Nedavno su postali vrlo frekventni zahtevi privatnih univerziteta da se uvede vaučersko finansiranje visokog obrazovanja u Srbiji. Ove ideje sam prvi put čula pre nekoliko godina, ali izgleda da je ideja sada već ozbiljno upakovana: može se naleteti na „visokoškolske vaučere“ na raznim televizijama i novinama. Čak je i TR preneo glas o tome nedavno.
Mada nešto ne pratim obrazovno-političku srpsku i svetsku scenu u poslednje vreme, ovaj iskaz mi je zaparao uho. Šta mi to ometa lepotu rečenice koja je objektivno u pro-choice, pro-market, pro-competition tonalitetu? Prva stvar je ovo: vaučerski modeli kod drugih potpuno se razlikuju od situacije u Srbiji.
1. DRUGI: Teorijska i praktična istorija vaučera povezana je 99% sa preduniverzitetskim obrazovanjem. Ako čitate Fridmana ili Westa, ideja vaučera je prvenstveno vezana za obavezno (osnovno i/ili srednje) obrazovanje. U osnovu, važan deo školarine finansira se na osnovu vrednosti vaučera po učeniku. Tehničke varijante su razne, ali obično škole unovče novac nakon upisa učenika, a forme u kojoj roditelji dobijaju vaučere uglavnom postoje u privatnim vaučerskim sistemima (na ovo ću se vratiti u drugom delu)
Dakle, vaučeri su najviše vezani za osnovnu školu. U srednjim stručnim je uvedeno tamo gde nema kapaciteta države (npr. Kolumbija). U sporadične ideje državne vaučerizacije visokog obrazovanja spadaju ovi slučajevi: stari vaučerski G.I.Bill - program za veterane u SAD, ustavno osporeni pokušaj uvođenja vaučera u Koloradu ili australijska debata krajem osamdesetih, koja nikada nije realizovana. Verovatno ima još takvih zametaka, ali za mene je bitno da ono što naši privatni univerziteti traže nema veze sa primerima dobre prakse u svetu. Kada država prisiljava da se pohađa osnovna ili srednja škola, onda je logično da se pojavi pitanje organizacije i kvaliteta za koji ide porez.
SRBIJA: vaučeri su omiljeni kod privatnih univerziteta, ali ne nivou predškolskog ili osnovne škole.
2. DRUGI: Vaučeri su uvođeni gde postoji segregacija uglavnom jako dobrih privatnih škola i uglavnom loših državnih škola (ne znači da ne postoje izuzeci). Obično postoji neka neravnoteža: socijalna (siromašni nemaju pristup dobrim školama), organizaciona (prevelika tražnja a nema kapaciteta, primer su predškolse ustanove), očajne državne škole (u tom slučaju se uvode i drugi modeli- charteri, ali obično vaučeri služe da se indirektno nešto uradi sa tim školama). Od Milvokija do Čilea, od Vašingtona do Švedske – država uvodi vaučere jer postoje saglasni interesi više strana.
SRBIJA: Pošto ne mogu da pronađem neke procene vrednosti ljudskog kapitala za srpske uslove (ne tvrdim da nisu rađene analize) moja intuitivna analitiza kaže da ne postoji disbalans tržišne vrednosti diplome u korist privatnih fakulteta.
3. DRUGI: Privatne škole su obično bile protiv vaučera, što je logično, jer se plaše se da će neki socijalni disbalans ili zahtevi države uništiti kvalitet učenika i nastave.
SRBIJA: Privatni fakulteti su obično imali slogan da su komercijalni zato što su dobri. Tako bi se valjda moglo očekivati da će privatni fakulteti želeti da zaštite svoju akademsku supstancu, pa se postavlja pitanje: zašto žele omasovljavanje?
Ako dopustimo da ideju ipak treba razmotriti, kako bi to izgledalo u Srbiji?
32 comments:
Ideja o vaucerima u visokom obrazovanju, pored onih koji upravljaju privatnim fakultetima, moze da se cuje i od pojedinih liberala. Na ovom blogu se pojedinci takodje zalazu za vaucere. Njihov argument za vaucere je taj da bi se tako stvorili trziste na kome bi se za studente, svojim programom i svojim kvalitetom, borili fakulteti.
Zamislimo koliko jako bi morali fakulteti da se bore za studente kada ne bi bilo vaucera, kada bi svako iz svog džepa mora da plati. Koji bi tada kvalitet morao da ponudi neki fakultet. Sigurno mnogo veci nego u sistemu vaucera. Vauceri znace da bi bilo mnogo studenata bez obzira na kvalitet fakulteta i u takvom jednom sistemu bi svaki fakultet "cupnuo" dovoljan broj studenata da zaradi nesto na kraju godine. Medjutim, kada bi se fakulteti finansirali iz dzepa samih studenata tada nebi bilo fakulteta koji ne nude program koji ce na kraju tim studentima doneti korist. Fakultetska diploma ne bi bila moda i obaveza svakog od nas, nego bi diploma znacila znanje i umece.
O tome da je finansiranje studenata iz budzeta totalna propast ne treba ni pisati.
Nadam se da cu negde nekad procitati kako ni vauceri u srednjoskolskom obrazovanju nisu dobri i ne daju najbolje rezultate.
Vaučerski sistem je primenljiv tamo gde postoji bar neki izbor između fakulteta. Ekonomija i pravo bi bili dobre oblasti u kojima bi mogao da se primeni neki oblik vaučera.
Moj predlog bi bio da se u ove dve oblasti uvedu vaučeri umesto "budžeta". Ako pođemo od toga da je teško sagledati u skorijoj budućnosti mogućnost za ukidanje budžetskog finansiranja studenata, onda bi sistem vaučera bio odličan kompromis za pravo i ekonomiju (verovatno i za pojedine umetničke škole, novinarstvo i sl...)
Na primer, moguće je formirati objedinjeni prijemni ispit za sve ekonomske fakultete. I dalje bi 570 studenata (broj budžetskih studenata u svakoj novoj generaciji na EKOF-u)dobijalo mogućnost da se besplatno školuje samo bi oni mogli da biraju gde. Treba imati u vidu da bi ti studenti mogli i dalje da konkurišu za dom, menze i sl. iako su na privatnim fakultetima.
Trenutno su privatni fakulteti povlašćeni u izvorima finansiranja, a državni dobijaju najbolje kandidate. Iako deluje da su konkurencija, privatni fakulteti i državni operišu na skoro potpuno dva različita tržišta. Vaučerskim sistemom bi se bar delimično spojilo tržište. U sadašnjoj situaciji, sa nepostojećom reformom visokog obrazovanja, datim uslovima na tržištu vaučeri bi doneli dosta toga dobrog u granama (naukama) koje su potencijalno konkurentne. A sprovesti takav sistem u oblasti prava i ekonomije bi bilo izuzetno lako, brzo a i efikasnije od sadašnjeg sistema.
"Na ovom blogu se pojedinci takodje zalazu za vaucere."
Na primer ko? Ja zato što sam linkovao čoveka koji je postavio odlično pitanje?
Pitanja ko treba da organizuje školstvo i ko treba da ga finansira su potpuno odvojena. Ako govorimo o finansiranju, onda možemo raspravljati da li ima potrebe da država finansira visoko obrazovanje. Po mom mišljenju nema.
Ako pak govorimo o organizaciji, što je po meni važnije pitanje, onda moramo uzeti finansiranje kao dato. Vaučeri su rešenje za slučaj da država ipak hoće da finansira školstvo. Kada danas kažete da ne treba finansirati obrazovanje, kažu vam da ste eksremista. Dobro onda -- ako i treba da finansira, postavljate pitanje zašto onda ne finansira sve jednako, pa neka pobedi ko je najbolji u konkurenciji. Za to stvarno nema odgovora. Ako im i priznamo da država treba da finansira obrazovanje, ja ne znam kako mogu da odgovore na pitanje zašto onda država ne finansira vaučerima nego unapred, van tržišta, bira pobednike. Ustvari još gore, sama i upravlja tim fakultetima koje finansira.
Slažem se 100% sa Slavišom.
Pozdrav svima, DP
Cini mi se da zanemarujete cinjenicu da bi na primeru Srbije 'bolji' vrlo cesto znacio 'laksi'.
Dakle, neki studenti bi odabrali privatne fakultete, ali ne zato sto su oni kvalitetniji vec zato sto ce lakse doci do diplome. A to je savrseno u skladu sa statusom quo, gde mladi ljudi znaju da ce im za veliki broj poslova presudna biti veza, a ne diploma koja je tu cisto da bi se zadovoljili neki formalni uslovi.
@zara
Ali je na svu sreću tu tata država da nam ne dozvoli da idemo linijom manjeg otpora jer to za nas nije dobro. Na primer, ako hoćeš da budeš programer, nemoj ni slučajno da upišeš neki privatni fakultet koji je za to specijalizovan već ima da naučiš odlično i jake i slabe struje, elektroniku, teoriju kola, ili menadžment, ekonomiju, računovodstvo, matematičke teoreme i dokaze ... Sve to može da ti zatreba u programiranju. Čak i na državnim fakultetima, iza kojih stoji tata država i koje nam preporučuje da su za nas jedino dobri, postoje smerovi specijalizovani za programiranje ali oni moraju da se plate. Nema iz budžeta. Onda ispada da je samo besplatno ono što ničemu ne služi, a ono što valja svejedno mora da se plati.
Moje je mišljenje da je bolje da se potpuno ukine državno finansiranje studija nego da ostane ovakvo stanje.
@Slavisa Tasic
U mom komentaru posta sam napravio gresku. Pod tim da se pojedinci na ovom blogu zalazu za vaucere sam mislio na ljude koji komentarisu. Greska je moja.
Evo Pavle podrzava vaucere. Bice jos sigurno jedno 5-6 komentara u rasponu od treba vauceri do treba samo drzava.
Ja smatram da drzava nema nikakvu ulogu u finansiranju visokog obrazovanja. U Americi se finansiranje fakultetskih studenata putem garanta kredita i finansijske pomoci pokazalo katastrofalnom. Program je samo doveo do inflacije skolarine. Cak i kada je ekonomiju pogodila kriza i sve cene u ekonomiji su krenule da padaju, skolarina je i dalje rasla. Drzavna intervencija ne pomaze studentima vec fakultetima. Jeftini krediti i vauceri omogucju fakultetima da dignu skolarinu jer postoji vestacka traznja. Posto skolarina krece da raste, studenti krecu sve vise i vise da se bune drzavi koja onda povecava vaucere i tako daje vise para studentima. Naravno, fakulteti onda mogu da dignu cene jos vise i tako nastaje kruzni mehanizam. Takodje, kao sto je Karijes ukazao, iz tih razloga fakulteti ne moraju da poboljsaju svoje usluge: "u takvom jednom sistemu bi svaki fakultet "cupnuo" dovoljan broj studenata da zaradi nesto na kraju godine". Znaci fakulteti imaju garantovan profit a ne moraju puno da se trude. Iz tih razloga privatni fakulteti u Srbiji su krenuli da vape za vaucerskim sistemom.
Smatram da je javno mnjenje toliko pod generalnim utiskom da je obrazovanje prirodno pravo da je potpuno zaboravilo koja je uloga obrazovanja. Uloga obrazovanja je da podigne produktivnost radne snage ne bi li se tako povecala proizvodnja i rast ekonomije. Znaci obrazovanje je investicija a za investiciju je potreban kapital. Ako se kapital koristi za obazovanje, to znaci da taj isti kapital preduzeca ne mogu da koriste za povecanje proizvodnje i stvaranje radnih mesta. Kada se drzava umesa u proces, pored rasta skolarina i pada usluga, dolazi do misalokacije kapitala. Vise kapitala se upumpava u skolovanje, pa preduzeca nemaju dovoljno kapitala za stvaranje novih radnih mesta. Iz tih razloga, nakon zavrsavanje skolovanja, studenti ne mogu da nadju posao ili posao koji nalaze je placen mnogo ispod nivoa investicije (cene skolovanja). Kada bismo imali preduzetnika koji investirá recimo 100 000 evra i povratak na tu investiciju mu je 50 000 evra (znaci negativan), pa onda opet nastavlja da pravi tu istu investiciju, ljudi bi ga nazvali ludim.. Posto ljudi smatraju da je obrazovanje prirodno pravo, oni ne vide ovaj problema a isto toliko su ludi kao i taj preduzetnik.
Ne salzem se da posto drzavni fakultet ima prednost da iz tih razloga treba formirati vaucerski sistem. Taj sistem bi samo doveo do jos vece misalokacije kapitala i pada efikasnosti privatnih fakulteta. Na duge staze smatram da ce privatni fakulteti nadmasiti drzavne fakultete u Srbiji. Rivalstvo na trzistu ce dovesti do boljih usluga sto znaci da ce studenti sa tih fakulteta biti mnogo vise placeni na trzistu rada. Subvencija privatnim fakultetima putem vaucerskog sistema bi samo dovela pada efkasnosti ovog procesa. Takodje, nesme se zaboraviti da drzavna intervenicja proizvodi jos vecu intervenciju tako da je moguce da nakon velikog rasta skolarina i pada kvaliteta usluga drzava potpuno nacionalizuje trziste visokog obrazovanja. Ovo bi bio najgori ishod jer cena skolovanja bi i dalje rasla a studenti se ne bi bunili jer je skolarina “dzabe”. Pare bi iz budzeta sve vise i vise isle u obrazovanje a kvalitet bi sve vise i vise opadao.
@Karijes
Trebalo je pažljivije da pročitaš moj a i Slavišin post.
Ja podržavam vaučere kao kompromis između mogućeg i poželjnog. Već sam napisao da sumnjam da je moguće ukinuti finansiranje visokog obrazovanja. U takvoj situaciji vaučeri su dobro rešenje.
@ Pavle Mihajlović
Vauceri nikada nisu dobro resenje, bez obzira kakva je situacija. jednakobi bi bilo lose sa vaucerima kao i sada. A narucito prica o nekoj nebeskoj komisiji koja bi odlucila koji fakulteti idu na sistem vaucera (ekonomaki i pravni).
Tasic i ti ne pricate uopste istu pricu. Jasno mi je sta si hteo da kazes i to mi je neshvatljivo.
A zbog čega bi bilo loše uvesti vaučere umesto "budžeta" (kad već nije moguće ukinuti finansiranje). Najgore što bi moglo da se desi da ostane podjednako loše stanje kao do sada, ali to samo pod uslovom da baš svi sa vaučerima opet upišu državni fakultet.
Ako se udje u vaucere nema povratka. Ostajemo zakopani i to je to. Ako ostanemo u ovom sistemu mozemo da se nadamo da ce sve da pukne, da ce sve postati nepodnosljivo lose, da ce na fukltetima biti jos vise korupcije, da ce profesori jos manje ucestvovati u predavanjima, da ce studenti jos manje znati kad diplomiraju. U takvoj situaciji bi imali sistem gde bi drzavni fakulteti bili polu besplatni, a privatni koji bi mozda i garantovali neki nivo znanja bi se placali. U takvom sistemu bi se mogli nadati dobrim privatnim fakultetima, a da se ne finansirju iz budzeta. Jer svako finansiranje iz budzeta drzave je lose, bez obzira ne rezultate koje donosi. Bolje je da se, kao sada, finansira samo deo studenata iz budzeta, a oni na privatnim fakultetima da placaju sami, nego da se svi studenti finansirju iz budzeta.
Čudi me što u ovakvim diskusijama NIKO ne spominje karakteristike zemalja o kojima se govori, npr. demografske.
Da li sistem koji važi za 300 miliona stanovnika (SAD), 45 miliona stanovnika (Kolumbija), 17 miliona stanovnika (Čile), može biti racionalno i dobro rešenje za zemlju od 7 miliona stanovnika?
Šta je dugoročna strategija Srbije? Jel postoji nešto slično?
"Ako govorimo o finansiranju, onda možemo raspravljati da li ima potrebe da država finansira visoko obrazovanje. Po mom mišljenju nema."
Hoće li ovakvo razmišljanje doprineti dugoročnoj strategiji?
Da li je 7 procenata visokoobrazovanog stanovništva dobro za državu Srbiju?
Karijes:
"Ako se udje u vaucere nema povratka. Ostajemo zakopani i to je to. Ako ostanemo u ovom sistemu mozemo da se nadamo da ce sve da pukne, da ce sve postati nepodnosljivo lose, da ce na fukltetima biti jos vise korupcije, da ce profesori jos manje ucestvovati u predavanjima, da ce studenti jos manje znati kad diplomiraju."
A iz ovog sadašnjeg sistema obrazovanja ima povratka? Ne da neće sve da pukne i da neće postati nepodnošljivo loše, već je upravo ovaj sistem odličan za većinu učesnika. Profesori imaju siguran i dobro plaćen posao sa malo obaveza. Imaju vremena i prilike da tezgare sa strane. Korupcije, kupovine ispita i diploma ima na svakom koraku. Oni studenti koji su ušli na budžet bubaju i prepisuju samo da bi došli do the diplome. Nikog ne interesuje kvalitet obrazovanja. Činjenica da se ne stekne kvalitetno znanje postaje bitna tek kada svršeni studenti ne uspeju svi da se preko veze ubace na neko "radno mesto". Samo što tada više nisu studenti i nemaju pravo da se bune. To pravo su izgubili dok su nekritički gutali i žvakali sve što im se servira i uvlačili se profesorima.
"Jer svako finansiranje iz budzeta drzave je lose, bez obzira ne rezultate koje donosi. Bolje je da se, kao sada, finansira samo deo studenata iz budzeta, a oni na privatnim fakultetima da placaju sami, nego da se svi studenti finansirju iz budzeta."
Ko kaže da će u vaučerskom sistemu svi studenti dobiti besplatne vaučere? Isto bi trebalo da ih dobiju samo najbolji studenti, a ne svi.
Ja ne vidim šta može loše da se dogodi ako se samo "budžetski" studenti zamene "vaučerskim"?
"Da li je 7 procenata visokoobrazovanog stanovništva dobro za državu Srbiju?"
Verovatno pretpostavljaš da je obrazovanje uzrok razvoja pa ti se državno finansiranje samo po sebi podrazumeva. Ali ta pretpostavka je sumnjiva.
A ako država još i sama vodi i plaća obrazovanje, onda to čak i negativno utiče na ekonomski rast.
Za slučaj da je Miss T. mislila na mene kad je rekla da na TR postoje pojedinci koji se zalažu za vaučere, želim da iznesem svoj stav.
Mislim da država treba da finansira predškolsko i osnovno obrazovanje, a možda i srednje. U svakom slučaju, negde do doba gde svako postaje svestan važnosti obrazovanja, svojih potencijala i aspiracija u tome i u stanju je, kao i ima podlogu u prethodnom radu, da traži privatne sponzore za svoje eventualno dalje obrazovanje. Je li to doba od 12, 15 ili 18 godina - stvar je za diskusiju. Razlog da država to radi je da obezbedi šansu za sticanje znanja i ravnopravnije startne pozicije u životu onima kojima to roditelji nisu mogli ili hteli, kako bi dete zadobilo jedan od preduslova za racionalne lične izbore u životu i za širi krug slobode izbora.
Mislim da, što je dete starije i obrazovanje odmiče, država treba da finansira manje, a ostali (učenik ili student sam, roditelji, rodbina, privatni donatori ili kreditori, privatni filantropi, davaoci stipendija itd.) više. U jednom trenutku, a mislim da je taj najkasnije na početku osnovnih univerzitetskih studija ili, bezuslovno, na početku master studija, državno finansiranje više nema nikakvog smisla i treba da u potpunosti prestane. Ko dotle nije našao sponzora koji veruje da će njegove studije doneti neku korist, taj ne treba ni da studira.
To što država finansira, ne znači da treba da izvodi obrazovanje, osim krajnje, krajnje izuzetno. Pretežni izvođači treba da budu privatne profitne ili neprofitne ustanove. Najbolji način raspodele budžetskih sredstava tim izvođačima koji znam jesu vaučeri. Dakle, vaučere prvo treba uvesti u vrtićima i osnovnim školama, a tek posle tamo gde je državno finansirane ionako sumnjive opravdanosti, naročito sumnjive kad su u pitanju univerzitetske studije.
Pretpostavimo negaciju izraza:
"Obrazovanje nije uzrok razvoja."
Finska (5,3 miliona stanovnika) 60-ih godina 20 veka smatrana za agrarno društvo, sa ograničenim obrazovanjem.U tom periodu započinje ozbiljnu reformu obrazovanja.
Dovoljno je baciti pogled na rast GDP-a, nakon 1968 godine, kada je reforma i započeta.Ovo je očigledna kontradikcija, sa prvobitnim iskazom.
Stoga zaključujemo: "obrazovanje JESTE uzrok razvoja".
Visoko obrazovanje nije ni pravo ni obaveza, nego slobodan izbor svakog pojedinca. Nijedan student ne treba da se finansira iz budžeta.
Ko hoće da studira, uzme kredit od banke, pa ga vraća kad se zaposli..
Nije normalno da 97% budžeta za obrazovanje ide na plate, a da se škole renoviraju iz NIP-a
Nemanja, kad bi ekonomija bila fizika za 6. razred onda bi se stvari tako objašnjavale. Ali stvari su u ekonomiji složenije, nemamo kontrolisani eksperiment ni kontsantne odnose među veličinama. Mi ne možemo znati da li Finska ekonosmki rasla zato što je ulagala u obrazovanje, ili je možda, obrnuto, Finska ulagala u obrazovanje zato što je postajala naprednija i bogatija; ili su pak i obrazovanje i rast zajednička posledica nečeg trećeg pa su se kretali u istom smeru. Drugo, nemamo ceteris paribus -- na ekonomski rast utiče stotine faktora -- na stotine, ako ne i hiljade je empirijski ispitivano i nađene su neke korelacije (videti npr. Sala-i-Martin, "I just ran two million regressions"). I onda nam ti kažeš da slučaj Finske sve lepo objašnjava jer se sve tako jasno vidi.
Slaviša,
Naravno da je dokaz karikiran, to je sve na intuitivnom nivou.
Ja ostajem pri svojoj intuiciji, dok me neko ne razuveri, da postoji korelacija između broja visokoobrazovanih i ekonomske snage zemlje.
U našem slučaju voleo bih da je odnos obrnuto-proporcionalan, ali očigledno nije.
Nemanja,
Korelacija je mera stepena linearnog slaganja dve promenljive. U ekonomiji korealcija samo pokazuje da se dve pojave događaju zajedno u određenom stepenu. Korelacija nije isto što i uzročnost.
Bilo bi zaista teško dokazati da je stepen ulaganja u obrazovanje ključni faktor ekonomskog razvoja. Jer se u Srbiji, na primer, ulaže u obrazovanje oko 5.1% GDP-a, što je u rangu maksimuma tranzicionih zemalja novih članica EU, a naše ekonomske performanse daleko su od dobrih.
Jasno je da postoji veza izmedju nivo razvijenosti zemlje i kvaliteta obrazovanje. Tu se stvara spirala i ove dve pojave uticu jedna na drugu. Da bi se ta spirala pokrenula u pravcu rasta i razvoja oba faktora potrebno je slobodno trsiste koje ce dozvoliti veca ulaganje privatnog kapitala onog trenutaka kada on nadje svoj interes za to. Ako sprecimo privatni kapital da reaguje na trzisne podsticaje, time sto ce biti u podredjenom polozaju u odnosu na drzavni kapital, nece doci do dovoljne mase ulozenog kapitala i time nece doci do nesmetanog medjusobnog uticaja ovih faktora.
Slažem se sa G. Lighthouse-om u vezi visokog obrazovanja, koje ne treba da ima nikakve veze sa državom.
Kaže Lighthouse: "Razlog da država to radi (tj. da finansira predškolsko i osnovno a možda i srednje obrazovanje) je da obezbedi šansu za sticanje znanja i ravnopravnije startne pozicije u životu onima kojima to roditelji nisu mogli ili hteli, kako bi dete zadobilo jedan od preduslova za racionalne lične izbore u životu i za širi krug slobode izbora." Hm.
Mislim da su vrlo, čak ekstremno vrlo retki roditelji koji ne mogu ili neće da školuju svoju decu. Čak i sada, u uslovima potpune zatvorenosti (zarobljenosti) tržišta obrazovnih usluga. Povećanje kvaliteta i produktivnosti i pad cena obrazovanja na slobodnom tržištu bi obrazovanje učinili još pristupačnijim. A podsećam i da je pravo da se samostalno odlučuje o vaspitanju i obrazovanju svog deteta - neotuđivo ljudsko pravo roditelja.
Zalaganje za državnu kontrolu i zarobljavanje tržišta obrazovnih usluga (čak i samo na osnovnom i srednjem nivou) je ubijanje vola zbog kile mesa. Podsećam da je vaučerizacija uvlačenje i privatnih škola pod punu državnu kontrolu, jer će samo "odobrene" škole moći da unovče vaučere, a odobravanje je potpuno državno, tržište nema nikakav uticaj. Drugim rečima, da bismo eliminisali problem malobrojnih debila koji ne školuju decu stvaramo sistem koji za skupe pare debilizuje svu omladinu. Preskup sistem u kome su neradnici i sociopate zaštićeni poput belih medveda i decenijama unazađuju mladost - našu uzdanicu nadu.
Ako krećemo od konstatacije da se ne može ukinuti državno školstvo - sami smo na početku bitke kapitulirali. A ako ne želimo da kapituliramo, onda jedino pije vodu ekstreman tj. dosledan zahtev - da se u definisanom roku od par godina kompletne obrazovne usluge prepuste tržištu a briga o siromašnim privatnom dobročinstvu.
Perice,
Nisu tako ekstremno retki roditelji koji ili nemaju ili neće da brinu o obrazovanju svoje dece. A deca ne treba da zbog rđavih izbora roditelja budu trajno uskraćena za obrazovanje i znanje kao podlogu za bolje, racionalnije izbore u životu. Roditeljska prava su nesporna, ali mislim da su ograničena ne samo time da ne smeju ubiti dete, nego ni učiniti ništa što bi mu nanelo nepopravljivu štetu. Ako neko nije do 18. godine završio ni prvi osnovne, onda to jeste nepopravljiva šteta, jer se ne može sve učiti u svakom dobu, niti se uvek može sustići druge.
Drugo, ja ne zagovaram državno školstvo, nego, naprotiv, sveopštu privatizaciju obrazovnih ustanova. Državno finansiranje privatnih profitnih ili neprofitnih škola, uz svu prateću kontrolu i uticaj, manje je zlo od državnih škola. Uostalom, čak i da je sve 100% na pojedincima, uključujući finansiranje obrazovanja od prvog dana, neku bi ulogu država ipak imala, npr. u sprečavanju prevara, određivanju minimalnih standarda, tj. ko uopšte ima pravo da se zove školom a ko je prosto prevarant, itd. Takođe, u definisanju načina kreditiranja i načina naplate potraživanja, što nije mali problem sa neopipljivom svojinom kao što je znanje, na koju nije lako staviti klasičnu hipoteku.
Lighthouse,
ako je sloboda samo pravo da se radi ono što država ili društvo smatra za "dobro" onda slobode nema. Put u totalitarno društvo trasiran je dobronamernom željom da se ljudi silom popravljaju, tj. kako Vi kažete da se spreči "nepopravljiva šteta".
I drugo: ekser ne zagovarate državno školstvo! Zagovarate državnu kontrolu privatnog školstva. Nije šija nego vrat. Kada bi država bila u stanju da obezbedi neki minimalni standard, brojne neshvatljive anomalije u sadašnjem obrazovnom sistemu Srbije ne bi mogle da se dešavaju. Ali dešavaju se! Država nije u stanju da ih otkloni. Sve što valja u školama Srbije, valja uprkos državi a ne zaslugom države.
Pavle Mihajlović,
"Bilo bi zaista teško dokazati da je stepen ulaganja u obrazovanje ključni faktor ekonomskog razvoja. Jer se u Srbiji, na primer, ulaže u obrazovanje oko 5.1% GDP-a, što je u rangu maksimuma tranzicionih zemalja novih članica EU, a naše ekonomske performanse daleko su od dobrih"
5.1% x 10$ < 5.1% x 1000$
Znači ti procenti nemaju nekog smislu u našem slučaju, gde je GDP skandalozno nizak.
Drugo, investicija kao i svaka, ne može doneti dividende preko noći.Naveo sam primer Finske, gde je 1968 godine sve započelo.Proces traje gotovo pola veka.
Naravno da nije ključan faktor u opštem slučaju, da je Srbija članica OPEC-a, pitanje da li bi akcenat išao na obrazovanje.
Kao što reče g. Aleksandar Stevanović, “Sa jednog hektara zemlje možete zaraditi jednu količinu novca, i to je kraj. Dok imate grana čiji je potencijal za pravljenje novca bezgraničan. Šta bi to bilo? Pa usluge, i to pogotovo one koje se mogu izvesti”
Prosto prethodni pasus kao da daje odgovor na pitanje, "da li je 7 procenata visokoobrazovanog stanovništva dobro za državu Srbiju?"
Pa pošto je 5.1% GDP-a malo jer je GDP mali, da li to znači da jedino SAD, Japan, Kina, Indija i sl... mogu imati vrhunsko obrazovanje? Ne.
Uopšte nije bitno da li 7% ili 27%
stanovništva ima diplomu fakulteta ili ne. Ako ta diploma ničemu ne vredi, ako je privredni sistem apsolutno anti-preduzetnički, ako je ono malo vrhunskog ljudskog kapitala koji je svuda oskudan primorano da ode onda takvo obrazovanje nema nikakvog smisla.
Naše visokoškolsko obrazovanje ne valja! Mnogo se više veruje u to da procenat visokoobrazovanih utiče na privredni rast, nego što je to zaista moguće objasniti podacima.
Post a Comment