Nikako da ovde pomenemo Thomasa Pikettyja i njegovu knjigu Kapital u 21. veku koja je posle prevođenja na engleski u poslednjih par meseci privukla mnogo pažnje i bila u centru debate o ključnim ekonomskim i ideološkim pitanjima. Ja knjigu nisam čitao i čak mi za sada i nije na listi prioriteta iz ratloga koji se svi mogu podvesti pod oportuniteti troškak. Ali sam čitao njegove radove o istim stvarima i mada knjiga ima obuhvatnije podatke i dalekosežnije zaključke, znam o čemu se tu radi. Takođe, u poslednjih par meseci pročitao sam veliki broj prikaza. Ne sećam se da je neka knjiga izazvala toliki broj kvalitetnih - pozitivnih i negativnih - prikaza, a znam da je još nekoliko na putu. Usudiću se zato da dam par komentara na osnovu onoga što znam.
Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.
Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.
Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.
David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji. Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.
Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.
A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.
Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova. Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.
I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.
Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa, Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online.
Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.
Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.
Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.
David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji. Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.
Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.
A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.
Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova. Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.
I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.
Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa, Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online.
12 comments:
Šta Piketi podrazumeva pod rastom (g)? Da li je to stopa rasta GDPa ili nešto drugo?
Ako misli na to, onda imam primedbu na GDP kao meru prosperiteta. Kako može da uzima GDP kao meru prosperiteta kada GDP meri samo kvantitet (roba) ali ne i kvalitet? U GDP ne ulazi consumer surplus kao što su poboljšanje u kvalitetu proizvoda, različitost iste vrste proizvoda, besplatna dostupnost na netu onih proizvoda koje smo nekada plaćali i doprinosili GDPu a sada pošto su besplatna ne ulaze u njega i faktički ga umanjuju itd... To GDP ne može da hvata a te stvari enormno doprinose blagostanju. Za mene je sve ovo oko consumer surplusa novo jer ne znam kako to može da se izračuna kvantitativno. Nešto sam malo gledao po internetu i vidim da u Americi računaju consumer surplus(poboljšanje kvaliteta robe) kada obračunavaju CPI inflaciju, a i teoretičari international trade pokušavaju da ga kvantitativno izračunaju. Medjutim da li je to isto što i GDP? Da li neko zna nešto o tome?
"Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve. "
Da li je ovo teza da je sasvim razumljivo i "pravedno" da je stopa prinosa na kapital veća od stope rasta dohotka zbog toga što ona sa sobom nosi rizik? Rizik nosi skoro svaka profesija ukoliko je uspostavljeno tržište. Rizik tržišnog neuspeha snose kako vlasnici firmi tako i zaposleni. U slučaju neuspeha firme, zaposleni mogu dobiti otkaz ili smanjenu platu. U slučaju greške na radnom mestu radnik može biti primoran da novčano nadoknadi eventuslnu štetu nanetu poslodavcu. I to je neki rizik koji ne rezultuje velikom platom radnika zato što mu profesija nosi rizik. Neke profesije nose čak rizik po svoj život npr rudari, policajci, vojnici, vatrogasci ali to ipak ne obezbedjuje njima ekstremno visoke plate kao što ih imaju bankari ili vukovi sa wall streeta. Rizik kao osnov za velike plate ili profit po meni ne pije vodu u većem broju slučajeva. Ako se koncentrišemo samo na tržišne principe nije uopšte moguće smisleno polemisati o tome da li je neko preplaćen i koliko nešto košta. Neka stvar ili usluga košta onoliko koliko je neko spreman da je plati. Bio bi to end of story da život nije malo komplikovaniji od toga.
Razlog zašto rudar koji rizikuje čak i svoj život ima često malu platu je zbog toga što ako taj posao neće da radi rudar Pera jer mu je plata nedovoljna radiće ga "milion" drugih rudara jer čovek mora da zaradjije da bi živeo a boljih prilika za zaradu na tržištu nema. Na drugom kraju ako investitor Žika ne želi da investira u biznis XY jer smatra da će mu profit biti nedovoljan on će sačekati drugu priliku za investiciju a u medjuvremenu neće imati pritisak pukog životnog opstanka kao "milion" drugih rudara koji bi prihvatili posao umesto Pere rudara.
Potencijal vlasnika kapitala i radnika u današnjoj ekonomiji nije ni približno isti što se vidi iz opisanog primera. Ta činjenica po meni daje za pravo da država traži način za preraspodelu bogatstva. Kao moguća rešenja se svakako nameću povećanje poreza na profit i progresivno oporezivanje plata. Ukoliko neko misli da je nemoralno vršiti preraspodelu moj kontraargument bi bio pa nemoralno je i da pojedinci koriste ograničene resurse koje planeta zemlja ima kao na primer naftu ili gas. Da li je moralno da neki vlasnik naftne kompanije eksploatiše 2014 godine naftu u Vojvodini i da iscrpi izvor nafte recimo 2018 godine a neko dete koje će biti rodjeno u toj istoj Vojvodini 2020 god neće moći da koristi tu naftu jer je jednostavno više nema. Nije moralno a da li to znači da niko tu naftu ne treba da dira? Naravno da ne znači. Pitanje koje se može postaviti oko uloge države u preraspodeli bogatstva je pitanje efikasnosti.
Oko samog modela preraspodele kao najefikasniji mi izgleda onaj koji zagovara Radulović a to je model univerzalne socijalne zaštite. Njegovo sprovodjenje prethodno podrazumeva "smanjenje države" tj smanjenje birokratije, smanjenje broja zaposlenih u državnim i javnim preduzećima tj da se trenutni nefer i neefikasan sistem preraspodele zameni efiksanijim i transparentnijim sistemom. Ovaj novi sistem bi podrazumevao i progresivno oporezivanje takođe kao sredstvo preraspodele. Ta topla voda je izmišljena na primer u Kanadi i Austriji i voleo bih da pročitam neke zamerke u vezi tih modela ukoliko neko ima nešto da napiše.
Zanima me Slavišino mišljenje da li postoji neki efikasan ekonomski, pravni model koji bi rešio problem nasledjivanja velikog kapitala. Nasledjivanje je očigledno u suprotnoszi sa pozitivnom selekcijom.
Vladimire, pišete: "Rizik tržišnog neuspeha snose kako vlasnici firmi tako i zaposleni. U slučaju neuspeha firme, zaposleni mogu dobiti otkaz ili smanjenu platu. U slučaju greške na radnom mestu radnik može biti primoran da novčano nadoknadi eventuslnu štetu nanetu poslodavcu."
Rizik vlasnika firme i zaposlenih ipak nije isti. U slučaju neuspeha firme, kada dobiju otkaz, zaposleni ne gude svoja znanja i sposobnosti i mogu ih prodavati drugoj firmi. Ako im je u slučaju (relativnog) neuspeha firme smanjena plata u odnosu na prethodno dogovorenu, mogu odmah dati otkaz i potražiti zaposlenje u uspešnijoj firmi, gde bi njihov rad bio bolje vrednovan. Za razliku od njih, vlasnik kada firma propadne gubi svoj uloženi kapital, i nema čime da otvori novu firmu, ili bar gubi celu ili deo kreditne sposobnosti. To nije ni izbliza isti stepen rizika. A da ne govorimo i o tome da zaposleni može dati otkaz skoro kad hoće bez posledica (ili je nametanje ranije ugovorenih posledica za raskid ugovora na određeno vreme toliko nepopularno da nijedan poslodavac ne sme u to da se upusti), a poslodavac radnike ne može otpustiti bez otpremnine, ako uopšte može da ga otpusti. Ukratko, za poslodavca su zaposleni minsko polje, i umesto da mu budu glavni oslonac oni su najkritičnija tačka celog projekta. Za zaposlene poslodavac je samo jedna neprijatnost, levo smetalo koje filtrira ono što po njima treba skoro 100% da im pripadne, ne pitajući za preduslove da opšte budu tu gde jesu. Ideološki su stvari zamagljene tako da smo laki da poslodavce gledamo sumnjičavo a da zaposlenima skoro sve praštamo. Nije sve tako crno-belo. Mnogo toga je u stvari obrnuto od onoga što smo nekad učili u udžbenicima sociologije i političke ekonomije.
@ Lighthouse
Ukoliko preduzetniku propadne firma i on nema više sredstava da krene otvaranje nove firme on uvek mоže da se spusti "nišu" niže u hijerarhiji tj da postane radnik za nekog uspešnijeg preduzetnika. To je jednostavno pozitivna selekcija, opstaju samo najbolji preduzetnici. Ono za šta se ja zalažem je socijalna zaštita od strane države na već opisan način za one koji su ostali bez posla i njihove porodice nemaju dovoljno sredstava za minimalno dostojanstven život. Na taj način će se radnici rasteretiti pritiska da moraju da prihvate mizerne uslove koje nude brojni poslodavci jer im mnoštvo nezaposlenih dopušta da spuštaju plate u bescenje jer ako neće Pera oće Žika itd... Mislim da Tržište, barem kod nas, ne daje zadovoljavajuće rešenje za taj problem jer je prevelika nezaposlenost i ima puno Žika koji čekaju Perin posao. Nimalo ne umanjujem vrednost preduzetnika u društvu, čak naprotiv, samo objašnjavam razloge zašto mislim da je moralno a i efikasno da se napravi ovakav sitem preraspodele.
Vladimire,
Sasvim u potpunosti niste u pravu.
Riziki kapitala ne podrazumeva da dobijete nešto malo manji prinos na kapital,već da ga izgubite u potpunosti tj rizik je u ekstremnom slučaju 100 posto.
To nema veze sa rizikom radnika,jer on da bi imao rizik 100 posto morao bi da mu se okonča život. Plata je samo ugovorna zajednica poslodavca i radnika i kad izgubiš posao možeš da promeniš ga,ali nisi umro...
Zato rudari,policajci imaju dodatne beneficije,tu je ukalkulisan rizik od 100 posto,rizik gubitka života.
Ovaj primer sa naftom u Vojvodini je dobar da vam pokažem koliko imate pogrešan stav o ekonomiji. Prirodni resursi nisu nešto na šta ima pravo iko po rođenju,ne znam odakle sad to ubaciste pa nije ovo komunistički blog.
Kad bi svi iz Vojvodine imali pravo na naftu iako se nisu rodili,u graničnom slučaju kad vreme teži beskonačnosti,vrednost tog resursa bi bila 0,jer je nafta u Vojvodini jako ograničena a u samoj Vojvodini će teoretski živeti beskonačan broj ljudi,rađaće se deca i 3020.godine(bilo koji konačan broj podeljen sa beskonačno rezultuje nulom).
Osnovna greška koju činite je da u naučnu analizu uvodite pojam pravednog,to je siguran put u grešku u hladnorazumskoj ekonomskoj analizi. Ekonomija,sa svim svojim manjkavostima jeste nauka i njen prevashodan cilj jeste utvrđivanje kako ekonomski agenti racionalno upravljaju oskudnim resursima,a ne kako bi ih država(monopol sile) trebalo ,,pravedno" raspodeliti. Komunisti su imali to kao osnovnu ideologiju pa daleko su dogurali...
Ni sama država nije mehanizam za isterivanje pravde,to je izum novijeg vremena koji se koristi da bi se opravdalo mešanje u sve i svašta. Država je mehanizam,monopol sile,čiji je prevashodni cilj da uredi odnose među ljudima na takav način da mir bude zagarantovan i da nema pljački,tj liberalna definicija-država je mehanizam za zaštitu negativnih ljudskih prava,života i imovine
@ MMiillaann
Bez veze mi je da na svakom mom postu pišem da nisam ekonomista i da nisam pročitao nijedan užbenik iz ekonomije tj da iznosim svoje laičko mišljenje i ako neko utvrdi da moje mišljenje na ovom blogu nema veze sa vezom neka mi slobodno kaže ili me iskulira. Valjda nisam jedini koji komentariše na tržišnom a da nije ekonomista.
Ne sporim da postoji rizik od gubitka kapitala ali mi ne deluje da je rizik dobro objašnjenje odnosno dobar razlog za Piketijevu konstataciju da je stopa rasta prinosa na kapital veća od stope rasta dohodka. Pre mislim da je razlog što je r>g to što, da slikovito opišem, preduzetnici voze traktor a radnici otvaraju kapiju. Hoću reći da preduzetnici upravljaju igrom pa kao rezultat toga oni i skidaju kajmak. Zbog toga sam mislio da je dobro da država kroz progresivno oporezivanje i sistem univerzalne socijalne zaštite preraspodeli bogatstvo u korist siromašnih koji su najmasovniji konzumenti ekonomije. Da li bi to bila i korist za samu tražnju jer bi se ona povećala?
O primeru nafte u Vojvodini sam govorio čisto sa etičkog aspekta kada sam napisao: " Da li je moralno da neki vlasnik naftne kompanije eksploatiše 2014 godine naftu u Vojvodini i da iscrpi izvor nafte recimo 2018 godine a neko dete koje će biti rodjeno u toj istoj Vojvodini 2020 god neće moći da koristi tu naftu jer je jednostavno više nema" a sa ekonomskog aspekta kada sam napisao " Nije moralno a da li to znači da niko tu naftu ne treba da dira? Naravno da ne znači." Ako nisam ekonomista ne znači da sam veverica i da verujem da treba proceniti ukupan broj ljudi koji će živeti u vojvodini do kraja sveta pa količinu nafte deliti na taj broj. Mislim stvarno. Priznajem da sam možda uzeo loš primer za poentu koju sam hteo da prikažem. Hteo sam da kažem da pitanje lične svojine nije sveta krava u koju ne sme apsolutno da se dira. Pa valjda svi već plaćamo porez od NAŠIH para. Znači deo svojine dajemo državi. Tako je i nafta naša, državna a eksploatiše je neki tamo pojedinac. Jeste on daje rudnu rentu državi, plaća porez, zapošljava radnike ali neko dete rodjeno 2030 od toga neće imati mnogo koristi. U tom smislu sam to naveo kao moralno pitanje. Nemoj me molim te optužiti za komunistu ako smatram da se od poreza treba odvajati za socijalnu zaštitu nezaposlenih.
Što se tiče tvoje kritike na moj suviše lični pogled na ekonomiju kao hladnu nauku slažem se da u nauci nema mesta emocijama i ja ne iznosim naučna mišljenja već moje lično laičko mišljenje. Koliko sam uspeo da pohvatam po medijima upravo Piketiju zameraju da nije imao baš previše naučne dokaze za svoje teze. Meni je to dozvoljeno ali ako je on hteo da napiše revolucionarnu knjigu njemu baš i nije.
Ovo oko toga da država baš i nije efikasna u isterivanju pravde važi za Srbiju i slične banana države ali ne važi baš za Kanadu, Austriju, Australiju, Norvešku, Nemačku, Švajcarsku koje su Tržišno orijentisane ali države sa jakom socijalnom komponentom. Ne treba mistifikovati nemoć države da učini efikasnu preraspodelu pa nije to nuklearna fizika...
hasd,
tako je -- cela ta priča o porastu nejednakosti u poslednjih 30 godina gubi smisao kad se pogleda koliko je životni standard porastao čak i za nekog sa stagnantnim dohotkom.
(Consumer surplus nije poboljšanje kvaliteta već tvoja subjektivna korist od kupovine. Npr. ako si kupio flašu vode za 100 din. a bio si toliko žedan da si bio spreman da platiš i 150, onda je tvoj CS 50 din. Što je takođe važno u ovoj priči, jer GDP meri tih 100 din, a tebi je važan CS.)
Slaviša,
CS je to što si rekao- to je definicija. Bolji kvalitet spada pod CS, kao što spada i veća različitost iste vrste proizvoda.
Inače, izgleda da u Americi mere poboljšannje kvaliteta kada računaju inflaciju i GDP. Koriste metod Hedonic regression kako bi dodali/oduzeli CPI-ju i GDPu za poboljšanje kvaliteta nekog proizvoda. Pitanje je koliko su ta istraživanja tačna i kako mogu tako nešto kao što je subjektivno osećanje blagostanja da izraze kvantitativno.
Nisam siguran ali mislim da mnogi ekonomisti ne znaju za ovu hedonic regression metodu, recimo Scott Sumner smatra inflaciju bezvrednom merom jer ne računa consumer surplus, takodje i Arnold Kling misli da je GDP duplo veći zbog CS.
Na MR Cowen iznosi tvrdnju da je po njemu i radovima koje je pročitao CS od interneta od 2-4 %
GDPa i da je to nedovoljno da se zatvori Income gap, dok Henderson kaže da je oko 8%.
Medjutim, našao sam rad koji tvrdi da je US potcenila GDP za oko 3% 2001 godine, a na osnovu različitosti uvoznih roba koje doprinose kvalitetu potrošača(Krugmanov love of variety) http://www.newyorkfed.org/research/current_issues/ci11-4/ci11-4.html
Ne znam da li su u medjuvremenu korigovali GDP pozivajući se na ovaj rad.
Najzad, Consumer Surplus nam otkriva da je GDP u komunističkim i protekcionističkim zemljama bio precenjen a da je u kapitalističkim bio potcenjen. Hipotetički primer- ako bi ste imali dve zemlje 1960ih sa istim GDPom ali jednu komunističku i protekcionističku a drugu tržišnu i otvorenu- njihov GDP bi kroz recimo 20 godina bio isti ako imaju iste stope rasta ili ako ne bi imali rast uopšte, ali bi u tržišnoj zemlji zbog konkurencije spolja i iznutra proizvodi postajali sve bolji i raznovrsniji dok bi u komunizmu ostajali isti. U komunizmu bi čovek mogao da kupi Fiću ili Juga dok u drugoj zemlji Mercedes ili bi mogao da bira izmedju desetina proizvodjača ,shodno svojim preferencija, da li će porodični auto, sportski itd. Praktično za GDP je isto Fića i Mercedes i to je ono što ne valja kod njega.
Tako da kada razni kvazi ekonomisti govore da neke bivše komunističke zemlje nisu dostigle svoj BDP iz 89 i da je to dokaz da ne valja liberalizam, mora im se predočiti činjenica da je GDP loša mera i da ako hoćete baš da ga koristite morate da smanjite i to za dosta komunistički GDP a da sadašnji povećate.
Vladimire,
Par komentara.
1. Ukoliko radnik izgubi posao, on gubi "samo" prihod. Ukoliko vlasnik izgubi firmu, nije izgubio samo prihod (profit), vec i imovinu (kapital). Radnik i dalje ima ljudski kapital koji je imao i ranije. To mozda deluje kao filozofiranje, ali po meni mora da bude jedna od kljucnih stvari u knjizi koja se zove "Kapital u 21. veku". Ako Piketi zaista ne razmatra ulogu rizika, onda ja stvarno ne vidim kako moze da se bavi pojmom kapitala.
2. "Neke profesije nose čak rizik po svoj život npr rudari, policajci, vojnici, vatrogasci ali to ipak ne obezbedjuje njima ekstremno visoke plate kao što ih imaju bankari ili vukovi sa wall streeta."
Ne, ali im obezbedjuje vise plate od onih koji sa slicnim kvalifikacijama rade na bezbednim poslovima. Gugluj "compensating differential".
3. "Oko samog modela preraspodele kao najefikasniji mi izgleda onaj koji zagovara Radulović a to je model univerzalne socijalne zaštite."
Sa ovime postoji ozbiljan problem, kog Radulovic izgleda nije svestan: sistem univerzalne socijalne zastite u Srbiji vec postoji. Svako (bukvalno svako) ko je izuzetno siromasan u Srbiji ima pravo na socijalnu pomoc (program se zove Novcana socijalna pomoc), a ko ima decu ima pravo i na program koji se zove Deciji dodatak. Iznosi jesu mali, ali male su i penzije i plate i sve ostalo...
4. "Ono za šta se ja zalažem je socijalna zaštita od strane države na već opisan način za one koji su ostali bez posla i njihove porodice nemaju dovoljno sredstava za minimalno dostojanstven život."
U Srbiji ni mnogi koji rade nemaju dovoljno sredstava za minimalno dostojanstven zivot. Zasto bi iko od njih nastavio da radi?
Koliko po tebi to otprilike treba da iznosi - u dinarima, recimo za cetvoroclanu porodicu?
5. "Zbog toga sam mislio da je dobro da država kroz progresivno oporezivanje i sistem univerzalne socijalne zaštite preraspodeli bogatstvo u korist siromašnih koji su najmasovniji konzumenti ekonomije. Da li bi to bila i korist za samu tražnju jer bi se ona povećala? "
Ali kako bi se povecala? Drzava uzme jednima 100, potrosi 10 za administriranje i da drugima 90. Sta se povecalo? Moguce je pretpostaviti da bogatiji imaju visu granicnu sklonost stednji, ali i ta stednja finansira investicije....
6. "Jeste on daje rudnu rentu državi, plaća porez, zapošljava radnike ali neko dete rodjeno 2030 od toga neće imati mnogo koristi"
Ali moze da ima koristi na jedan od dva nacina. Ili ce ta rudna renta danas da bude ulozena u puteve koje ce i to dete da koristi, ili ce deda tog deteta danas da zaradi vise para, pa ce da ostavi vece nasledje svojim naslednicima. Ili ce deda jednostavno sada da placa nize poreze pa ce da ostavi vece nasledstvo.
7. "Ne treba mistifikovati nemoć države da učini efikasnu preraspodelu pa nije to nuklearna fizika.."
Naravno da nije nuklearna fizika - nuklearna fizika je jednostavna, jer imas cestice koje ne traze svesno nacin da izbegnu interakciju sa drugim cesticama.
Kada se radi o ljudima, ne postoje problemi koji su "reseni". Nijedna od navedenih zemalja nije u potpunosti zadovoljna svojim sistemima socijalne zastite i poreskim sistemima. Stalna je borba izmedju onih koji bi da plate sto nize poreze i onih koji bi da dobiju sto vise para iz budzeta.
Marko,
"Ali kako bi se povecala? Drzava uzme jednima 100, potrosi 10 za administriranje i da drugima 90. Sta se povecalo? Moguce je pretpostaviti da bogatiji imaju visu granicnu sklonost stednji, ali i ta stednja finansira investicije...."
Ne znam da li je moje razmišljanje na mestu ali pokušaću: Uzmimo kao primer jednoga stanovnika Srbije sa prosečnom platom u fiktivnoj Srbiji, nazovimo ga Pera F. U kom smislu fiktivnoj? Fiktivna u smislu da su prosečne plate toliko velike da prosečan primalac plate zadovolji sve svoje potrebe koje novac može da mu pruži i ostane mu još novca svaki mesec da može da uštedi. Ako ne računamo taj deo koji on uštedi uzmimo npr da je samo deo koji on potroši 80 000 din da bi operisali sa konkretnim brojevima jer je tako lakše pratiti radnju. U realnoj Srbiji , mislim na ovu našu današnju, stanovnik sa prosečnim primanjima neka je to 40 000 din (nazovimo ga Pera R) nije ni blizu da ispuni potencijal Pere F u potrošnji a da ne pominjem da mu ostane za štednju. Ti verovatno misliš da je bolje da bogati umesto da daju novac na poreze novac stave ili u banku na štednju pa da taj novac preko banaka bude dostupan za nove investicije ili da ga sami investiraju. Moje pitanje je: Da li je preko tog tržišnog načina raspodele bogatstva omogućeno da postoji dovoljna tražnja kod ovih Pera R tako da se uopšte ima u šta investirati. Da li je ekonomski efikasnije Peru R makar koliko približiti Peri F po primanjima ovim sistemom preraspodele i tako povećati tražnju? Da li je u EU fiktivna Srbija recimo Nemačka a Realna Srbija recimo Grčka. Nemci imaju velike plate koje prevazilaze ovaj naš pomenuti pandam od 80 000 din pa ostatak ostavljaju u štednju. Sa druge strane Grci koji nisu ni blizu da ispune taj potencijal u max prosečnoj potrošnji našeg pandama od 80 000 din troše i više nego što zaradjuju da bi generisali potrošnju odnosno proizvodnju u Nemačkoj. Da bi to ostalo izvodljivo novac Nemačkih poreskih obveznika se preliva u Grčku i slične države kao što bi se po sistemu univerzalne socijalne zaštite novac preko poreza prelivao do siromašnijih slojeva i tako generisao tražnju a samim tim proizvodnju. Ako misliš da je bolje za EU da tako stvari ne stoje kako tumačiš to da je EU verovatno i dalje najbolje mesto za život na planeti ukoliko izuzmemo istok EU koji se tek skoro a više iz političkih razloga priključio EU.
Što se tiče moga mišljenja o visini te univerzalne socijalne zaštite, nemam mišljenje koliko to treba da iznosi. Taj odgovor treba da da budžet. Ukoliko se sa rashodne strane budžeta obrišu svi viškovi u javnom sektoru, svi Sartidi, Srbija Gas-ovi, sve pijavice koje su prikačene na sadašnji sitem preraspodele novi sitem univerzalne socijalne zaštite bi trebao da bude taman toliki da budžet nema deficit ili da on bude milimalan. Možda mi je razmišljanje suviše naivno ali eto ja pokušah.
Vladimire,
Ukoliko preraspodela ne bi imala nikakve demotivacione efekte, to bi mozda i bilo tako kao sto kazes. Ali, sta mislis, kakav efekat na proizvodnju i zivotni standard ima oporezivanje rada i subvencionisanje nerada? To nikako ne moze biti ekonomski efikasno. Moze mozda biti "pravedno", ili "fer", ali ne moze da bude "efikasno".
Sto se Nemacke i Grcke tice, sistem uopste ne funkcionise tako. Na nivou EU ne postoji sistem socijalne zastite, vec svaka zemlja ima svoj sistem socijalne zastite. Ceo budzet EU je jedva 1% BDP EU.
Marko, nisam ni mislio da postoji sistem soc zaštite na nivou EU nego sam mislio na to što su se novcem Nemačke i ostalih bogatijih članica EU vadile iz bule Grčka, Španija, Portugal i ostali i napravio sam analogiju sa preraspodelom koju ja predlažem kod nas. Sledeći analogiju sa tvojim mišljenjem o netržišnoj preraspodeli Grčku i ostale zemlje dužnike je trebalo pustiti niz vodu. Kako bi se to odrazilo na tražnju za Nemačkim proizvodima i u šta bi se novac koji bi u tom slučaju ostao kod Nemaca investirao, to je bitno pitanje po meni. Nekako mi se čini da nije tako jednostavno da tržište uvek samo po sebi daje najoptimalnije rezultate ali prihvatam da sam možda u zabludi.
Ako zastupaš mišljenje da je najbolje da država uzima što manje novca na porezima tj da više ostaje kod preduzetnika jer ga oni neće držati u slamarici nego ga dobrim delom investirati da li možeš da mi predočiš koja to visoko razvijena zemlja ima minimalne poreze? Mislim da ako je država efikasna, racionalna, nekorumpirana, ako ima minimalan birokratski aparat da može doprinoeti ekonomskom rastu svoim mehanizmom preraspodele povećavajući tražnju. Znači, postoji li ekonomski uspešna država koja se maksimalno prepustila tržištu? Ako može da odgovor ne glasi: Nema jer svuda postoje političari koji vole da se mešaju u sve i svašta i vole da se igraju sa novcem poreskih obveznika.
Post a Comment