Pre par dana je umro Geri Beker, svakako jedan od najvećih i najuticajnijih modernih ekonomista. Po čemu će Beker ostati upamćen? Verovatno po tome što je on ekonomiju posmatrao kao metod analize, a ne kao nauku koja proučava samo određene fenomene. On bi prosto pretpostavio da se ljudi racionalno ponašaju, i gledao gde ga takva pretpostavka vodi. Obično su zaključci bili veoma kontraverzni, što ne znači da nisu bili tačni.
Evo nekih primera:
1. On je verovatno prvi ekonomista koji je tvrdio da je diskriminacija manjina potpuno iracionalna i da bi na slobodnom tržištu mogla da opstane samo pod vrlo specifičnim uslovima. Konkretno, poslodavac koji ne želi da angažuje Crnca ili ženu, koji su kompetentni koliko i beli muškarac, a spremni su da rade za manje para, propušta priliku da zaradi pare. To je Bekeru bio znak da ili 1) prave diskriminacije u stvari nema (niže plate su recimo rezultat nižeg obrazovanja ili sposobnosti), ili 2) da je diskriminacija realan problem praktično samo u situaciji u kojoj je diskriminacija zakonom obavezna (poput sistema aparthejda u Južnoj Africi, ili stanja na američkom Jugu do ukidanja tzv. Jim Crow zakona).
2. Njegova pretpostavka da se i kriminalci uglavnom racionalno ponašaju je dovela do promene pogleda na pitanje zločina i kazne. Po Bekeru, kriminalci procenjuju dve stvari na osnovu koje donose odluku da li da počine neko krivično delo: očekivanu dobit i očekivani trošak (verovatnoća da će da budu osuđeni puta oštrina kazne). Dakle, povećanje verovatnoće da će neko biti uhapšen i osuđen, ali i pooštravanje kazne, ceteris paribus nužno dovode do smanjenja kriminala. Ovo možda deluje očigledno, ali u vreme kada je on o ovome pisao (60-ih godina), dominantan je bio stav da su kriminalci u stvari žrtve sistema i da akcenat treba da bude na rehabilitaciji, ne na kažnjavanju. Zanimljiva je i njegova analiza marginalne kazne. Recimo, često se može čuti tvrdnja da kazna za, recimo, silovanje treba da bude doživotna robija. Ne! - rekao bi Beker. Ako je kazna za silovanje maksimalna, onda se silovatelju bukvalno isplati da ubije žrtvu, jer je granična kazna za ubistvo nula, a smanjuje se verovatnoća da će biti otkriven.
3. Beker je praktično sam izmislio koncept ljudskog kapitala. Pre Bekera su postojala tri faktora proizvodnje - rad, kapital i zemlja. Rad je posmatran kao homogeni faktor proizvodnje, a razlike u zaradama su uglavnom tumačene različitom kapitalnom opremljenošću radnog mesta. Danas je jasno da je takva analiza netačna, ali Beker je imao dosta problema da ubedi ljude da posmatrati ljude kao stokove kapitala ima smisla i da vredi baviti se stvarima kao što su ekonomija obrazovanja ili ekonomija zdravlja. Prosto, za Bekera, odluka individue da li će nastaviti sa obrazovanjem ili će naći posao je investiciona, ekonomska odluka, kao i svaka druga, i doneće se na osnovu očekivanih troškova i koristi.
4. Bekerov rad na strukturi porodice je takođe bio veoma zanimljiv i revolucionaran. Tu se bavio stvarima poput determinanti fertiliteta, razvoda, nasledstva i slično. Između ostalog, ponudio je objašnjenje za opadajući fertilitet i rastuću stopu razvoda braka. Za mene je jedna od najupečatljivijih tvrdnji (možda i nije Bekerova, već nekog ekonomiste koji je nastavio njegov rad) bila da je monogamija, u poređenju sa poligamijom, u stvari na štetu žena (u suštini, na monogamiju se može gledati kao na kartelski sporazum muškaraca o podeli tržišta).
5. Beker se bavio i teorijom javnog izbora, granom ekonomije koja se bavi donošenjem političkih odluka. Njegov članak o uticaju interesnih grupa iz 1983. je verovatno jedan od značajnijih u ovoj oblasti (članak je preveden i na srpski, verovali ili ne).
Očigledno, sve ove teme su bile (a neke su i dalje) veoma kontraverzne i osetljive. Nije lako, čak ni u naučnoj zajednici, opravdati teoriju koja na dete gleda kao na "trajno potrošno dobro" i analizira odluku para da ima još jedno dete istim analitičkim mehanizmom kojim se analizira kupovina dodatnog automobila ili frižidera.
Ali, suština je da, iako je sam Beker ponudio mnoge zanimljive teorije i rešenja nekih paradoksa, njegov glavni doprinos, po meni, nije prvenstveno u tome što je sam napisao, već u tome što je sve ove teme učinio naučno legitimnim predmetom analize za ekonomiste. Na primer, bez Bekerovog istraživanja, Levitt i Dubner verovatno ne bi objavili Freakonomics, a Caplan ne bi objavljivao knjige sa naslovima "Selfish reasons to have more kids" i "The case against education". Što reče Walter Block, povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bekeru:
"almost no scholar is safe in the fields of history, law, sociology, psychology, criminology, political science, or philosophy while Gary Becker's word processor is turned on".
Ideološki, Beker je bio libertarijanac, što nije ni čudo, budući da mu je Fridman bio mentor, a i praktično celu akademsku karijeru je proveo u Čikagu.
Dobio je Nobelovu nagradu 1992. godine, uz vrlo zanimljivo obrazloženje "for having extended the domain of microeconomic analysis to a wide range of human behavior, including nonmarket behavior".
Beker je bio i naš kolega bloger. Poslednjih devet i po godina je delio blog sa čuvenim sudijom Posnerom. U poslednjem postu se založio za ukidanje američkih sankcija prema Kubi.
Evo nekoliko članaka povodom njegove smrti:
1. Pete Boettke
2. Russ Roberts
3. Mario Rizzo
4. New York Times
5. Steven Levitt
6. Bryan Caplan
7. Justin Wolfers
Odličan prikaz sveukupnog rada Gerija Bekera, pa još na srpskom, možete naći u članku Borisa Begovića od pre desetak godina "Gary S. Becker - ekonomski imperijalista".
Evo nekih primera:
1. On je verovatno prvi ekonomista koji je tvrdio da je diskriminacija manjina potpuno iracionalna i da bi na slobodnom tržištu mogla da opstane samo pod vrlo specifičnim uslovima. Konkretno, poslodavac koji ne želi da angažuje Crnca ili ženu, koji su kompetentni koliko i beli muškarac, a spremni su da rade za manje para, propušta priliku da zaradi pare. To je Bekeru bio znak da ili 1) prave diskriminacije u stvari nema (niže plate su recimo rezultat nižeg obrazovanja ili sposobnosti), ili 2) da je diskriminacija realan problem praktično samo u situaciji u kojoj je diskriminacija zakonom obavezna (poput sistema aparthejda u Južnoj Africi, ili stanja na američkom Jugu do ukidanja tzv. Jim Crow zakona).
2. Njegova pretpostavka da se i kriminalci uglavnom racionalno ponašaju je dovela do promene pogleda na pitanje zločina i kazne. Po Bekeru, kriminalci procenjuju dve stvari na osnovu koje donose odluku da li da počine neko krivično delo: očekivanu dobit i očekivani trošak (verovatnoća da će da budu osuđeni puta oštrina kazne). Dakle, povećanje verovatnoće da će neko biti uhapšen i osuđen, ali i pooštravanje kazne, ceteris paribus nužno dovode do smanjenja kriminala. Ovo možda deluje očigledno, ali u vreme kada je on o ovome pisao (60-ih godina), dominantan je bio stav da su kriminalci u stvari žrtve sistema i da akcenat treba da bude na rehabilitaciji, ne na kažnjavanju. Zanimljiva je i njegova analiza marginalne kazne. Recimo, često se može čuti tvrdnja da kazna za, recimo, silovanje treba da bude doživotna robija. Ne! - rekao bi Beker. Ako je kazna za silovanje maksimalna, onda se silovatelju bukvalno isplati da ubije žrtvu, jer je granična kazna za ubistvo nula, a smanjuje se verovatnoća da će biti otkriven.
3. Beker je praktično sam izmislio koncept ljudskog kapitala. Pre Bekera su postojala tri faktora proizvodnje - rad, kapital i zemlja. Rad je posmatran kao homogeni faktor proizvodnje, a razlike u zaradama su uglavnom tumačene različitom kapitalnom opremljenošću radnog mesta. Danas je jasno da je takva analiza netačna, ali Beker je imao dosta problema da ubedi ljude da posmatrati ljude kao stokove kapitala ima smisla i da vredi baviti se stvarima kao što su ekonomija obrazovanja ili ekonomija zdravlja. Prosto, za Bekera, odluka individue da li će nastaviti sa obrazovanjem ili će naći posao je investiciona, ekonomska odluka, kao i svaka druga, i doneće se na osnovu očekivanih troškova i koristi.
4. Bekerov rad na strukturi porodice je takođe bio veoma zanimljiv i revolucionaran. Tu se bavio stvarima poput determinanti fertiliteta, razvoda, nasledstva i slično. Između ostalog, ponudio je objašnjenje za opadajući fertilitet i rastuću stopu razvoda braka. Za mene je jedna od najupečatljivijih tvrdnji (možda i nije Bekerova, već nekog ekonomiste koji je nastavio njegov rad) bila da je monogamija, u poređenju sa poligamijom, u stvari na štetu žena (u suštini, na monogamiju se može gledati kao na kartelski sporazum muškaraca o podeli tržišta).
5. Beker se bavio i teorijom javnog izbora, granom ekonomije koja se bavi donošenjem političkih odluka. Njegov članak o uticaju interesnih grupa iz 1983. je verovatno jedan od značajnijih u ovoj oblasti (članak je preveden i na srpski, verovali ili ne).
Očigledno, sve ove teme su bile (a neke su i dalje) veoma kontraverzne i osetljive. Nije lako, čak ni u naučnoj zajednici, opravdati teoriju koja na dete gleda kao na "trajno potrošno dobro" i analizira odluku para da ima još jedno dete istim analitičkim mehanizmom kojim se analizira kupovina dodatnog automobila ili frižidera.
Ali, suština je da, iako je sam Beker ponudio mnoge zanimljive teorije i rešenja nekih paradoksa, njegov glavni doprinos, po meni, nije prvenstveno u tome što je sam napisao, već u tome što je sve ove teme učinio naučno legitimnim predmetom analize za ekonomiste. Na primer, bez Bekerovog istraživanja, Levitt i Dubner verovatno ne bi objavili Freakonomics, a Caplan ne bi objavljivao knjige sa naslovima "Selfish reasons to have more kids" i "The case against education". Što reče Walter Block, povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bekeru:
"almost no scholar is safe in the fields of history, law, sociology, psychology, criminology, political science, or philosophy while Gary Becker's word processor is turned on".
Ideološki, Beker je bio libertarijanac, što nije ni čudo, budući da mu je Fridman bio mentor, a i praktično celu akademsku karijeru je proveo u Čikagu.
Dobio je Nobelovu nagradu 1992. godine, uz vrlo zanimljivo obrazloženje "for having extended the domain of microeconomic analysis to a wide range of human behavior, including nonmarket behavior".
Beker je bio i naš kolega bloger. Poslednjih devet i po godina je delio blog sa čuvenim sudijom Posnerom. U poslednjem postu se založio za ukidanje američkih sankcija prema Kubi.
Evo nekoliko članaka povodom njegove smrti:
1. Pete Boettke
2. Russ Roberts
3. Mario Rizzo
4. New York Times
5. Steven Levitt
6. Bryan Caplan
7. Justin Wolfers
Odličan prikaz sveukupnog rada Gerija Bekera, pa još na srpskom, možete naći u članku Borisa Begovića od pre desetak godina "Gary S. Becker - ekonomski imperijalista".
8 comments:
"To je Bekeru bio znak da ili 1) prave diskriminacije u stvari nema (niže plate su recimo rezultat nižeg obrazovanja ili sposobnosti), ili 2) da je diskriminacija realan problem praktično samo u situaciji u kojoj je diskriminacija zakonom obavezna"
Zar ne postoji i treca mogucnost, da diskriminisanje manjina predstavalja vrednost po sebi? Ljudi su onda spremni podneti vece troskove poslovanja da bi sebi priustili zadovoljstvo diskriminisanja.
Naravno. Diskriminacija je moguca ako je neko spreman da pokriva gubitke firme samo zato da ne bi zaposlio recimo Crnce. Ali, ko je bas toliko lud?
U stvari, Beker razmatra i razlicite uslove za postojanje diskriminacije. Recimo, ako su kupci rasisti, onda i sasvim tolerantni vlasnik prodavnice nece zaposliti Crnca. Ili, ako radnici ne zele da rade sa Crncima, zaposljavanje Crnaca moze biti kontraproduktivno (tako sto stetno utice na moral zaposlenih)....
Bekerova poenta je da je diskriminacija skupa i u uslovima slobodne konkurencije rasisti je tesko da opstane na trzistu. Paradoks je u tome da rasista moze da opstane na trzistu jedino ako su svi ostali tolerantni (pa je konkurencija podigla platu Crnaca na nivo koji primaju i Belci). :)
"Ali, ko je bas toliko lud?"
To je empirijsko pitanje.
Kako se definiše ljudski kapital i da li mislite da su devizne doznake bile glavni krivac zbog malog ljudskog kapitala u Srbiji jer su apresirale kurs i tako onemogućile razvijanje razmenskog sektora, a koji bi onda bio podloga za razvijanje ljudskog kapitala? Hval
"Obično su zaključci bili veoma kontraverzni, što ne znači da nisu bili tačni."
Ispravno je kontroverzni.
bekerova teza o racionalnom ponasanju pre I u toku /pretpostavljam/ izvrsenja krivicnog dela je smehotresna - pregazilo ga je vreme.
kriminalci veterani a I oni po prvi put, sto zbog mentalne bolesti I slicnog stanja, sto zbog gudre nisu u stanju da se ponasaju kao homo economicus
On je Gari Beker
On je Gari Beker
Post a Comment