Vanredno stanje, koje prikriva činjenicu da u Srbiji nikada nije baš u potpunosti redovno stanje, otvorilo mi je malo prostora za čitanje beletristike. Kaka pripadam Basarinim fanovima, blaženi dani vanrednog stanja su začinjeni sa "Mein Kampf" i "Početkom bune protiv dahija". Ne bih ja sad o kvalitetu romana, kada ste fan niste baš objektivni, ali ono što je moj utisak, posebno u vreme sretenjskih praznika i ispoljavanja našeg provincijalizma na najvišem nivou u najgoroj formi, je da se Basarina fikcija prožeta sa ponešto naše realnosti ni u čemu posebno ne razlikuje od stvarnosti prožete sa mnogo fikcije. U zemlji u kojoj postoji paradoks da je stanovništvo neviđeno ponosno na vlastitu istoriju o kojoj u proseku nema blage veze, a i to što zna bolje je da ne zna, fiktivni "Početak bune protiv dahija" je podjednako verodostojan kao i selektivni nanosi onoga što se uči u školama, a još više od onoga što je prisutno u dižestiranim ad hok istorijskim iščitavanjima u svečanim prilikama.
Upravo sledeći neke od neumetničkih fikcija, mladi nacoši kojih ima podosta u Srbiji, (neke od njih je mrzelo da idu po hladnoći da bi bili nezaobilazan ukras sretenjskim prigodama) su naprosto fenomenalan primer išitavanja ili preslušavanja potpunih fikcija. Avangardni deo krenuo je čak i da se obračunava i sa jednim filmom koji je inače smeće za lokalnu upotrebu. Stvar koja je zapanjujuća je da jednom dosta velikom i platežno sposbnom delu naše populacije, koji bi rado da druge motkom uči vrlini, nikada nije palo na pamet da i oni snime neko slično smeće. Ili čak da popularišu neke od inostranih dokumentaraca koji su nedostižnog kvaliteta za domaće majstore paradajz-Gebels propagande. Ili da u vreme kada brinu za svekoliko ugroženo "srbstvo" počnu da brinu o svekolikim ugroženim pojedincima u svojim sredinama. Imaju mnogo načina da se bore za svoje stavove, ali je neverovatno kako su jednako nemaštoviti, kao i oni koji guslaju o demokratskim snagama pred izbore.
7 comments:
Marko je predhodnom postu skrenuo pažnju na Sretenjski ustav i neke delove koji se tiču ekonomije.
Pored činjenice da retko ko može da razume jezik kojim je pisan jedan od bitnijih dokumenata u našoj ponosnoj istoriji, mene je lično frapirao drugi podatak.
U "digitalnom arhivu" se nalaze i ostali ustavi naše zemlje i ukupno ih ima 13.
Prostom matematikom dolazimo do zaključka da od oslobođanja od Turaka do zadnjeg ustava iz 2006 Srbija je u proseku menjala najbitniji pravni akt države svakih 13 godina.
Toliko o ozbiljnosti naše države čiji nacionalisti sa ponosom pljuje ostale civilizacije, posebno Ameriku čiju Povelju Prava i Ustav mogu samo da sanjaju.
@Aleksandar
Posebna preporuka za čitanje u ove hladne dane je "Fudamentalizam Debiliteta"
Nova knjiga "Roman o Titu" je trebalo da izađe za zadnji sajam knjiga ali ne znam zašto nije. Delovi knjige su izlazili u kolumni dok je debeli bio na moru i mogu se pročitati "Ovde"
Basara je jedan od sampiona nepoznavanja istorije Srbije XIX veka, a taj njegov amaterizam je utoliko otuzniji kad shvatis da on ipak vazi za nekakvog intelektualca; u to sam se nekoliko puta uverio citajuci njegove kolumne. Ne mogu da nabrajam sve njegove besmislice u rangu kafanskih dosetki i povrsna tumacenja nastala iz raznih njegovih kata sa zamisljenim protivnicima ali jedna od istih je ta da je politika oslobadjanja Kosova i juznih krajeva Stare Srbije posledica devetnaestovekovne mitologizacije. Svaki hobista koji je malo zagrebao istoriju Srbije iz tog perioda zna da je u pitanju bio cist pragmatizam tadasnjih srpskih vladara uslovljen najvise nepostojanjem izlaska na more u vremenu velikih carinskih barijera i nemogucnoscu sirenja na zapadne krajeve usled ostrog protivljenja KuK. Kad tu banalnost ne shvata, ne znam kako moze da uspesno karikira bilo sta, narocito ne period koji je istorijski jos udaljeniji i za koji postoji jos manje izvora...
Ovde niko i ne govori o Basari politicaru (tragicno lakoveran), vec o knjizevniku koji se igra nasom prosloscu ubacujuci elemente stvarnosti u potpunu fikciju.
Sto se ide dalje u proslost razlika je sve tanja jer nas kao narod ne interesuje da znamo svoju istoriju, inace bi vrhunski cilj nasih istoricara bio da neko ode i prouci arhive u Istanbulu ne bi li znali vise od toga da je bilo "5 vekova mraka". Ako si citao njegove knjige tesko je poreci dosledan antikomunizam (za mene o.k) i doslednu veru u Boga (mene bas briga licno, ali i to je crta koja je stalna)
Pa istoričari Osmanskog sultanata su obradili u nekom delu arhive, pa je, baš kao u slučaju Vizantije, istorija Srba/Srbije tu kolaterala :)
Vizantološki institut je objavio prevode koji se tiču Srbije još pre 40 godina, ta se knjiga može naći u gradskoj biblioteci.
Pored Istanbula, tu je Dubrovnik, Venecija, Rim, Beč, Moskva, Berlin, Paris (imaju balkanološki institut?), London, Vašington (savremena)... U svakom slučaju, dosta materijala. Al' kada je zvanično period '44-'54 potpuno zasenjen, o čemu da pričamo... Basara bar opljune Najvećeg kučkinog sina ponekad, za razliku od ostalih, "pravih istoričara".
Управо нисам ни говорио о њему као политичару, нити га лично доживљавам као једног, већ као о публицисти.
Cenu tog pragmatizma za oslobađanje Kosova mi danas plaćamo.
Kažeš da je pragmatizam osvajanje nečega i proterivanje, e pa isti takav ako ne i gori pragmatizam možeš očekivati kao odgovor sa druge strane.
Kada su naši oslobađali mitsko Kosovo u vreme Balkanskih ratova svu izvršnu vlast na Kosovu su držali šiptari (prost zaključak jer Srba praktično nije ni bilo). Kada su ih naši proterali, mnogo pismenih ljudi, trgovaca, učitalja i ostale inteligencije je otišlo sa Kosova put Amerike i posle samo 80 godina uz pomoć lobiranja na pravom mestu i iskorišćenja mentoliteta Srba uspeli su da povrate izgubljeno.
Naši mitovi u liku Vuka, Karađorđa, Apisa, Borivoja Mirkovića, Najvećeg kučkinog sina, Bogića Bogićevića i ostalih čije su odluke direktno dovele do desetkovanja Srbske populacije treba zvati pravim imenom: nesposoban, mentol ili neko ko bi sve uradio da ostane na vlasti.
Problem nastaje kada Basara počne da čačka mitove, postavlja pitanja i piše o stvarima koje bi zvanična istorija htela da zaboravi
Vuk Karađzić je obična jajara koji je ukrao ideju od Save Mrkalja i uzeo pare za reformu jezika kojom je na živo amputirao nekoliko vekova pisane istorije. Usput se pokatoličio pred smrt. Ja lično čekam dan kada će doći Turci i pokazati pisane tapije na Srbiju. Srbi mogu samo da recituju narodne pesme koje nisu na izvornom jeziku i pismu.
Karađorđe ubio turčina sa 16 godina jer su turski kerovi lajali na njegove svinje. Usput je ubio i svog oca i brata Marinka i kao takav je odličan istoriski uzor za sve nove nacoše.
Miloš Obrenović, jajara iz gornje Dobrinje, ubio kuma Karađorđa (krug nasilja mora da se kompletira: Otac, Brat i Kum)
Lojanica - :))))))
Post a Comment