Ustav i privatna svojina

B92: Imaju li vlasnici imanja pravo da insistiraju na „tržišnoj vrednosti”, budući da je Kormansko polje proglašeno zonom od javnog interesa i za lokaciju od strateškog značaja za realizaciju čitavog posla sa „Fijatom”?

Evo šta piše u Ustavu Srbije, član 58:

Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Dakle, vlasnici imanja koje treba ustupiti Fiatu nemaju mnogo šansi. Problem ovakve vrste u Americi nastao je povodom slučaja Kelo, jer je ustav dozvoljavao eksproprijaciju zemljišta samo ako ono namenjeno "javnoj upotrebi" (public use). Pošto su lokalne vlasti primoravale vlasnike na prodaju zemljišta da bi na njima gradile privatne kompanije, sud je u slučaju Kelo morao da odgovori na pitanje šta tačno znači ustavna fraza "javna upotreba" -- da li je to samo bukvalno državna upotreba (za recimo državni autoput), ili može značiti i "upotreba u javnom interesu", odnosno davanje imovine drugom privatnom licu ili kompaniji sa obrazloženjem da bi kompanija tu sagradila nešto što je od javnog interesa. Sud se, nažalost, složio sa drugom definicijom i eksproprijacija od privatnika ka privatniku je dozvoljena.

Ustav Srbije, sa druge strane, nema dileme: radi se o "javnom interesu", a šta je javni interes određuje država. Država dakle ima pravo da uz nadoknadu koju određuje sama, oduzme svojinu jednom i dodeli je drugom privatnom licu, ako proceni da će drugi vlasnik, u ovom slučaju Fiat, raditi u javnom interesu. U suštini, privatno vlasništvo u Srbiji nije sigurno čak ni na papiru.

Tražeći ovaj član Ustava još nešto mi je upalo u oči. Ranije sam imao prilike da čitam ustave ili predloge ustava nekih drugih zemalja koje su ih skoro pisale, i jedna stvar koja im je zajednička je da se skoro svako "neotuđivo" pravo kvalifikuje klauzulom tipa "reguliše se zakonom" ili "samo na osnovu zakona". Tako se na primer kaže da je sloboda štampe neprikosnovena, "osim ako to nije drugačije propisano zakonom". Sva prava i slobode su garantovane ustavom, jedino što ih i običan zakon može ukinuti.

Cela poenta ustava je da ograniči zakonodavstvo. Ako je nešto zadato ustavom, onda zakonodavstvo ne bi trebalo da uopšte može da ga reguliše. Ovako, kad se svaka važnija sloboda može ograničiti zakonom, onda ustav tu slobodu ustvari i ne štiti. Jedina korist od ovakvih ustava ostaje to što se neka stvar mora regulisati zakonom, umesto recimo dekretom. Ali to je za vladajuću većinu obično samo stvar procedure.

Takve klauzule se obično ne mogu videti u starijim ustavima - najstarijem američkom ali ni novijim evropskim ustavima sa polovine 20. veka. I to je generalno pravilo -- što je ustav kasnije pisan, što je demokratija više uzdizana kao ideal a liberalizam i ograničenost vlade gubili značaj, ustavi su postajali gori i gubili svrhu. Ustav Srbije potvrđuje pravilo.