji da poraste 0.6% ii padne 0.3% na godisnjem nivou? Nisu li fluktuacije ostalih cena mnogo vece i mnogo manje predvidive? Jel to znaci da treba uvesti njihovu kontrolu?
Sta je evidencija da stampanje para ubrzava izlazak iz krize, osim kejnzijanske teorije? Amerika je 1980ih izasla iz krize mnogo pre nego 2000ih sa mnogo visim rastom a bez QE. Recesije su u 19 veku trajale krace nego u 20om, iako su cesto bile ostre. Depresija 1920-21 je bila dublja od prvih godinu i po dana Velike Depresije, i po padu prozivodnje i nezaposlenosti, ali je prosla vrlo brzo bez ikakve intervencije, odnosno, da se ispravim, sa podizanjem referentne kamatne stope sa 4.25% na 7% i kresanjem federalnog budzeta za trecinu. Ako je "ekspanzivna monetarna politika" preduslov izlaska iz recesije Amerika ne bi trebalo nikad da je provela minut van recesije pre 1913e...
Svi ti austrijanci od reda su predvidjali visoku inflaciju, Peter Schiff je prednjacio. Murphy se kladio i izgubio. I da, predvidjali su CPI inflaciju, nemojmo sada da menjamo meru. Nisu rekli "berza ce da poraste" (ako su to znali imali su nacina da se obogate, ali ne, oni su tu predvidjali kolaps i preporucivali kupovinu zlata, koje je onda palo.) Dakle opsta katastrofa i blamaza sto se tice predvidjanja.
"Dalje, ne znam odakle ti da Austrijanci ili Mises veruju u stabilmist cena." A ko je to rekao? Mises je znao ono sto ti negiras - da restriktija novca pogadja realnu ekonomiju pre svega.
"Od kakvoj je prakticnog znacaja da ce neki arbitrarni indeks..." Kao sto rekoh gore indeks je (deflacija) samo indikator. Monetarna restrikcija je problem, deflacija ukazuje na problem.
"Sta je evidencija da monetarna ekspanzija ubrzava izlazak iz krize, osim kejnzijanske teorije?" Kejnzijanska teorija ustvari ne preporucuje monetarnu ekspanziju, misli da je neefektivna. Niti je bilo koja teorija preporucuje; ali skoro sve sadasnje skole osim novih klasicara i pseudoaustrijanaca znaju da monetarna restrikcija moze biti veoma opasna. Evidencija? Napisao sam gore, USA 1929, 1937, 2008, EU 2011, Japan vise puta, itd...
"Recimo, mala Estonija koja je u istom monetarnom režimu kao i ostali raste po stopi od prosečno 4.5% posle 2010. Kako je to moguće? "
Estonski GDP je rastao više zato što je više i pao tokom krize. Njihov Gdp još nije dostigao nivo na kojem je bio pre krize. Francuski jeste, još 2010. Što se tiče Italije, Španije, njihov rast prestaje 2011 kada ECB diže kamatne stope. Njihove ekonomije su zavisile od priliva kapitala u nerazmenski sektor.
Švajcarska je još pre krize imala nisku inflaciju koja je retko prelazila 1%,a neretko je bila na nuli. Manja inflacija od 1-2 procenta nije takav problem posebno ako ima vremena da se ukalkuliše. Ono što ne valja je oštar i neočekivan pad novčane mase. Pad novčane mase/aktivnosti koji može da se predvidi nije toliko strašan osim što podiže realnu vrednost duga, što utiče na smanjenje potrošnje.
"Japan je tokom većeg dela perioda od 1990 do danas imao deflaciju ili nultu inflaciju. Ipak, realni GDP je rastao po sličnoj ili višoj stopi od evropskog proseka i danas je Japan u smislu realnog GDP per capita gde je i bio u odnosu na Evropu i Ameriku"
Japanska deflacija je velikim delom posledica padanja broja stanovnika, što nije zasluga pada novčane mase, ona je samo pratila pad broja stanovnika. Ako se gleda Gdp po radno sposobnom stanovniku on je rastao 1.5%. Što i nije loše ali je razočaravajuće u odnosu na stope rasta pre 1992.
"Osim toga, za poslovne planove i investicione odluke mnogo su važnije pojedinačne cene..."
Za investicione odluke i planove je najvažnije, kako je to Kejnz lepo objasnio, ne visina sadašnje kamatne stope, ili bilo koje druge sadašnje cene nego očekivanje investitora o visini budućeg profita a to zavisi od budućeg očekivanog stanja ekonomije/rasta nominalnog GDPa, a to opet zavisi od rasta novčane mase, ako je imala trend rasta u prošlosti. Voleo bih da vidim ko će da investira ako očekuje da mu cena robe padne. U ovoj krizi se upravo dogodilo to da je kod investitora došlo do pada očekivanja o rastu Gdpa u budućnosti, što je smanjilo investicije. I ako se pogledaju komponente Gdpa jedino se investiciona potrošnja nije vratila na svoj prethodni nivo i ostala na najnižem nivou kao % Gdpa još od 1930ih. Slaviša je malo dotakao tu temu o neizvesnosti u prethodnom postu.
" Ako je naplanirana deflacija opasna, šta da radimo sa deflacijom cene nafte of 50% u poslednjih sest meseci?"
Opet nerazlikovanje deflacije usled pada novčane mase(loša deflacija tražnje) i dobre deflacije usled pozitivnog šoka ponude.
Cena nafte nije pala zato što je pala novčana masa već zato što je tako oligopol odlučio. To je deflacija sa strane ponude. Kao što inflacija u Srbiji nije bila inflacija tražnje jer je neko štampao pare, nego inflacija ponude, nastala zbog rasta cena hrane, koja je kao sve razmenske robe, internacionalno odredjena. A pošto mi imamo najveći udeo hrane u potrošačkoj korpi u Evropi(ili smo najviše siromašni ili mnogo jedemo) to je moralo da se prenese na inflaciju, bilo da rastu cene na svetskom tržištu bilo da slabi kurs- pa se našim proizvodjačima više isplati da izvoze ili da traže povećani dinarski ekvivalent.
Strasno je kolika je deflacija u Svajcarskoj.
Predlazem da gosn. Slavisa obuci gosn. Ivana kejnzijanizmu a zauzvrat gosn. Ivan obuci gosn. Slavisu liberalizmu. Jer, sto bi rekli Amerikanci, to break the rules, one must first know the rules :P
@hasd
koko ta infalcija ponude funkcionise? Cene nekih proizvoda porastu, a sve druge cene ostanu iste ili porastu? Moje glavno pitanje je: KO TO KUPI?
kanura,
"Moje glavno pitanje je: KO TO KUPI?"
Ne kupi niko. Zato prilikom inflacije ponude dolazi istovremeno i do povećanja inflacije i do pada Gdpa- pada životnog standarda. AS-AD dijagram: ako se kriva ponude pomeri ulevo doći će do nove ravnotežne tačke nižeg Gdpa i veće inflacije.
To je najopasnija vrsta inflacije jer na nju nema odgovora-podizanjem kamatnih stopa samo ćete još više ubiti ekonomiju, zato je praksa na zapadu da se na nju ne reaguje, ali sreća pa je privremena, to jest nije samorazvijajuća kao inflacija tražnje.
Problem je što je Srbija zbog niskog životnog standarda koji se reflektuje u velikom udelu hrane u potrošačkoj korpi godinama bila bombardovana njome. Mala siromašna otvorena zemlja je ostavljena na milost i nemilost kolebanju svetskih cena hrane. A naši stručnjaci u NBS su neprekidno podizali kamatne stope.
Slavisa,
u vezi predvidjanja: Murphy i Shiff (koji nije doktrinarni Austrijanac) su predvidjali porast CPI i nisu pogodili. Kakve to veze ima sa Austrijskom teorijom? To je poenta. To je bila njihova procena onog sto ce se desiti: Austrijska teorija ne zahteva da CPI nuzno poraste sa politikom labavog novca.
"Monetarna restrikcija je problem, deflacija ukazuje na problem."
ECB je povecavala M1 u poslednje tri godine po prosecnoj stopi od 6% godisnje i nultom kamatnom stopom. Ti to zoves "restriktivnom monetarnom politikom"?! Svajcarska centralna banka nije zaostajala za Fedom u stampanju para. Pa ipak imaju deflaciju CPI dve ili dve i po godine. I dalje fali odgovor: kakav tacno problem deflacija CPI, "planirana" ili ne, postavlja pred investitore?
"Evidencija? Napisao sam gore, USA 1929, 1937, 2008, EU 2011, Japan vise puta, itd..."
Ovo nije nikakva evidencija. USA 1929 je bio slucaj vrlo ekspanzivne monetarne politike, sa velikim snizenjem kamatne stope i povecanjem M1 za 20% od pika do pika recesije. Nasuprot tome, tokom "Zaboravljene recesije" 1920-21 FEd je povecao kamatne stope sa 4.75 na 6% a onda na 7%, dok je M1 tokom te recesije oboren za 17%. I nije bilo Velike Depresije nego je usledio vrlo brz i eksplozivan oporavak sa stopom nezaposlenosti od 2%.
1937 je takodje vodjena ekspanzivna monetarna politika: novcana masa je porasla 5.5% od pika do pika.
Japan? Sta je tacno problem sa Japanom, osim sporijeg porasta novcane mase i nominalnog GDPja od drugih zapadnih zemalja? Realni GDP raste od 1990 do danas po slicnoj stopi kao u drugim zapadnim zemljama, iako imaju ili stabilne cene ili deflaciju.
Evropa 2011? Porast M1 6% godisnje i nulte ili negativne kamatne stope. Ti mora da imas koncept restriktivnosti isti kao koncept smanjenja drzavne potrosnje americkih kongresmena: smanjenje stopa porasta (ovde nije doslo cak ni do smanjenja stope porasta novcane mase, da stvar bude jos bolja).
U vezi "pseudo austrijanaca" i Mizesa mislim da ti je to cist promasaj: Mises veruje da je kontrakciona deflacija nuzna kao deo korektiva prethodnog buma. Isto veruje Rothbard, isto veruje uglavnom Hayek, cak i Schumpeter. Neke od najboljih formulacija o tome da se mora dozvoiti korekcija i likvidacija losih investicija cak i ako to znaci deflaciju mozes naci kod Haberlera, koji nije nikakav ekstremista.Niko od njih ne veruje da centralna banka treba da stampa pare tokom recesije da bi zadovoljila traznju za novcem. Sacuvaj boze.
Tvrdnju da je to "pseudoaustrijanizam" sire pravi pseudoaustrijanci poput Beottkea i Horwitza koji su cak preimenovali svoj blog iz Austrian Economists u Coordination Problem da ne bi nervirali svoje ne-austrijske prijatelje, tj da bi se bolje prodali na trzistu "respektabilnih ekonomista"
hasd,
"Švajcarska je još pre krize imala nisku inflaciju koja je retko prelazila 1%,a neretko je bila na nuli. Manja inflacija od 1-2 procenta nije takav problem posebno ako ima vremena da se ukalkuliše. Ono što ne valja je oštar i neočekivan pad novčane mase. Pad novčane mase/aktivnosti koji može da se predvidi nije toliko strašan osim što podiže realnu vrednost duga, što utiče na smanjenje potrošnje."
U cemu je tacno razlika izmedju Svajcarske i EU u pogledu mogucnosti "ukalkulisavanja"? Potrosnja nije sama sebi cilj, nekad je dobro da potrosnja padne ako postoje strukturni problemi koji zahtevaju preorganizaciju proivodnje i premestanje radne snege iz jednog sektora u drugi, tj stednju.
"Japanska deflacija je velikim delom posledica padanja broja stanovnika, što nije zasluga pada novčane mase, ona je samo pratila pad broja stanovnika. Ako se gleda Gdp po radno sposobnom stanovniku on je rastao 1.5%. Što i nije loše ali je razočaravajuće u odnosu na stope rasta pre 1992."
Realni GDP per capita Japana je rastao 1995-2015 po identicnoj stopi kao u SAD.
Ponuda novca u Japanu pre 1990 rasla je po prosecnoj stopi od oko 10-11% godisnje da bi posle toga naglo pala na 2-3% godisnje u proseku i tako ostala do danas. I nigde katastrofe.
"Za investicione odluke i planove je najvažnije, kako je to Kejnz lepo objasnio, ne visina sadašnje kamatne stope, ili bilo koje druge sadašnje cene nego očekivanje investitora o visini budućeg profita a to zavisi od budućeg očekivanog stanja ekonomije/rasta nominalnog GDPa, a to opet zavisi od rasta novčane mase, ako je imala trend rasta u prošlosti. Voleo bih da vidim ko će da investira ako očekuje da mu cena robe padne."
Majku mu kako je onda Amerika belezila najbrzi rast u svojoj istoriji 1870-1900 kad je bila kontinuirana deflacija? Kako je Japan belezio rast realnog GDPja isti kao Amerika 1995-2015 uprkos cestoj deflaciji? Kako je Svajcarska zabelezila znacajan rast protekle tri godine uprkos deflaciji? I na kraju, ako deflacija od 1% "remeti" poslovnu kalkulaciju, sta onda cini inflacija od 1%? Sta je razlika?
Samo cu kratko jer neke od ovih stvari smo vec vise puta raspravljali bez resenja.
Boettke, Horwitz i ekipa ne kazu nista, samo se medjusobno hvalisu, ponavljaju izlizane fraze i prepricavaju sta su stariji ekonomisti rekli o najopstijim mogucim pitanjima. Intelektualna pustinja. Murphyja i druge mnogo vise cenim od njih, cak i kad pogrese.
Drugo, ECB i ne gleda M1, nije bitan. Gleda M3 koji je dosta ispod trenda. A ni M3 nije po sebi dovoljan pokazatelj, NGDP je takodje nizak. Nece ih QE izvuci ako je urade druge stvari, samo je posao ECB, kad vec postoji, da spreci da ih bar i nelikvidnost ne vuce dodatno nadole.
Neće ih izvući ništa, jer je to ekipa demagoga i lopova koju savetuju kejnzijanske barabe i svi traže neki čarobni štapić, neko magično monetarno ili knjigovodstveno muljanje koje će da spase sistem, a poenta je vrlo jednostavna: državna administracija je prevelika i preskupa, previsok procenat populacije ne radi ništa korisno, već, naprotiv, njihov značajan deo, zaposlen u državnoj birokratiji, velikom delu gebelsovske mašinerije državnih i paradržavnih medija, akademskih i istraživačkih institucija iz "humanističke" pseudonaučne sfere i "nevladinog" a ipak, naravno, uglavnom na budžetskoj sisi visećeg sektora aktivno uništava temelje zdrave ekonomije i društva, harači i hipertrofirani propisi guše male i srednje firme a država daje dodatne stimulacije prijateljskim too-big-too-fail kvazi-monopolistima, a to sve zajedno apsolutno niko ne rešava, jer bi to kriminalcima koji momentalno vode Evropu i Ameriku fatalno ugrozilo pozicije i kod tih prijateljskih banaka i korporacija koje ih pune kešom iznad i ispod stola, i kod potplaćenih glasačkih mašinerija suvišnih birokrata, lakeja, neradnika i parazita koje ih održavaju na vlasti. Ovo nije ekonomska kriza, već sistemska kriza, odnosno kriza hibridnog socijalističko-kapitalističkog društveno-ekonomskog modela zasnovanog na ideologiji "ljudskih prava" i "socijalne države", i razni štamparski i lihvarski cirkuski trikovi koje državne komunjarske lopine izvode preko marionetskih centralnih banaka, uključujući QE predstavljaju samo produžavanje agonije, i ništa drugo. Dakle, učeni moji mladići, mislim da je rasprava oko različitih strategija zamazivanja očiju i njihove krajnje dubiozne efektivnosti poprilično besplodna (iako ste obojica, naravno, vešti polemičari i pismeni ljudi, i zadovoljstvo vas je čitati :) ), nije li korisnije više se fokusirati na približavanje nešto široj demografskoj bazi raznih sumanutih i nemoralnih aspekata sadašnjeg sistema u zapadnim zemljama (koji je, naravno, delimično, i kao u krivom ogledalu, reflektovan i u udbaškoj Srbiji), nego se iscrpljivati u pokušajima da se utvrdi koliko anđela može da pleše na vrhu pribadače, to jest koliko će štampanje lažnog novca pomoći ili odmoći posrnuloj evropskoj privredi, kada je već prilično jasno da to neće biti mnogo značajno, ni na jednu, ni na drugu stranu? :)
"U cemu je tacno razlika izmedju Svajcarske i EU u pogledu mogucnosti "ukalkulisavanja"? "
Razlika je u tome što je Švajcarska još pre krize imala nisku inflaciju. I nije bitna visina inflacije nego trend cena i skretanje sa trenda. Dvehiljaditih je imala konstantno nisku inflaciju od 0 do 1, ne računajući inflaciju ponude 2008. 2007 je bila oko nule. Njihov core cpi je konstantno bio oko 0.5 i sada je samo malo iznad nule.
Drugo, njihov Gdp per capita je tek ove godine dostigao nivo na kojem je bio pre krize. On je naglo rastao odmah posle krize da bi usporio 2011 kada ECB diže kamatnu stopu.
Treće, pretpostavljam da je sadašnji pad cena u Švajcarskoj isključivo zbog pada cena nafte i drugih sirovina, a to je dobra deflacija ponude, jer podiže Gdp i nema veze sa padom novčane mase.
"Realni GDP per capita Japana je rastao 1995-2015 po identicnoj stopi kao u SAD.
Ponuda novca u Japanu pre 1990 rasla je po prosecnoj stopi od oko 10-11% godisnje da bi posle toga naglo pala na 2-3% godisnje u proseku i tako ostala do danas. I nigde katastrofe."
Nije rastao isto, nego je padao. Pomešao si sa Gdp po radno sposobnom stanovniku, koji je rastao brže od američkog u periodu 1999-2014:
http://krugman.blogs.nytimes.com/2013/02/09/japanese-relative-performance/?_r=0
Ali, kao što možeš videti on je rastao brže, samo zato što je više i pao. A nikada nije dostigao relativni nivo u odnosu na američki gde je bio početkom 90ih.
"Majku mu kako je onda Amerika belezila najbrzi rast u svojoj istoriji 1870-1900 kad je bila kontinuirana deflacija? Kako je Japan belezio rast realnog GDPja isti kao Amerika 1995-2015 uprkos cestoj deflaciji? Kako je Svajcarska zabelezila znacajan rast protekle tri godine uprkos deflaciji? I na kraju, ako deflacija od 1% "remeti" poslovnu kalkulaciju, sta onda cini inflacija od 1%? Sta je razlika? "
Nisam upoznat sa američkim rastom 19veka, ali pretpostavljam da je to još jedna austrijska laža koja može lako da se pobije. U suštini, to nije ni bitno, to je možda i tačno, ali kao što sam napisao nije bitna visina inflacije već njen trend i neočekivano skretanje sa tog trenda. Ako svi očekuju deflaciju, ako se krediti, plate ugovaraju imajući u vidu očekivanu deflaciju to ne remeti privredu. Isto je da li je inflacija nula ili 2 ili -2, bitno je da može da se predvidi.
I taj Reganov oporavak i 1921 su isključivo bili zasluga ekspanzivne monetarne politike a u prvom slučaju i ekspanzivne fiskalne.
"Realni GDP per capita Japana je rastao 1995-2015 po identicnoj stopi kao u SAD"
Test pitanje za gosn. Ivana
Sta je veci uspeh:
1) Prosperitet
2) Mnogoljudnost
3) Prosperitet i Mnogoljudnost
:D
Ako GDP raste po stopi ry i populacija raste po stopi rp onda porast njihovog kolicnika iznosi ry-rp
NPR. Kada ry>rp GDP p.c. raste, u suprotnom opada.
Neka:
pa-rast amerike
pj-rast japana
pb-rast belaca (vrsta u izumiranju u SAD :D)
pz-rast zutaca
Pretpostavimo da je Ivan u pravu. Onda:
pa-pb=pj-pz
Preuredjivanjem dobijamo:
pa-pj=pb-pz
Posto znamo da pb>pz (1.03%>0.09% - prosecni porast populacije amerika i japan respektivno) sledi pa>pj
Takodje:
pa-pj=1.03%-0.09%=0.94% Sledi
pa=pj+0.94%
Rast amerike = rast japana + 0.94%
Dakle, ako rast GDP per capita amerikanaca isti kao japanaca u periodu 1990-2014, i americka populacija se za 24 godine uvecala 27.8% naspram 2.1% japanske populacije, onda uspeh amerikanaca mnogo veci od uspeha japanaca jer americki GDP rastao po vecoj stopi od japanskog za 0.94% godisnje.
,,Sta je evidencija da stampanje para ubrzava izlazak iz krize..."
,,Evidencija? Napisao sam gore..."
,,Ovo nije nikakva evidencija. USA 1929..."
Cini mi se, gospodo, da vi ovde zelite da upotrebite srpsku rec DOKAZ :) Evidencija je pak nesto drugo :)
Ali nije baš ni dokaz... Dokaz je proof, on je jači od evidence. Evidence je više kao dokumentacija. Recimo nije depresija 1929. "dokaz" da je nešto tako, više je činjenica koja ide u prilog. Izgleda da nema dobre srpske reči.
Indikacija?
"Dokazni materijal" je možda najbliže. U matematici je dokaz (proof), za sve ovo manje egzagtno je dokazni materijal, prikupljene činjenice, itd...
u svakom slucaju nije "evidencija" :) jer bi to na engleskom bio "record" ili "tally".
"Dokaz" se na srpskom koristi i u smislu "proof" i u smislu "evidence" ("dokazi na sudu", mada mozda bolje jeste dokazni materijal, ali opet to mi se cini kao usko-strucni termin).
Mozda bi najbolje bilo reci - "potvrda" ili "potkrepljenje" (tj. "potkrepljenje za tvrdnje").
pozdrav :)
Da, potkrepljenje je najblize.
Slavisa:
Moze malo vise detalja/konkretnije o ovome?
"Boettke, Horwitz i ekipa ne kazu nista, samo se medjusobno hvalisu, ponavljaju izlizane fraze i prepricavaju sta su stariji ekonomisti rekli o najopstijim mogucim pitanjima. Intelektualna pustinja. Murphyja i druge mnogo vise cenim od njih, cak i kad pogrese. "
Igore, od njih ništa novo ni interesantno već godinama ne dolazi. Od Horwitza nikad i nije, Boettke je u ranim godinama imao odlične stvari o metodologiji i istoriji ek. ideja i puno zna o tome ali je u ćorsokaku, ponavlja jedne iste fraze. Odsutni su iz relevantnih rasprava, jedino što čujem je "sve već piše kod Misesa, Hajeka, Bjukenena". Problem je što je Boettke lider cele jedne grupe mlađih navodno austrijskih ekonomista i oni su isti takvi... Vrte jedno te isto. Ili ponavljaju već svima poznate stvari Hajeka i Misesa ili analiziraju neke sporedne i istorijske događaje iz neke libertarijanske (čak ne ni prave austrijske) perspektive. Evo u doba najveće ekonomske krize sa toliko tema oko nas, jedni pišu o gusarima, drugi o zatvorima, treći o ratovima, četvrti o srednjevekovnim evropskim pivarama, bukvalno... I hvale jedni druge, a Boettke sve njih zajedno, jer navodno su ti doprinosi ne znam koliko sjajni. Da ne pominjem imena, neke poznajem lično i skroz su ok, ali ako je to budućnost austrijske ekonomije onda joj se loše piše.
Post a Comment