Brajan Kaplan danas postavlja pitanje o kojem sam i sam dosta razmišljao - zašto narod mrzi političare, ali ne odustaje od socijalizma? Mislim, logika je meni kristalno jasna - ako smatraš da su političari korumpirana bagra, koja samo gleda kako da se nakrade, kako onda možeš da se protiviš privatizaciji EPS-a?
Prosečan srpski birač verovatno ima mnogo lošije mišljenje o srpskim političarima nego ja, a opet sam ja taj koji im ne bih prepustio da nam se mnogo mešaju u život. Meni je tu paradoks očigledan. Kako velika većina ljudi izlazi na kraj sa time? Ponudiću dva odgovora.
Prvo, većina ljudi smatra da je lako rešiti državne probleme, samo ako je lider pošten i ako postoji volja (koliko puta ste čuli da neko kaže - "ma samo kada bi me pustili da budem predsednik jedan dan, sve bih ja to doveo u red"). U mom pogledu na svet, glavni problem nije u poštenju, već u neznanju i nezainteresovanosti. Zato ja mogu da istovremeno smatram da je Tadić sasvim pristojan čovek, ali da mu ipak ne bih poverio EPS na upravljanje. Sa druge strane, birač koji o političarima ima najgore moguće mišljenje, opet može da bude protiv privatizacije EPS, jer on smatra da će EPS super da funkcioniše, samo da na vlast dođu "pravi ljudi" i "pohapse ove lopove". Za njih problem upravljanja državom nije sistemski i fundamentalan, već prosto personalan. Oni "vide" da su sadašnji i većina prethodnih političara loši, ali veruju da će se pojaviti neki novi, bolji, da će narod prepoznati njihov kvalitet, izabrati ih i staviti u poziciju da "zavedu red".
Druga razlika je u tome što ja ne vidim "institucije", već vidim ljude. Za mene je nezamislivo da neko mrzi vojna lica, a poštuje "vojsku", na primer. Vojska, kao takva, ne postoji, ona je skup ljudi. Naravno, postoji neka tradicija, neka reputacija, ali ako voliš vojsku kao instituciju samo zbog njene tradicije, onda u stvari voliš neku staru, raniju, nepostojeću vojsku, a ne ovu današnju.
Isto važi i za ostale državne organe. Ako mislim da su ministar, državni sekretari, pomoćnici ministra i birokrate u nekom ministarstvu korumpirani, nekompetentni i nezainteresovani, ja onda nikako ne mogu da imam poverenja u to ministarstvo. Veliki broj ljudi to očigledno može - da nema poverenja u ljude, a ima poverenja u instituciju.
5 comments:
Ljudi dobro podnose paradoksalne poglede u sebi, ne smetaju im mnogo. Možda je to zato, jer je veoma teško izgraditi neki neprotivrečni sistem, pa je prosto lakše tolerisati poneki paradoks. Tako i taj.
Građani u Srbiji (a čini mi se i u Evropi) teško da imaju svest da alternativa postojećem sistemu uopšte i postoji.
Upravo je to razlog zašto građani svoje nezadovoljstvo sistemom ispoljavaju polemikom koja se svodi na puko kadrovanje, a ne na realnim zahtevima da se izvrse reforme koje će sistem učiniti efikasnijim i produktivnijim.
Pogledajte samo ekonomske programe političkih partija u Srbiji!
Suštinska razlika ne postoji ako izuzmemo LDP, za koji je jasno da određene ideje zastupa isključivo kao instrument strategije diferencijacije od većinskog sivila, bez volje da ih sprovede.
To je po meni dokaz na koji način razmišljaju naši gradjani.
Da nisam u pravu, postojala bi barem jedna politička partija koja bi ponudila kao rešenje ono o čemu ovaj blog godinama piše.
ranije je već razradjivana ta ideja o "vizantijskom" odnosu prema institucijama i "kadrovima", tražili su se odgovori u "kolektivnoj" svesti, i slično... Ja mislim da je prava istina da večina ljudi (ovde)zapravo oseća nelagodnost u odnosu na vlast, i da o njoj zapravo ne želi da razmišlja - oni ŽELE da tu "prljavu stvar" prepuste nekom drugom (koga će posle kritikovati).
Naši ljudi su - dakle - ubedjeni liberali (ako ne i anarhisti)i verovatno bi na nekom hipotetičkom referendumu masovno glasali za ukidanje bilo kakve države...(samo kad bi ih neko ubedio da je to izvodljivo)
Thomas,
Verovatno je tako. Ko zna sa koliko paradoksa ja zivim, a nisam ni svestan.
fg,
Ja se slazem da je dominantan problem na strani traznje. Da ima traznje za drugacijom politikom, bilo bi i ponude. Ovde je upravo pitanje zasto te traznje nema, a na prvi pogled izgleda da bi trebalo da je bude.
Miodraze,
Ne mislim ja da je ovo srpska specificnost. U tekstu koji sam linkovao se govori o italijanskom cinizmu prema politicarima.
Problem je sto judi uglavnom ni ne razmisljaju u pravcu promene sistema. Smatraju da je sistem nesto sto je zadato i da ga samo treba popuniti dobrim kadrovima ("prave ljude na prava mesta"). Ne vide da su u stvari ljudi (sa svim svojim manama) zadati, a da sistem treba podesiti tako da te mane nemaju priliku da se ispolje. Tako da mi vise lezi tvoja prva pretpostavka. Ne mislim da puno ljudi dobije bolje misljenje o nekom kad postane ministar. Problem je i sto je u glavama ljudi privatizacija isto sto i tajkunizacija, pa su po inerciji protiv privatizacije bilo cega.
Post a Comment