Krugman u Srbiji

Dolazi, kako dolikuje, u organizaciji bivših mladih socijalista. Ali pravite veliku grešku ako odbacite Paula Krugmana samo na osnovu njegovog ideološkog opredeljenja. Krugman je neko ko vrlo dobro razume ekonomiju i od njega se može mnogo naučiti. To ne kažem iz pristojnosti -- naprotiv, od mnogih drugih sličnih likova, kao što je recimo Joe Stiglitz, drugi najpoznatiji levičarski ekonomista na svetu, mislim da nikad ništa pametno nisam čuo.

Krugmanovi radovi i eseji pisani uglavnom pre 2000. godine su apsolutno fenomenalni. Pošto se u njima bavi međunarodnim i nešto manje makro pitanjima, u njima nema vidljivog upliva ideologije, a sama ekonomska pitanja Krugman razume i objašnjava kao malo ko. Svrstvao bih ga rame uz rame sa Friedmanom, posebno po sposobnosti da složena pitanja rasklopi na kockice, prepozna suštinu i onda to izloži razumljivim jezikom. 

Moji omiljeni Krugmanovi tekstovi, koje na raznim kursevima zadajem kao obeveznu literaturu su: Konkurentnost: opasna opsesija; Šta studenti moraju da znaju o trgovini; i Pohvala jeftinoj radnoj snazi. Prva dva su prilozi slobodnoj trgovini, uz razotkrivanje nekih raširenih ekonomskih zabluda. Treći je o klasičnom levičarskom pitanju na koje Krugman zauzima potpuno tržišni stav -- ekonomski argument, jednostavno, govori u prilog takvom stavu. Ima toga još -- gotovo sve što pronađete od Krugmana pisano pre kraja 1990-ih vredno je pažnje. 

Međutim, negde od 2000-ih, sa dobijanjem kolumne u NY Timesu, Krugman je od ekonomiste izrastao u političkog aktivistu. Ne čak ni ideologa, već u najobičnijeg partijskog ratnika. To je uzelo veliki danak ne samo njegovom ekonomskom rezonu, nego valjda i njegovom karakteru. Kada vam cilj umesto istine postane agitacija, onda počnete da pravite kompromise sa činjenicama. Tako Krugman misli da mu je dozvoljeno da bira, izvrće ili prećutkuje činjenice, sve dok je to u cilju promovisanja viših ideoloških vrednosti.

U poslednjih par godina Krugman igra ulogu tradicionalnog kejnzijanca, ekstremnijeg od novih, mekših kejnzijanaca bliskih Obaminoj administraciji. On kritikuje Obamu s leva. Fiskalni stimulus, najvažniji ekonomski potez Obame, nije se proslavio -- ali Krugmanova kritika je da je to zato jer stimulus nije bio dovoljno veliki. Šta bi bilo kad bi bilo je, naravno, nemoguće utvrditi, i Krugman tako i dalje može da tvrdi da je bio u pravu i teško ga je bilo kakvim podatkom ućutkati. 

U nekim slučajevima je poslednjih godina bio i u pravu. Ispravno je još 2008. uvideo da je okruženje izuzetno deflatorno. Za razliku od nekih poput Petera Schiffa koji su videli hiperinflaciju tu odmah iza ugla, Krugman je -- mada daleko od toga da je bio jedini, jer su i finansijska tržišta sve vreme pokazivala isto -- uvideo da je ta opasnost dosta daleko.

Sve u svemu, čini mi se da i dalje vredi pratiti Krugmana -- bar ja i dalje čitam njegov blog, mada nisam i ne nameravam da čitam novu knjigu (radi čije promocije on dolazi u Srbiju). Samo, kada sadašnjeg Krugmana pratite, korisno je imati u vidu sa koje strane dolazi -- a dolazi sa strane ekstremnog makroekonomiste, kejnzijanca i levičara. Ekstremni makroekonomista znači da on potpuno zanemaruje mikro aspekt -- recimo, sve strukturne, institucionalne, regulatorne, troškovne i mikro probleme u realnoj ekonomiji Krugman zanemaruje i misli da se sve može rešiti manipulacijom na nivou makroekonomske politike. Uz to je i ekstremni kejnzijanac, što znači da će uvek iskoristiti svaki povod da predloži povećanje državne potrošnje. I dodajte na to da je i krajnji levičar, pa njegove argumente o političko-ekonomskim pitanjima, kao što su preraspodela dohotka ili zdravstvena reforma, slobodno preskočite jer po tim pitanjima nije ništa pametniji od Fransoe Olanda ili Nensi Pelosi. Ako sa tom rezervom na umu uspete da razaberete žito od kukolja, od Krugmana se i dalje ponešto dobro može čuti.