Prodaja dedovine strancima

Mnogo se priča o tome da se ugledamo na Mađare. Uvek se mi ugledamo na loše prakse najgorih đaka, što Mađarska objektivno jeste u klubu 10 zemalja koje su ušle u EU 2004. godine. Ne može naše oranice da kupuje niko ko nije naš državljanin. (Evo ja ovde već vidim nakaradni biznis lažnih brakova u svrhu kupovine zemlje ako zatreba) Danas se jedan kandidat za odbornika slatko nalupetao, a Blic ga preneo, doduše od njegove demagogije na lokalu ispalo da je stav njegove stranke u brzom raspadu. Elem, posledica izvesnosti da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji je fantastičan bum cena zemlje u Vojvodini. Ne znam kako može biti loše da aktiva vredi nekoliko puta više nego pre par godina. Možda je loše za one koji su videli da je poljoprivreda trenutno neviđeno isplatljiv biznis koji pride i država subvencioniše (na žalost ulazak u vrzino kolo sa državom znači i da lupi po prstićima kada se odvažite da izvozite pšenicu u godinama kada je zarada najbolja), pa vide priliku u tome da kupe ili rentiraju zemlju relativno jeftino. Dolazak novih interesenata tu računicu kvari, ali podstiče na rast produktivnosti.

Pored dela naše poljoprivrede koja je po svemu na svetskom nivou imamo i temeljno zaostalu poljoprivredu u velikom delu zemlje. Ulazak bilo koga ko bi to kupio bi značio preporod kako za ljude koji ne znaju šta bi sa zemljom koja je u parlogu jer je niko neće ni za džaba da je rentira, mogućnost da se imovina proda nekom ko bi njome bolje upravljao i konačno, mogućnost da se onaj zaostali deo domaće poljoprivrede približi standardima produktivnosti u normalnom svetu. Kada je reč o nestvarnim parlozima državne poljoprivrede, ulazak novih interesenata bi značio dobijanje mnogo kvalitetnijih vlasnika i zemlju koja bi donosila prinos koji je veći od koševine parložne trave. Da li će zemlju u Srbiji da ore firma čiji je vlasnik Hans, Hafez, Hrvoje ili Srboljub je potpuno irelevantno. Ovo društvo na H je deo argumenata onih koji su pokazali kako se zemlja može ustrojiti na način kako verovatno ni naši najgori neprijatelji ne bi uspeli, odnosno jadnog plivanja na populizmu. Pogotovo je jedno što se u startu polazi od pretpostavke da smo inferiorni u odnosu na strance jer samo tako se može objasniti logika da će nas pojesti za doručak. Bolja logika je razmišljati o tome da neke naše kompanije već obrađuju mnogo zemlje u inostranstvu i da je pravo pitanje zašto to ne rade u Srbiji.

Kako bilo, ono što je sigurno je da naše oranice neće uzeti neko ko nije nikada zaorao brazdu i ko ne zna kako srpsko (i vojvodjansko) sunce greje lepse nego bilo koje drugo, nego će interesenti biti uglavnom oni koji dobro znaju šta bi s time. Teško je i verovati da bi postoji logički nepotpuno nemoguć profil nekoga ko ne zna biznis, a hoće da puno plati i samo da odnese zaradu.