Recimo da smatrate da su kamate previsoke, da li je bolje sniziti ih subvencijom ili garancijom?
Prošla Vlada je sprovodila program subvencionisanih kredita (bilo je kredita privredi, a bilo je sličnih kredita i za poljoprivrednike). Ukratko, mehanizam je bio da je država plaćala banci deo kamate. Recimo, ako je banka bila spremna da odobri kredit klijentu po 12%, država je plaćala 5%, a klijent je plaćao 7%. Rizik je u potpunosti snosila banka, koja je sprovodila i selekciju klijenata, a državu je program koštao 5% ukupno odobrenih kredita godišnje. Dakle, ako bi banke odobrile 1 milijardu evra kredita, to je koštalo budžet 50 miliona evra godišnje. Ako bi krediti bili trogodišnji, to bi otprilike koštalo 150 miliona evra tokom tri godine (u stvari, koštalo bi manje, jer bi firme u međuvremenu otplaćivale glavnicu, ali to nije toliko bitno).
Alternativni predlog je državna garancija za zaduživanje (prethodni ministar privrede Radulović se zalagao za osnivanje Garancijskog fonda, sada vidim da se i LDP zalaže za nešto slično). Dakle, da država garantuje banci svaki pojedinačni kredit i tako obori tržišnu kamatnu stopu na kamatnu stopu po kojoj se zadužuje sama država (jer onda je klijent banke praktično država). Recimo i da se na taj način obori kamatna stopa sa 12% na 7%. Koji mehanizam treba odabrati, ako baš mora da se bira između ta dva?
Ja smatram da je subvencija superiorna u odnosu na garanciju, iz dva osnovna razloga.
Prvi razlog je transparentnost troškova. I garancija će sigurno nešto da košta, pošto neke firme signurno neće uspeti da vrate kredit. Problem je u tome što javnost ne zna unapred koliko će program da košta. Ne znaju ni političari, ne zna niko, tek vreme to može da pokaže. Može da bude skuplje, a može da bude i jeftinije nego subvencija.
Drugi, važniji razlog, je što u slučaju subvencije rizik snosi banka, što znači da će više pažnje obratiti pri selekciji klijenata. U slučaju garancije rizik snosi država, tako da ne samo da neki državni organ mora da direktno vrši selekciju klijenata, već bi izostanak te selekcije bio vrhunski neodgovoran prema poreskim obveznicima. Zamislite, šta bi se prvo desilo kada bi država rekla poslovnim bankama - "Narednih milijardu evra kredita koje odobrite mi garantujemo!"? Da li bi kredite dobile najbolje i najsigurnije firme? Naravno da ne, banke bi odobrile milijardu evra kredita svojim NAJGORIM klijentima, kojima bi refinansirale propale plasmane i uvalile problem naplate državi. Time dolazimo i do treće prednosti subvencija - program subvencija je moguće osmisliti tako da ide automatski, da nema nikakvog ex ante političkog uticaja, dok program garancija praktično nije.
Naravno, moguće je smisliti načine da se ovi problemi sa garancijama donekle ublaže. Moguće je predvideti sistem u kojem garancija ne pokriva 100% kredita, već recimo 50% (čime se daje podsticaj banci da bolje obrati pažnju na klijenta, mada i dalje ima podsticaj da refinansira kredite propalim klijentima), ali je onda i efekat na kamatnu stopu samo polovičan. Moguće je zabraniti refinansiranje, ali to nije tako lako sprovesti u praksi, naročito kada i banka i klijent imaju isti interes - da prenesu trošak na državu.
Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički. Recimo, ako mogućnost EPS-a da otplati kredit prvenstveno zavisi od državne politike cena, onda ima smisla da poverilac traži, a država odobri, garanciju za neki EPS-ov kredit. Država (samim tim, poreski obveznici) i treba da snosi trošak ukoliko, usled nenormalno niske cene struje, EPS ne može da otplaćuje kredit.
Druga mogućnost u kojoj je garancija superiorna je kada izdavalac garancije lakše može da naplati potraživanje nego banka, ali to sigurno ne važi za državne organe.
U praktično svim drugim slučajevima, subvencija je, po meni, superiorno rešenje, ali sam otvoren da saslušam kontra argumente i eventualno promenim mišljenje.
Prošla Vlada je sprovodila program subvencionisanih kredita (bilo je kredita privredi, a bilo je sličnih kredita i za poljoprivrednike). Ukratko, mehanizam je bio da je država plaćala banci deo kamate. Recimo, ako je banka bila spremna da odobri kredit klijentu po 12%, država je plaćala 5%, a klijent je plaćao 7%. Rizik je u potpunosti snosila banka, koja je sprovodila i selekciju klijenata, a državu je program koštao 5% ukupno odobrenih kredita godišnje. Dakle, ako bi banke odobrile 1 milijardu evra kredita, to je koštalo budžet 50 miliona evra godišnje. Ako bi krediti bili trogodišnji, to bi otprilike koštalo 150 miliona evra tokom tri godine (u stvari, koštalo bi manje, jer bi firme u međuvremenu otplaćivale glavnicu, ali to nije toliko bitno).
Alternativni predlog je državna garancija za zaduživanje (prethodni ministar privrede Radulović se zalagao za osnivanje Garancijskog fonda, sada vidim da se i LDP zalaže za nešto slično). Dakle, da država garantuje banci svaki pojedinačni kredit i tako obori tržišnu kamatnu stopu na kamatnu stopu po kojoj se zadužuje sama država (jer onda je klijent banke praktično država). Recimo i da se na taj način obori kamatna stopa sa 12% na 7%. Koji mehanizam treba odabrati, ako baš mora da se bira između ta dva?
Ja smatram da je subvencija superiorna u odnosu na garanciju, iz dva osnovna razloga.
Prvi razlog je transparentnost troškova. I garancija će sigurno nešto da košta, pošto neke firme signurno neće uspeti da vrate kredit. Problem je u tome što javnost ne zna unapred koliko će program da košta. Ne znaju ni političari, ne zna niko, tek vreme to može da pokaže. Može da bude skuplje, a može da bude i jeftinije nego subvencija.
Drugi, važniji razlog, je što u slučaju subvencije rizik snosi banka, što znači da će više pažnje obratiti pri selekciji klijenata. U slučaju garancije rizik snosi država, tako da ne samo da neki državni organ mora da direktno vrši selekciju klijenata, već bi izostanak te selekcije bio vrhunski neodgovoran prema poreskim obveznicima. Zamislite, šta bi se prvo desilo kada bi država rekla poslovnim bankama - "Narednih milijardu evra kredita koje odobrite mi garantujemo!"? Da li bi kredite dobile najbolje i najsigurnije firme? Naravno da ne, banke bi odobrile milijardu evra kredita svojim NAJGORIM klijentima, kojima bi refinansirale propale plasmane i uvalile problem naplate državi. Time dolazimo i do treće prednosti subvencija - program subvencija je moguće osmisliti tako da ide automatski, da nema nikakvog ex ante političkog uticaja, dok program garancija praktično nije.
Naravno, moguće je smisliti načine da se ovi problemi sa garancijama donekle ublaže. Moguće je predvideti sistem u kojem garancija ne pokriva 100% kredita, već recimo 50% (čime se daje podsticaj banci da bolje obrati pažnju na klijenta, mada i dalje ima podsticaj da refinansira kredite propalim klijentima), ali je onda i efekat na kamatnu stopu samo polovičan. Moguće je zabraniti refinansiranje, ali to nije tako lako sprovesti u praksi, naročito kada i banka i klijent imaju isti interes - da prenesu trošak na državu.
Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički. Recimo, ako mogućnost EPS-a da otplati kredit prvenstveno zavisi od državne politike cena, onda ima smisla da poverilac traži, a država odobri, garanciju za neki EPS-ov kredit. Država (samim tim, poreski obveznici) i treba da snosi trošak ukoliko, usled nenormalno niske cene struje, EPS ne može da otplaćuje kredit.
Druga mogućnost u kojoj je garancija superiorna je kada izdavalac garancije lakše može da naplati potraživanje nego banka, ali to sigurno ne važi za državne organe.
U praktično svim drugim slučajevima, subvencija je, po meni, superiorno rešenje, ali sam otvoren da saslušam kontra argumente i eventualno promenim mišljenje.
19 comments:
Субвенција или гаранција...
handout or handout.
Камен по камен и опет само камен.
Naravno, oba su socijalna pomoc preduzecima, ali kao i kod programa socijalne pomoci gradjanima, nije bas sve jedno kako je program dizajniran.
Неки делови текста су измимно занимљиви
"Recimo da smatrate da su kamate previsoke, da li je bolje sniziti ih subvencijom ili garancijom?"
Рецимо да сматрам да су камате превисоке али баш онакве какве би требало да буду.
Могуће је смањити ризике али је поступак управо обрнут ономе који се предлаже од стране иноватора. Тиче се легислативе, реституције, рехабилитације, регулативе, улоге државе, ревизије историје и односа приватног и јавног, тоталитарног и демократског.
Наравно да је то велики корак који захтева напор и конфликт са поремећинима али је за разлику од другог, предложеног, онај који решава проблем а не продубљује га.
"Prošla Vlada je sprovodila program subvencionisanih kredita ... Ukratko, mehanizam je bio da je država plaćala banci deo kamate... Rizik je u potpunosti snosila banka, koja je sprovodila i selekciju klijenata, a državu je program koštao 5% ukupno odobrenih kredita godišnje."
Поставља се питање зашто држава дискриминативно прерасподељује новац -
банака ради или предузећа политкоректних ради или себе ради?
"Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički. Recimo, ako mogućnost EPS-a da otplati kredit prvenstveno zavisi od državne politike cena, onda ima smisla da poverilac traži, a država odobri, garanciju za neki EPS-ov kredit"
Зар није очито решење разтурање епс на целине и отварање тржишта?
Зар није супериорније решење тржиште наспрам монопола са фиксираним ценама?
MMM,
Valjda je jasno da ne smatram da su bilo subvencije, bilo garancije, dobro resenje.
Zato se post zove tako kako se zove - ako MORA da se bira izmedju ta dva, sta je manje lose, po mom misljenju.
Marko:
"Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički."
Zar to nije vec slucaj sa kompanijama poput Srbijagasa i Jata, gde skupstina direktno glasa za zakon kojim drzava garantuje njihove zajmove u inostranstvu?
Igore, nacelno je tacno, ali mislim da je ovde motivacija bila drugacija.
Prvo, nijedna od te dve firme ne moze da servisira svoje dugove, tako da se ne radi o "riziku", kada je taj "rizik" 100%. :)
Drugo, to ima smisla iz perspektive politicara, jer omogucava da umesto subvencije, koju moras da knjizis u deficit, odobris garanciju koja se ne knjizi u deficit. Tako mozes da javnosti prikazes bolju sliku od realne. Cak, otplatu garancije koju si dao javnom preduzecu takodje ne moras, po nasoj metodologiji, da knjizis kao deficit. :)
Тја...
Или сам ја луд међу паметнима или паметан међ' лудима.
Program garancija se zasnivao na tome da garantni fond pokriva 25-75% rizika banke. U program bi usle banke koje imaju najmanje problema sa NPL i koje uopste imaju razuman risk management. One bi imale potpunu slobodu da u okviru smernica koje bi bile date na nivou principa odluce ko ce dobiti sredstva. U EU ovakva shema preko EIF rezultira u ne vise od 5% NPL. Ako je to kod nas 10%, na primer, onda je to 5% od mase kredita, pre aktivacije instrumenata obezbedjenja, pa u praksi to mora biti bitno nize.
Banke koje su primorane da posluju u Srbiji su u nebranom grožđu kako god okreneš nije to lako.
Izuzetno nepredvidivo okruženje a subvencionisati nepredvidivo okruženje je ludost par ekselans.
Teško će to tako moći. Ovo sveukupno ne valja, treba se usmeriti na stvaranje vrednosti- moj stav, ove finansijske kule ni na nebu ni na zemlji od toga nema ništa, do kraja ćemo morati da pregovaramo sa "tajkunima" ako su to ljudi koji su vlasnici kapitala pa da njima damo subvencije kako je krenulo oni su stalno mesto.
Marko,
glavni problem sa subvencijama je kako odrediti kome dati subvenciju, a kome ne.
Ako dajes svima, onda ces imati pojavu vendor finansinga, od ves masine, do kupovine u supermarketu. Na kraju ces subvencionisati sve kredite, ukljucujuci i potrosacke. Tih 50 miliona godisnje ce da postane 500 ili 1000. Taj kapital drzava opet treba odnekud pribaviti jer ga nema (rast kamata koji ce ponistiti subvenciju).
Naravno, najbolja subvencija je da drzava prestane sav visak kapitala da uzima za pokrivanje deficita, a kad bude viska kapitala kamate ce same pasti.
Takodje je bitno da javni dug ne raste jer je privreda implicitno duzna da vraca i drzavni dug. To se ne vidi u bilansima, ali isto utice na kamatnu stopu.
Sasa,
Mislim da bi u praksi bilo dosta problema.
Na primer, sve banke su u Srbiji ravnopravne, ne mozes da pravis razliku izmedju "dobrih" i "losih". Po zakonu, lose banke ne smeju uopste da postoje, njima se oduzima dozvola za rad. Sve ostalo bi bilo ozbiljno narusavanje konkurencije. Takodje, znamo svi da su drzavne banke najgore. Mislis da ima sanse da Vlada usvoji program iz koga ce drzavne banke biti iskljucene kao nedovoljno sigurne?
Ali, vaznije, ja ne mislim da je ovde problem u kvalitetu banke. U stvari, banka sa kvalitetnim risk odeljenjem ce vrlo lako da u kalkulaciju ukljuci i garanciju drzave i da odobrava kredite rizicnijim klijentima, kojima moze da naplati visu kamatu.
Meni se cini da je bolja situacija (a sasvim je moguce da gresim) u kojoj banka snosi pun rizik svojih plasmana.
Jovane,
Ja ne znam kako jasnije da napisem da se JA NE ZALAZEM ZA SUBVENCIJE I NEMA RAZLOGA DA ME UBEDJUJETE DA SU LOSE.
Pitanje je bilo, po mom misljenju, jednostavno i zanimljivo - AKO BAS MORA da se bira izmedju garancija i subvencija, sta je manje lose? Ja mislim da su subvencije manje lose od garancija, iz razloga koje sam naveo.
Navodjenje razloga zasto su subvencije lose, ako sve to isto vazi i za garancije, me nece ubediti u suprotno. Dakle, treba navesti razlog zasto su subvencije LOSIJE OD GARANCIJA, a ne zasto su LOSE, to vec znam.
Inace, subvencije je sasvim moguce davati bez ikakvog direktnog odredjivanja ko tacno dobija, a ko ne, cak i u Srbiji. Tako se daju subvencije siromasnim gradjanima (socijalna pomoc), tako se daju subvencije poljoprivrednicima (100 evra po hektaru), tako su se davale i subvencije za kredite za likvidnost (kome god banka odobri kredit, dobije 5% od drzave). Ali, to NE ZNACI da su sve ove subvencije dobre.
Marko,
naveo sam jedan razlog zasto su subvencije lose, a koji ti nisi naveo, u zelji da dopunim tvoj tekst, ne u zelji da napravim kompletnu komparaciju izmedju dve besmislene stvari koje obojica ne podrzavamo. :)
Da ponovim, moguce je subvencije dati svima u privredi, ali ce onda privreda te kredite da kanalise ka svima ostalima. Svi ce da nadju nacin da se nakace na subvenciju. Potrosacki krediti ce da se podvuku kao privredni kroz razne mehanizme, npr. vendor financing. Ako je masa kredita dovoljno velika, kamate ce porasti, umnogome ponistavajuci efekat subvencije. Mislim da ovog efekta nema kod garancija.
Marko, što misliš da je veštacko sniženje cene kapitala lek za bilo šta
Snizenje cene kapitala je po definiciji resenje za problem skupog kapitala. :)
znam,zato i kažem. Kapital je kod nas skup,tj oskudan zato što mu je negde lepše i lakše razmnožavati se,nije to sporno.
Ono što ja pitam jeste što bi se trošile pare poreskih svih obveznika da poreski neki dobiju. Kad krajnji rezultat će biti jedno Ništa.
Чини ми се да је одговор на питање већ дат у тексту - да ли су боље (мање лоше) субвенције или гаранције не може да се зна унапред. Код субвенција се унапред зна колика су давања из буџета, код гаранција се не зна колика ће бити давања из буџета. Тек накнадно (када се види колико је гаранција активирано)ће можда бити могуће да се утврди да ли је у конкретном случају гаранција донела мање трошкова него што би их донела субвенција. Пошто државни органи (за разлику од појединаца који располажу сопственом имовином) морају да оправдају своје одлуке некоме, субвенције су очигледно опција о којој је знатно лакше одлучивати на основу унапред познатих чињеница и код које је знатно видљивије колику је обавезу држава преузела.
Marko, Zamisli situaciju A: Banka daje 100 miliona kredita uz kamatnu stopu od 12%, država od toga pokriva 5%. Ako se kredit ne vrati, gubitak za banku je 107 miliona. Situacija B: Banka daje kredit od 100 miliona, ali pošto država garantuje, recimo, 40% kredita, banka je spremna da spusti kamatnu stopu na 7%. Ako se kredit ne vrati, gubitak za banku je 67 miliona. Koji je aranžman manje rizičan po banku, tj. u kome slučaju bi banka bila spremnija da više spusti kamatnu stopu?
Dusane,
Mislim da pitanje ne treba da bude "u kojem slucaju ce banka vise da spusti kamatnu stopu", jer to zavisi od konkretnih okolnosti - kakav je rizik zemlje, koliki procenat drzava pokriva, kakva su pravila stecajnog postupka i prinudne naplate (recimo, da li drzava ima prioritet pri naplati).
Moja tvrdnja je opstija - prakticno, za koliko god da drzavna garancija obori kamatnu stopu, bolje je da drzava da taj iznos kao subvenciju, nego da preuzima rizik otplate glavnice. Cisto aritmeticki gledano (ako pretpostavimo da banke dobro procenjuju rizik), trosak za drzavu ce biti isti. Ali, ako na aritmetiku dodamo i stvari o kojima govorim u postu (negativnu selekciju i netransparentnost), mislim da je subvencija superiorno resenje.
Evo jedne anegdote koju je jednom u nekom intervjuu ispricao Dejo Savicevic, poznati autoritet za finansije. :)
"Pita me moj drug iz detinjstva Zeljko da mu pozajmim 50 hiljada maraka, kaze vraca mi za nedelju dana. Pitam - sta ce ti? Kaze, ima semu da kupi neku robu u Italiji za 50.000, a vec ima kupca u Crnoj Gori za 55.000. Kazem ja njemu - e, evo ti 5 hiljada maraka i pusti me na miru."
Mislim da si malo promenio fokus u ovom komentaru. Kažeš u blogu: "Naravno, moguće je smisliti načine da se ovi problemi sa garancijama donekle ublaže. Moguće je predvideti sistem u kojem garancija ne pokriva 100% kredita, već recimo 50% (čime se daje podsticaj banci da bolje obrati pažnju na klijenta, mada i dalje ima podsticaj da refinansira kredite propalim klijentima), ali je onda i efekat na kamatnu stopu samo polovičan." Ne razumem kako banka ima podsticaj da finansira klijenta ako zna da će izgubiti, recimo, 60% kredita? I kako je efekat na kamatnu stopu polovičan? Meni se čini da je efekat na kamatrnu stopu veći u slučaju garancije jer je potencijalni gubitak manji nego u slučaju subvencije.
Post a Comment