U monetarnoj ekonomiji postoji nešto što se zove Goodhartov zakon (Goodhart's law), koji kaže: kada merilo postane cilj, ono prestaje da bude dobro merilo. Ovo se može primeniti u različitim kontekstima: u monetarnom i još više finansijskom, recimo kod raznih merila rizika. Ali može se primeniti i u raznim drugim oblastima.
Na primer, kod akademskog objavljivanja. Na zapadu je tržište mnogo konkurentnije (da citiram Kristijana G., mala bara, mnogo krokodila) ali i transparentnije. Kao i svuda, lobiranje i poznanstva neizbežno igraju ulogu, važne su i stavri poput ličnog utiska, ali uz sve to, na dugi rok, za dobijanje akademskih pozicija najvažniji je broj nečijih publikacija u referisanim časopisima (ponderisan rejtingom tih časopisa).
Sada, ako uzmete publikacije kao merilo kvaliteta, one zaista jesu jedno dosta objektivno i neutralno merilo. Međutim, kada je merilo postalo cilj sam po sebi, ono je prestalo da bude dobro merilo -- danas akademici ne objavljuju zato što imaju nešto da kažu, već zato što je to put do akademskih pozicija: prvo do docentske, pa vanredne, pa redovne profesure.
To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor. Ali ima i svoje mane: što bi rekao James Buchanan, granični doprinos prosečnog akademskog rada u ekonomiji je nula. Ili kao što kaže Alchianov zakon (Armen Alchian), 99% ekonomskih publikacija je ili pogrešno ili irelevantno.
Skoro sam, na primer, video jednog mog poznanika, ekonomistu srednjeg ranga u SAD, kojeg inače jako cenim, da na Facebooku objavljuje: "rad prihvaćen!" Ništa o radu, šta je radom hteo da kaže, da li je ideja važna ili tačna -- samo to da je neki rad o nečemu prihvaćen od strane referisanog časopisa, jer to je poenta. I ovo nije izuzetak nego pravilo; na taj način se govori o publikacijama, govori se o njihovom broju, rejtingu, načinima i strategijama da ih časopisi prihvate, a ne o onome zbog čega radovi postoje, o njihovoj suštini, o idejnom ili empirijskom doprinosu.
Nekako ne mogu da zamislim da su Mises, Hayek ili Keynes pisali svoje radove da bi povećali broj publikacija; ustvari pouzdano znam da nisu, pisali su ih jer su imali nešto važno da kažu.
Ovo ne znači da publikacije nisu potrebne, naprotiv. Niti znači da imam neko bolje merilo, nemam. Niti imam lični problem sa tim, jer imam dobar broj radova u međunarodnim referisanim časopisima (a uz to mislim da su stvari o kojima u njima govorim važne). Samo znam da ovde nešto ne štima, da ima nešto trulo u načinu na koji se danas govori o akademskom objavljivanju, u motivima, a na kraju i u rezultatima. Publikacije su nekad bile smisleno merilo; ali otkad su se pretvorile u cilj, njihov prosečan kvalitet opada, a njihov broj je slab indikator vrednosti nečijih ideja.
Na primer, kod akademskog objavljivanja. Na zapadu je tržište mnogo konkurentnije (da citiram Kristijana G., mala bara, mnogo krokodila) ali i transparentnije. Kao i svuda, lobiranje i poznanstva neizbežno igraju ulogu, važne su i stavri poput ličnog utiska, ali uz sve to, na dugi rok, za dobijanje akademskih pozicija najvažniji je broj nečijih publikacija u referisanim časopisima (ponderisan rejtingom tih časopisa).
Sada, ako uzmete publikacije kao merilo kvaliteta, one zaista jesu jedno dosta objektivno i neutralno merilo. Međutim, kada je merilo postalo cilj sam po sebi, ono je prestalo da bude dobro merilo -- danas akademici ne objavljuju zato što imaju nešto da kažu, već zato što je to put do akademskih pozicija: prvo do docentske, pa vanredne, pa redovne profesure.
To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor. Ali ima i svoje mane: što bi rekao James Buchanan, granični doprinos prosečnog akademskog rada u ekonomiji je nula. Ili kao što kaže Alchianov zakon (Armen Alchian), 99% ekonomskih publikacija je ili pogrešno ili irelevantno.
Skoro sam, na primer, video jednog mog poznanika, ekonomistu srednjeg ranga u SAD, kojeg inače jako cenim, da na Facebooku objavljuje: "rad prihvaćen!" Ništa o radu, šta je radom hteo da kaže, da li je ideja važna ili tačna -- samo to da je neki rad o nečemu prihvaćen od strane referisanog časopisa, jer to je poenta. I ovo nije izuzetak nego pravilo; na taj način se govori o publikacijama, govori se o njihovom broju, rejtingu, načinima i strategijama da ih časopisi prihvate, a ne o onome zbog čega radovi postoje, o njihovoj suštini, o idejnom ili empirijskom doprinosu.
Nekako ne mogu da zamislim da su Mises, Hayek ili Keynes pisali svoje radove da bi povećali broj publikacija; ustvari pouzdano znam da nisu, pisali su ih jer su imali nešto važno da kažu.
Ovo ne znači da publikacije nisu potrebne, naprotiv. Niti znači da imam neko bolje merilo, nemam. Niti imam lični problem sa tim, jer imam dobar broj radova u međunarodnim referisanim časopisima (a uz to mislim da su stvari o kojima u njima govorim važne). Samo znam da ovde nešto ne štima, da ima nešto trulo u načinu na koji se danas govori o akademskom objavljivanju, u motivima, a na kraju i u rezultatima. Publikacije su nekad bile smisleno merilo; ali otkad su se pretvorile u cilj, njihov prosečan kvalitet opada, a njihov broj je slab indikator vrednosti nečijih ideja.
11 comments:
Kao Filipsova kriva. Ocigledno je postojala korelacija izmedju inflacije i nezaposlenosti sve dok nisu pokusali da ciljaju nezaposlenost inflacijom.
Einsteinov cuveni rad o opstoj teoriji relativnosti iz 1915 objavljen je u nereferisanom casopisu. :)
Isti proces se odvija u Srbiji, ukljucujuci i fakultete. Trka za bodovima je postala sama sebi smisao. Takodje, nije tacno ovo za asistente na fakultetima, vec se takodje sabiraju bodovi na osnovu objavljenih radova za napredovanje.
Da, ali ne znam da li su u Srbiji uveli peer review u medjuvremenu, kad sam ja ranije tamo objavljivao uvek je urednik odlucivao da li da objavi ili ne i to je to.
Naravno da postoji peer review za srpske casopise, samo sto je u maloj bari to cesto smesno, jer uvek postoji 3-4 osobe koje se bave jednom oblascu, pa nije lako naci recenzente.
Postoji bodovanje i za ljude u institutima i na fakultetima. Velika je fama oko impakt faktora, posebno u drustvenim naukama gde ima manje od 10% ljudi koji objavljuju radove u medjunarodnim casopisima koji imaju impact factor. Inace, postoji poseban link na portalu KOBSON koji se prikladno zove "Naši u WOS (Web of Science)". Tu se nalaze naucnici koji su imali clanke u cenjenim medjunarodnim casopisima (izrazeno kroz visinu impact factora). Postojalo je lobiranje da se nauka vrati na stari nivo "naučnika-državnog službenika", ali to neće proći u dogledno vreme. Jedino je problem sto se štanca u domaćnim časopisima kako bi se namakli bodovi, posebno u društvenim naukama.
Tako se vodi mrtva trka izmedju hiperprodukcije (koja je sada druga strana stadijuma nulte produkcije, kada neki naučnici nisu objavljivali 5 godina NIJEDAN rad) i lestvice u broju bodova koju Ministarstvo stalno dize da ne bi imalo previse tih visokih klasa koje nose vecu platu.
Društvenjaci kukaju da jako teško mogu da objave rad u nekom dobrom stranom časopisu sa impactom (tako bi dobili dosta bodova koji ih vode u prvu klasu istrazivaca, tzv. A1. Inace, jedina kategorija u javnom sektoru u Srbiji koja ima klase jesu naučnici. To znaci da neko moze biti po zvanju naucni saradnik (sa doktoratom), ali raspon plata zavisi od toga koliko je objavljivao i gde je objavljivao.
Razlozi za teškoće da se objavi u stranim (i pojedinim retkim domaćim) časopisima koji imaju Impact jesu razni:loš engleski je samo jedan od razloga, drugi su važniji, poput relevantnosti tema i kvaliteta empirije. Zato se objavljuje u domaćim, sve u šesnaest, pa bodić po bodić...
Kad je rec o tom aktuelnom stanju Impact factora kao jedne od internacionalno priznatih mera za nekakvo rangiranje casopisa i radova, on je zaista postao inflatoran. Sve vise casopisa dobija ovaj status na razne muljatorske nacine, pa su iz Thomson Reuters počeli da skidaju pojedine.
"To je mnogo bolje od sistema koji je još uvek na snazi u državnim fakultetima u Srbiji, gde ako kojim slučajem postanete asistent, možete bez mnogo dokazivanja dočekati penziju kao počasni profesor."
Kako se biraju asistenti? To jest, da li se i tu raspisuju konkursi? A kako se napreduje u karijeri? To jest, koji uslov mora da bude ispunjen da bi jedan srpski državni asistent postao državni docent?
Postoje konkursi, kriterijumi (doktorat, radovi, konferencije, iskustvo u nastavi). Sve je javno, cak na Filozofskom fakultetu u Beogradu postoji sva dokumentacija na sajtu. Stvarno, nije bas da u Srbiji caruju Miki Maus univerziteti. Neformalni kanali su vazni u napredovanju, ali to nije specificnost Srbije.
Ti bizarni primeri iz proslosti, da su po fakultetima ordinirali asistenti od 60 godina, prosto vise nisu moguci jer su izbori i reizbori ogranicenog trajanja. Na institutu, na primer, do doktoriranja mozes da imas 3+3 godine i to je to, ne mozete ostati u istom zvanju dozivotno. Dakle, osim onih klasa, naucni radnici su jos i tu pod ugovorima koji su ograniceni. Ne znam ko jos u javnom sektoru tako funkcionise. Bilo je otkaza zbog nezadovoljenih uslova. Ne znam da li je negde drugde u javnom sektoru neko dobio otkaz zbog loseg ucinka. Stvarno, nasa akademija je dosta slabasna po kvalitetu, ali ipak neki bazicni kriterijumi su ispostovani.
na pr
BDP
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/O-prasetini-i-srpskim-univerzitetima.sr.html
Post a Comment