Socijalizam i toalet papir

Ima neka tajna veza između socijalizma i toalet papira - em ga nije bilo, em kada ga je bilo, bio je veoma lošeg kvaliteta. I sada imam traume od onih listića sa jednom "masnom" stranom.

Elem, socijalističke države nikako nisu mogle da proizvedu dovoljno toalet-papira, čak i ako zanemarimo kvalitet. SSSR je mogao da pošalje čoveka u svemir, da razvije vrhunsku vojnu industriju, ali ne i industriju toalet papira, pa su nestašice (i, loš kvalitet papira kada nisu nestašice) postale predmet viceva, kako u SSSR, tako i širom sveta. Recimo, u jednoj od scena iz filma Moskva na Hadsonu, kada Robin Vilijams kreće iz Moskve na put u Ameriku, otac mu traži da mu iz Amerike donese toalet papir, za koji je čuo da je "mek poput somota".


Naravno, SSSR nije u tome jedinstven, iste stvari su se dešavale u praktično svim socijalističkim zemljama. Evo nekoliko članaka na koje sam naletelo:

1. Priča o hroničnoj nestašici toalet papira u Poljskoj
2. Vest o nestašici toalet papira u Mađarskoj 1987. godine (uzgred, obratite pažnju da je vest neposredno ispod ove o nestašici toalet papira, da je Vrhovni sud Srbije doneo odluku da se uništi knjiga "poznatog disidenta Vojislava Šešelja")
3. U Rumuniji je, u prvoj polovini 80-ih, 20.000 Biblija pretvoreno u toalet papir, čime je režim ubio dve muve - em je naneo udarac klasnom neprijatelju, em je povećao ponudu toalet papira.
4. Naravno, ista stvar nije zaobišla ni Kubu, a ovih dana se slična stvar dešava i u Venecueli, pa je njihova Nacionalna garda nacionalizovala i preuzela upravljanje nad jednom od fabrika toalet papira.

Uspeo sam da nađem jedan primer nestašice u kapitalističkoj ekonomiji, ali je razlog vrlo zanimljiv. Naime, Johnny Carson, talk show voditelj je u jednoj emisiji 1973, godine usput rekao "Jel znate da se Amerika suočava sa nestašicom toalet papira? Ujutru su ljudi (a emisiju je gledalo 20 miliona ljudi) izašli i pokupovali sav papir koji su našli, što je zaista i dovelo do nestašice. Važno je što se ovo desilo baš 73. jer su tada u Americi važile kontrole nekih cena, pa ni nestašice i redovi nisu bili tako retki.

Mislim da će se svako složiti da sve ovo nije slučajnost, već da sigurno postoji neki dublji razlog iza ovoga, nešto što prosto tera socijalističke privrede u nedostatak toalet-papira. Evo mojih razmišljanja:

1. Naravno, u socijalističkim privredama je generalno bila zanemarena industrija portrošačkih proizvoda. Oni su nekako smatrani nebitnim, takoreći luksuzom. Šta će ti uvozne banane, kad imaš domaće jabuke, šta će ti kafa, kad postoji čaj? Realno, ne verujem daje toalet papir smatran luksuzom, ali ko zna.

2. Možda su mislili da to ipak nije tako bitan proizvod, a na prvi pogled se čini i da se može naći dosta supstituta. Međutim, na drugi pogled, to baš i nije tako - može se naći kakav-takav supstitut (makar na selu), ali je teško naći kvalitetan supstitut. A, što reče otac Robina Vilijamsa na pitanje "Zašto su svima u ovoj porodici hrana i toalet papir toliko bitni" - "U hrani i odlasku u toalet se krije tajna srećnog života". Dakle, možda je Planska komisija prosto smatrala da će se narod već nekako snaći i da je bolje produktivne resurse usmeriti ka nečemu korisnijem, recimo tenkovima?

3. Izgleda da ni to nije tačno. Pretražujući net naišao sam na jedan tekst koji tvrdi da je problem sa toalet papirom bio česta tema na sastancima Centralnog komiteta u Čehoslovačkoj. Izgleda da je njima bilo sasvim jasno da nedostatak toalet papira udara u same temelje revolucije i generiše raznorazne reakcionarne i subverzivne misli i to baš u trenucima kada čovek ima vremena za kontemplaciju. Ali, prosto nisu znali kako da izađu na kraj sa time. Kako u komunističkom režimu priznati da planiranje ne funkcioniše i da je, možda, samo možda, u nekim izuzetnim slučajevima, bolje pustiti da se cena odredi na tržištu, a da onda proizvođači proizvedu papir i zarade pare? Ali, ko je bio lud da tako nešto predloži i bukvalno ugrozi svoj život?

4. Problem je bio i u nedostatku kredibiliteta. Tu i tamo bi režim uspeo da interventno uveze toalet papir, ili da nadljudskim naporima proizvede dovoljno, ali bi ljudi odmah nagrnuli u radnje i kupili zalihe papira za 6 meseci. Jednostavno, ljudima je bilo jasno da je sve to neodrživo, da papira ima danas, ali ga verovatno neće biti sutra.

5. Jedna od nuspojava stalnih nestašica je bila i krađa toalet papira sa posla. Firme su još nekako i uspevale da dođu do papira (one nešto proizvode, pa samim tim imaju prioritet kada se prave input-autput matrice, u odnosu na građane koji samo troše), ali bi radnici odmah razgrabili sav papir iz WC-a. To je ostavilo bukvalno dramatične posledice na države. Razlika između civilizovanih i necivilizovanih država u Evropi je i dalje tamo gde sa jedne strane "sigurno ima", a sa druge strane "verovatno nema" toalet papira na benzinskim pumpama, restoranima, kafićima i školama. Veliki deo Srbije je još uvek (čini mi se) u ovoj drugoj grupi, ali mislim da će za par godina sigurno postati član ove prve grupe. Dakle, kada u osnovnoj školi u Vlasotincu (ili Blacu, ili Kučevu) WC za đake bude imao rolnu toalet-papira, znaću da smo završili ovu fazu razvoja. Koliko ja mogu da procenim, Mađarska, Češka i Poljska su u tu grupu ušle tek krajem 90-ih.

Samoupravljanje

Politika piše o problemima Grada Kragujevca sa firmom Autoprevoz. Između ostalog, piše:

Агонија „Аутосаобраћаја” почела је пре више од десет година, када су запослени постали власници 60 одсто капитала и те акције поклонили директору, који је касније ухапшен због разних финансијских малверзација.

Ekonomistima je odavno jasno da firme kojima upravljaju radnici nužno imaju problema u poslovanju, jer firma pati od gomile sukoba interesa. Kako u takvoj firmi otpustiti lošeg radnika, kako voditi objektivnu politiku plata, kako investirati u nova postrojenja kada postoji stalni pritisak da se povećaju plate i poboljšaju uslovi rada?

Međutim, samoupravljanje može da funkcioniše, na nivou firme. Kada su sve firme samoupravljačke, onda naravno da ceo sistem mora da se raspadne, ali u uslovima slobodnog tržišta robe, radne snage i kapitala, samoupravne firme predstavljaju samo jedan od modela organizovanja firme i, čini mi se, u određenim granama mogu lepo da funkcionišu. 

Na primer, čini mi se da je softverska industrija idealna za samoupravljanje, a najbolji primer toga je Valve, firma koja je napravila legendarnu igru Half Life, a zatim i DoTA i Portal. Međutim, najviše para su zaradili preko svog gaming portala Steam.

Šta je to toliko specifično za Valve? Više stvari, ali verovatno najzanimljivije je to što se radi o potpuno flat firmi - nema formalne hijerarhije, nema šefova, svako radi bukvalno šta god hoće i sa kime god hoće. Na kraju godine, radnici sami odlučuju o tome ko treba da ima koliku platu, da li nekoga treba da otpuste, a nekog novog možda da zaposle.  Deluje kao recept za propast, ali Valve je i dalje jedna od uspešnijih gaming firmi, sa godišnjim prometom od par milijardi dolara (Valve nije na berzi, tako da finansijski podaci nisu javni).

Ako nekoga sve ovo više zanima, evo par dodatnih izvora:

- podcast sa Yanisom Varoufakisom, bivšim glavnim ekonomistom firme

- vrlo zanimljiv Handbook for New Employees, u kojem se objašnjava kako firma funkcioniše

- do kakvih problema ovakav sistem dovodi u praksi, priča jedan od bivšnih radnika. Između ostalog, kaže da, iako nema formalne strukture vlasti, vremenom se izgradila neformalna piramida koja, pak, generiše svoje probleme

Sve u svemu, vrlo zanimljiva tema.

Dve vesti

Prva kaže: "Fed downgrades its outlook for US economy".

Druga: "Stocks rock: Hit All time High". (pogledajte skok u 2 sata po istočnom vremenu. Imate neku ideju zašto baš tada?)

Sve ovo je dosta neobično. Berza je mesto gde se trguje hartijama od vrednosti korporacija. Ako su predviđanja budućeg rasta ekonomije pozitivna to bi trebalo da vodi opštem rastu cena akcija, ako su negativna, onda padu.

Ali, ovde imamo obrnutu situaciju - istog dana kada Fed objavljuje pesimističku prognozu ekonomskih kretanja, cene akcija skaču do rekordnog nivoa. 

Možda će od neke pomoći u razumevanju ovog paradoksa biti jedna dodatna informacija: negativna prognoza budućeg rasta zapravo znači da će Fed nastaviti još duže sa programom kupovine državnih obveznica i drugih hartija od vrednosti poput mortgage backed securities, što je sve trebalo da se znatno smanji kasnije ove godine: Sada Fed kaže da će odložiti, prosto rečeno, usporavanje štamparske prese. I berza reaguje rekordnim rastom. Skok akcija je došao pošto je Ben Bernanke objavio da neće biti skorog zavšetka "QE u beskonačnost".

Šta je najdirektnija pouka ovoga? Makar meni izgleda da berza nije (više) nikakvo tržište gde se trguje hartijama korporacija, čija vrednost zavisi od njihove ekonomske vrednosti i profitabilnosti. Iz nekog razloga, trgovci na berzi uopšte ne brinu zbog negativnih ekonomskih izgleda, već misle da je dovoljno to što će Fed da štampa još para. Ovo sve dalje znači da kretanja na berzi ne daju nikakvu informaciju o stanju ekonmije, o profitabilnosti korporacija, o realnoj vrednosti imovine, sve ono što nas udžbenici ekonomije uče da berza radi, nego prosto odražavaju optimizam ili pesimizam investitora u pogledu toga koliko će novih triliona Ben Bernanke ubrizgati: ako više, akcije skaču, ako manje, stagniraju ili padaju. Kakva god bila ekonomija, i kakva god bila ekonomska predviđenja. U poslednje 4 godine imamo verovatno najanemičniji ekonomski oporavak u 20-om veku, sa najvišom stopom nezaposlenosti. I opet, ponašanje berze je identično, ako ne i euforičnije od onog u periodu 2001-2007.

Iz ove perspektive, ljudi na berzi više liče na standardne rent-seekere ili državne i kvazi-državne službenike koji profitiraju od centralnog planiranja monetarnog sistema. Samo što umesto carina, poreskih olakšica, regulatornih barijera i drugih klasičnih rent-seekerskih instrumenata, oni profitiraju od povlašćenog pristupa novcu.

Dodatni element sve ovoga je klasni element: enormna i nezabeležena kampanja štampanja novca u poslednjih 5 godina dovela je do toga da banke drže rezerve na koje dobijaju kamate od Feda ili pare završavaju "u kanjonima Volstrita", kako je David Stockmann rekao. Postoji strašan kontrast između vrlo anemične "realne" ekonomije i neviđenog buma cena akcija na berzi, između Volstrita i Mejnstrita. Sadašnji monetarni sistem u Americi je verovatno najsavršeniji sistem superhikovske redistribucije ikad izmišljen.

Kiš

Danas je, kažu vesti, 30 godina od Kišove Enciklopedija mrtvih.

Prvo, podsetiću na moj pet godina stari post. Kišov san je postao stvarnost i Enciklopedija mrtvih postoji i raste. Tu je sve o čemu je Kiš govorio:
"...način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve." 

Ako niste videli, enciklopedija na koju mislim je Facebook -- za sada je to pretežno enciklopedija živih, ali će vremenom sve više postajati i knjiga mrtvih.

Drugo, vi koji se bavite pisanjem bilo čega, učite od ovakvih pisaca. Pogledajte kako Kiš počinje priču:

"Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima)." 

Istorija "ga" je sačuvala? Koga? Zar se tako počinje tekst, sa "ga" a da i ne znamo o kome se radi?  Za ovakav pismeni bi iz srpskog dobili ukor.

Da, tako se počinje tekst -- direktno u sredu, bez okolišanja i objašnjavanja kako ćete i šta u ovom tekstu pisati.  Nema uvoda, nema razrade, ima samo efektnog početka i posle njega se cela priča čita u jednom dahu.  Isto bi na času srpskog prošao i Kafka, koji knjigu počinje rečenicom za pamćenje: "Jednog jutra Gregor K. se probudio pretvoren u bubu". I mnogi drugi koji nisu bili pažljivi u školi.

Ovo danas važi više nego ikada, internet je veliki, jedan klik miša vas deli od gubitka čitaoca. Bar ja od otvorenih deset tekstova pročitam u proseku dva. Zato ne okolišite. 

Reforma viznog režima

Dobiti vizu za Srbiju devedesetih godina je bilo jako komplikovano, gotovo nemoguće. I dok je taj problem za građane razvijenih zemalja rešen posle petooktobarske revolucije, odlukom savezne vlade da skine tridesetak zemalja sa liste kojima je potrebna viza, sam sistem izdavanja viza je ostao nepromenjen.

Ukoliko nemate diplomatski pasoš ili niste član državno-privredne delegacije, dobiti vizu za Srbiju je gotovo nemoguće. Najveći problem je što obične vize ne odobrava ambasada, ili čak Ministarstvo spoljnih poslova, već MUP. Iz nekog razloga, kao u najslavnija vremena komunističke diktature, policija odlučuje ko je podoban da poseti Srbiju (Pravilnik o vizama SG 27/2010).

Kako to izgleda u praksi? Pre desetak godina sam pokušao da dovedem prijatelja iz Egipta u Beograd na nedelju dana i poslao sam pozivno pismo, overeno u opštini, ambasadi u Egiptu. Viza je odbijena posle tri nedelje jer nisu dobili odgovor od MUP-a.

Sitaucija se nije promenila na bolje do danas. Pričao sam sa prijateljem koji se bavi konzularnim poslovima i koji je takođe frustriran ulogom policije u procesu izdavanja viza. On tvrdi da mnogi privrednici koji bi rado svratili do Srbije kada putuju do zemalja EU odustaju kada čuju kako proces funkcioniše.

Problem nije što MUP odbija zahteve za izdavanje viza već što na njih uopšte ne odgovaraju. Meni pada na pamet par razloga zašto je to slučaj. Možda imaju premalo zaposlenih, možda su lenji a možda su i korumpirani kao što slučaj sa naplaćivanjem viza kineskim državljanima u upravi za strance pokazuje. Bez obzira šta je razlog, ima par jednostavnih rešenja:

• Dati diskreciono ovlašćenje ambasadorima pri izdavanju viza. Izostaviti policiju i Ministarstvo spoljnih poslova iz procesa. Ako su ambasadori kompetentni da se sastaju sa ministrima i predsednicima, mogu da procene i kome treba izdati vizu. 

• Izmeniti pravilnik o vizama tako da je MUP u obavezi da odgovori na svaki zahtev u roku od 24 sata. Ukoliko ne odgovore, smatra se da su dali saglasnost. Ukoliko odbiju, moraju da navedu razloge i objasne šta je još od dokumenta potrebno da bi izdali vizu. 

• Građanima zemalja kojima je potrebna viza a imaju ispravnu Šengen vizu dozvoliti kratkoročni boravak (u trajanju šengen vize ili 30 dana šta god da je kraće).

Za ove izmene nije neophodno menjati Zakon o strancima već samo Pravilnik o vizama, što ne bi trebalo da bude previše komplikovano. 

Rusija na zapadu

Nakon skoro dve godine provedene u Moskvi revidirao sam neka mišljenja koja sam onako neobavešten imao o Rusiji. Pre svega, sada znam da je popularna podela evropskih i okolnih zemalja na istok i zapad sa stanovišta Srbije pojednostavljena do greške. Mi obično govorimo o zapadnoevropskim zemljama kao civilizovanijim, dok na zemlje istočno od Srbije gledamo kao nekog ko je u tom pogledu iza nas. Za Srbiju mislimo da kulturološki leži bliže zapadnoj civilizaciji nego što je to slučaj sa istočnijim zemljama na čelu sa Rusijom.

Sad, ako pogledate stvari kao što su ukusi, kuhinja ili moda, to je možda tačno -- u Srbiji se pije espreso, muškarci stavljaju gel za kosu i vucaraju nekakve torbice.  Ali ako pogledate kulturu u fundamentalnijem smislu, nište ne može biti dalje od istine. Rusija ne samo da je bliža Zapadu od nas, već je istorijski bila i ispred većeg dela Zapadne Evrope u mnogim stvarima. Tu pre svega mislim na obilje raznih intelektualnih doprinosa. U ruskoj istoriji nećete naći mnogo klasičnog liberalizma, ali ćete naći bogatu scenu svakojakih političkih ideja. I naravno, kulturnu scenu kakvom se može pohvaliti malo koja zemlja i koja se, nasuprot mojim ranijim površnim opažanjima, ne svodi na nekoliko viđenijih pojedinaca već ima mnogo šire osnove.

Svi znamo za ruske literarne klasike, ali zaboravljamo da se ti klasici nisu mogli slučajno pojaviti niotkud, već su morali biti proizvod velike književne tradicije. Nisu se Čehov, Tolstoj i Dostojevski tu zatekli, već je kvantitet izrodio vrhunski kvalitet.  Pri tome, svi ovi pisci i književni kritičari (ovih drugih je u Rusiji uvek nekako bilo više ili su bili uticajniji nego u drugim zemljama, ne znam zašto), su se u Rusiji retko bavili samo beletristikom već su neizbežno bili upleteni u nekakve ideološke rasprave i velike političke borbe. Dostojevskog osuđuju na smrt, Puškina i Ljermontova progone, Tolstoj se svađa sa crkvom i biva ekskomuniciran, Gorki je razočarani komunista. Rusija 19. veka je rasadnik velikih političkih ideja i u njoj operiše veliki broj raznih političkih pisaca, filozofa, ideologa, pamfletara. St. Petersburg 19. i početka 20. veka je fascinantno mesto gde teoretičari, revolucionari i zaverenici igraju igru mačke i miša sa Ohranom, carskom prethodnicom KGB-a; bivaju hapšeni, progonjeni, osuđivani i opet se vraćaju da osnivaju nove pokrete, smišljaju akcije. Rusija je jedina zemlja gde je anarhizam imao veći uticaj, bar u intelektualnim krugovima. I to nije bilo kakvo anarhističko piskaranje, već se radi o ozbiljnim i posvećenim teoretičarima zavidne lične hrabrosti. Kropotkin se odriče bogatstva i titule princa koju je imao rođenjem da bi postao anarhistički aktivista; dospeva u zatvor i uz pomoć saboraca uspeva da pobegne; i usput piše ozbiljne knjige ne samo o filozofiji anarhizma već i o biologiji, evoluciji i drugim oblastima.

Ako nekad budete u prilici da hodate St. Petersburgom, lepo je posmatrati arhitekturu, ali preporučujem da obratite pažnju na table sa imenima ulica. Najpre, dobro je videti da ulice nose imena Gogolja, Pasternaka, Čajkovskog i drugih. Ali još je bolje kroz njihova imena pratiti istoriju političkih borbi o kojima govorim: tu su Kropotkinova, Bakunjinova, Nećajeva, Černiševskog, Majakovskog, Gorkog, zatim Marata i Robespjera, da bi onda došli do Lenjina i Andropova -- čitava istorija revolucije i njenih korena.  Moskovske ulice su malo drugačije i intelektualna osnova revolucije je preskočena; daje se tu i tamo omaž kompozitorima, slikarima i piscima, ali glavni bulevari nose imena komunističkih političara i ponekog generala.

Rusko slikarstvo iz 19. i početka 20. veka, o kojem se čini mi se malo govori, takođe ništa ne zaostaje za zapadnim. I kao i kod književnosti, tu ne spadaju samo Šagal i Kandinski, već i veliki broj slikara za koje ranije nikad niste čuli -- barem ja do posete nekim galerijama sigurno nisam -- ali čiji je kvalitet očigledan. Tu su razni pokreti i škole, često originalni i bez zapadnih pandana -- evo jedne za primer. Nauka, od Mendeljejeva do Pavlova, takođe je vrhunska, zaostaje samo njena praktična primena.  Rusija do 1917. ima teoretičare kao malo ko drugi, samo nema dovoljno Wattova i Edisona da od toga nešto naprave. Ali to je sasvim druga priča. U muzici, možda jedino nemačko govorno područje nadmašuje ruski doprinos, ali i to ovisno od perioda koji posmatrate -- do početka 20. veka ruski kompozitori su možda nadmašili sve ostale.

Nije da je ovo o ruskim ranijim kulturnim dostignućima nepoznato, ali barem ja nisam bio svestan količine i dubine tih dostignuća. Uvek sam to posmatrao kroz nekoliko ličnosti koje kao da su se slučajno zadesili tamo, ali nisam video svu bogatu tradiciju koja je morala da stoji iza toga. Takođe, sovjetska i savremena Putinova Rusija nisu po ukusu liberala, što nas dovodi do toga da olako otpisujemo ili umanjujemo ova dostignuća. I ne radi se samo o istoriji -- i današnja Rusija je kulturološki u mnogim pogledima ispred Srbije. Rusija nema turbo-folk; umesto toga ima dosta dobru pop i rok muzičku scenu, nešto što je na jugoslovenskim prostorima postojalo samo 1980-ih. Naročito je neobično kad Rusija u celini biva odbačena od predstavnika takozvane građanske Srbije. Uozbiljimo se: Srbija je do komunizma bila seljačka zemlja bez aristokratije i tek sa nešto malo instant trgovačko-građanske klase. Naše istorijske kulturne ikone u ozbiljnijoj evropskoj kulturi teško da bi bile vredne pomena, a ni tih par izuzetaka kao Tesla i Pupin nisu proizvod domaćeg već austrijskog miljea.

To su, ukratko, moji glavni utisci što se ovog civilizacijskog aspekta tiče. U međuvremenu sam napustio Rusiju tako da nemam posebnog razloga da je sada prikazujem u boljem svetlu; jednostavno kažem da sa kritikom putinizma često upadamo u zamku kritikovanja celokupnih ruskih, istorijskih i sadašnjih, dostignuća i da time pravimo veliku grešku.

Ronald Coase, RIP

Tri kljucne reci koje mi padaju na pamet kad se pomene Ronald Coase su: drugaciji (nije mario za modu i privid naucnosti u ekonomiji, bavio se ovozemaljskim problemima); nepretenciozan (ko jos pocinje govor prilikom dodele Nobelove nagrade sa "Ja nisam bio neki visoki teoreticar"?); neshvacen (otud Coaseova teorema -- zabluda koja je sada postala standardna i u udzbenicima).

Vise o Coaseu je u postu ovde.

O Coaseovoj teoremi i masovnom nerazumevanju iste od strane ekonomista imate ovde.

Evo i nesto kratko o Coasovoj dugovecnosti.