Fiskalna ekonomija mačkostanja

Grad Beograd obradovao je vlasnike popisanih kućnih mezimaca sa za sada 500 dinara godišnje takse, uz mogućnost da ona bude i 1.000 dinara ako se utvrdi da mezimac nije sterilisan. Kako nisam stručnjak za fiskalnu ekonomiku psetostanja ja bih se fokusirao na meni bližu granu mačkostanja.
Dakle, imamo jedno diskriminatorno zahvatanje kojim se kažnjavaju lica koja imaju specifičan životni stil ili stil potrošnje i koja su poštovala zakone Republike Srbije čipujući i vršeći cepljenje protiv besnila svog mezimca. Svi oni koji su se oglušili o zakon su po tradicionalnom srpskom običaju prošli mnogo bolje jer im neće stići čestitka.
U prilog ovoj odluci se navodi:
Ovakva taksa postojala je do 1980-ih. To je loš argument jer pozivanje na legislativu iz doba komunističke diktature nije dobar put opravdanja bilo koje mere.
Drugi argument je da je taksa niska i da 42 dinara mesečno po mezimcu nije velika svota. I to je loš argument jer fiskalna politika ne može da koristi argumente nije mnogo, pa eto nije mnogo 400 dinara za RTS, nije mnogo 10% poreza na mobilnu telefoniju i slično. Eto, meni je mnogo da bilo kome dam 500 dinara ako mislim da od toga nemam ništa i da nikome ne nadoknađujem eventualni eksterni efekat.
Treći argument je da mezimci prljaju grad i stvaraju buku. Međutim, bojim se da to treba da plate samo oni čiji mezimci to rade, kada je reč o psećem svetu. Međutim, kod mačaka je situacija malo drugačija – one uopšte ne prljaju grad, a posebno ne moja mačka koja je kućna mačka. Buka koju proizvodi mačka je malo veća od buke koju proizvodi kornjača.
Četvrti argument kaže da treba zbrinuti lutalice. Super, ali psi i mačke lutalice su problem valjda svih građana, a ne samo onih koji imaju mezimce. Ako neko i pusti svog mezimca na ulicu, taj neko imenom i prezimenom treba za to odgovara, a ne svi oni koji imaju mezimce.
Dakle, ne valja priča. Ali evo ja bih ponudio argumentaciju zašto bi baš oni koji nisu vlasnici mačaka trebali da plaćaju taksu na nedržanje mezimaca.
Prvo, koristeći psihoterapeutska dejstva maženja mezimca, vlasnici mačaka troše manje lekova za smirenje, imaju mirniji život i samim time manje opterećuju zdravstveni fond.
Drugo, mačke imaju snažne eksterne efekte na populaciju glodara i oni listom izbegavaju prostor gde obitavaju mačke. Stoga se snižavaju troškovi zaštite od glodara i u tome uživaju i vlasnici i nevlasnici mačaka.
Treće, mačke su bitne u vaspitavanju dece. Za razliku od pasa koji stvaraju lažnu sliku potpuno spokojnog sveta, mačke decu uče da se ljubav mora zaslužiti i da se zasniva na ravnopravnosti. Tako deca koja imaju mačku spremnije ulaze u život i vreme koje ima se mora posvetiti u državnom vaspitno-obrazovnom procesu je manje.
Četvrto, moja mačka generiše godišnju tražnju od barem 1000 EUR, pa bi naši kejnzijanci morali da u najmanju ruku nagrade vlasnika mačke troškadžije.
Sve u svemu ne vidim da su moji argumenti slabiji od argumentacije Grada Beograda. Naravno jasno je da se radi o klasičnom državnom otimanju po principu uzmi gde stigneš i možeš.