Dušan Pavlović ima interesantan tekst u Politici o izbornim sistemima. Pavlović se zalaže za zadržavanje proporcionalnog sistema uz obrazloženje da je većinski sistem nepravedniji u smislu preslikavanja volje građana u skupštinske klupe. Ovo je u teoriji tačno. U praksi nije.
Osnovna mana proporcionalnog sistema je činjenica da poslanici ne predstavljaju građane već predstavljaju političke partije odnosno njene lidere. Pavlovićeva kritika većinskog sistema se svodi na činjenicu da deo biračkog tela u većinskom sistemu ostaje nepredstavljen. To je delimično tačno. Ali ta kritika je mnogo primerenija proporcionalnom sistemu jer u njemu absolutno svi građani ostaju nepredstavljeni.
Kada je bilo ko od čitalaca ili vaših poznanika poslednji put zvao nekog "stranačkog" poslanika u Narodnoj Skupštini da zahteva da se skrene pažnja najvećeg zakonodavnog tela na neki problem? Ili još bolje, kada se poslednji put bilo koji "stranački" poslanik pozvao na građane koje predstavlja (idealno imenom i prezimenom) i objasnio skupštini sa kojim se problemima suočavaju njegovi ili njeni birači?
U većinskom sistemu poslanik odgovara samo glasačima. Posledično svaki poslanik će se truditi da građanima koji glasaju u njegovom ili njenom distriktu izađe u susret, bez obzira da li dotični glasač podržava njegovu ili neku drugu stranku, jer im je to prilika da obezbede još koji glas. Poslanici u većinskom sistemu zaista predstavljaju građane dok su poslanici u proporcionalnom sistemu samo tasteri partijskih lidera.
Pavlović zatim predlaže čudan hibrid kao rešenje jednog nepostojećeg problema. Da bi obezbedio "stabilnost" izabrane vlade predlaže kombinaciju predsedničkog sistema i proporcionalnog parlamenta. U praksi bi to značilo da direktno biramo Tadića koji postavlja predsednika vlade i ministre koji rade kao njegovi pomoćnici. Parlament bi se zatim birao po proporcionalnom sistemu koji bi trebalo da predstavlja građane. Zamislite parlamentarnu većinu koju imamo danas, iako prema Pavovićevim uputstvima nije jasno zašto bi parlament uopšte morao da ima većinu jer niti bira niti obara vladu. Ovakva skupština bi i dalje služila kao produžena ruka izvršne vlasti, odnosno ništa se suštinski ne bi promenil.
Takav sistem sam video još samo u Angoli. I naravno ne funkcioniše. Mislim funkcioniše u smislu da rešava "problem" nestabilnosti; Angola ima istu vladu već 30 godina. Sa druge strane ono što takav sistem ne rešava je nedostatak podele a samim tim i kontrole vlasti. Sva moć je kod iste grupe ljudi. Tadić bi po Pavlovićevom scenariju vodio i izvršnu i zakonodavnu vlast. Drugim rečima ništa se ne bi promenilo, osim što bi Tadićeva vlada sigurno trajala četiri, pet godina a ova može da padne ako se Ištvan dogovori sa Tomom, što je po mom skromnom mišljenju svakako prenost sadašnjeg sistema u odnosu na Pavlovićev.
Svaka naredna reforma izbornog sistema bi morala da se fokusira na podelu i kontrolu vlasti. Većinski sistem je dobro rešenje. Tek kada poslanici više ne budu samo dizači ruku u skupštini doći će do istinske podele vlasti. Ministri više neće sami pisati zakone koje će posle i primenjivati. Skupština bi konačno postala zakonodavno telo u pravom smislu te reči. Zakoni bi bili stvar kompromisa postignutog u skupštini a ne u Maderi prilikom sastanka koalicionih partnera. Obama već godinu dana pokušava da progura zakon o reformi zdravstvenog sistema i trebalo mu je 12 meseci da značajno izmenjena verzija prođe Senat. Zakon još uvek nije usvojen. Činjenica da ni čarobni Obama ne može lako da progura zakon kroz demokratski Senat i Kongres je dokaz podele i kontrole vlasti. Nasuprot tome najveća prepreka bilo koje srpske vlade u donošenju zakona je brzina kojom tehničko osoblje može da ih otkuca. Ta praksa mora da prestane.
Sa druge strane slažem se sa idejom o uvođenju predsedničkog sistema ali isključivo u kombinaciji sa većinski izabranim parlamentom. Pavlović navodi primere Sjedinjenih Država, Francuske i Finske. Samo SAD ima predsednički sistem, gde predsednik postavlja vladu dok je kongres isključivo zakonodavno telo. Francuski i Finski sistem je polupredsedničkog karaktera. Predsednik se bira direktno ali on deli izvršnu vlast sa vladom koju de facto postavlja parlament (odnosno ima mogućnost da je smeni). Francuski parlament se uglavnom bira većinski dok se Finski bira proporcionalno, ali je to manje bitno jer je u pitanju polupredsednički a ne predsednički sistem. Jednostavnst predsedničkog sistema i jasna podela vlasti kao u SAD je najveća prednost ovog izbornog sistema.
Pavolvićev tekst ima još bisera: Većinski sistem... ima i neke prednosti: skupština koja je izabrana po većinskom sistemu omogućava... manju javnu potrošnju, jer će u njoj biti manji broj stranaka. Ovo ne mora da bude tačno. U većinskom sistemu svaki poslanik će se truditi da što više novca preusmeri svom izbornom okrugu. Čuvena pork belly potrošnja ili popularno "svinjarija". Koliko bi bila razlika između zahteva stranaka i pojedinačnih poslanika Pavlović ne može da zna, pa stoga ne bi trebalo ni da tvrdi kako je očigledno da bi u većinskom sistemu javna potrošnja bila manja.
...postoje efikasniji mehanizmi kojima je moguće smanjiti javnu potrošnju: umesto promene izbornog sistema moguće je doneti zakon kojim bi se budžetski deficit ograničio na tri odsto BDP-a, a svaki dodatni procenat zaduženja zahtevao veću većinu u skupštini. (Recimo, za deficit od četiri odsto zahtevala bi se većina od 60 odsto, za deficit od pet odsto većina od 70 odsto). Svakako nije u pitanju efikasniji mehanizam a i ne znam da li se igde primenjuje. Iako se primenjuje verovatno je beskoristan. Ne vidim šta to sprečava parlament da poveća prihodnu stranu budžeta odnosno da poveća poreze i poveća potrošnju bez povećavanja deficita? Više realnijih načina za ograničenje javne potrošnje možete naći ovde. Nažalost nijedan nije idealan.
Mišljenja sam da je demokratija politički sistem u kome vlada ima zadatak da obezbedi dobra i usluge koje tržište nije u stanju da obezbedi efikasno. Zato i postoji termin ograničena ili ustavna demokratija, koja ima za cilj da zaštiti pojedinca od takve tiranije većine.
Sećam se da sam rado čitao tekstove Dušana Pavlovića pre šest ili sedam godina, čimi se u Vremenu, iz kojih sam ponešto naučio i o liberalizmu. Njegova fascinacija kolektivizmom u poslednje vreme nažalost ne izgleda samo kao prolazna faza. Šteta.
14 comments:
"U većinskom sistemu poslanik odgovara samo glasačima. Posledično svaki poslanik će se truditi da građanima koji glasaju u njegovom ili njenom distriktu izađe u susret, bez obzira da li dotični glasač podržava njegovu ili neku drugu stranku, jer im je to prilika da obezbede još koji glas. Poslanici u većinskom sistemu zaista predstavljaju građane dok su poslanici u proporcionalnom sistemu samo tasteri partijskih lidera."
ja se secam kad je u srbiji postojao vecinski sistem. problem je sto su tadasnji poslanici i dalje bili pioni stranaka a ne predstavnici gradjana. sto ce reci, po tom pitanju je sve bilo isto kao i sad, pri cemu je u skupstini postojala nesrazmernost do koje vecinski sistem dovodi.
mozda bi poslanici vremenom stekli autonomiju pa bi vecinski sistem bolje funkcionisao. u americi sam iskusila koliko vecinski sistem moze da bude dobar, ali se nisam sigurna koliko bi vremena u srbiji trebalo da prodje da stignemo do toga. stavise, cini mi se verovatnim da bi u prelaznom periodu narod ponovo izgubio zivce pa bi se ponovo preslo na proporcionalni, i tako u krug.
moram priznati da sam prilicno iznenadjena da neko ko se, valjda, profesionalno bavi politickim institucijama smatra da je "демократија политички систем у коме влада има задатак да обезбеди добра и услуге које тржиште није у стању да обезбеди ефикасно". ne mislim samo njegov neliberalni stav, jer to je odvojeno pitanje od pitanja demokratije, nego na njegovo poistovecivanje demokratije sa konkretnim sadrzajem. demokratija je pitanje procesa a ne ishoda.
Sasvim logično. Što se tiče pork barrel problema, najbolje je da ti isti ljudi u skupštini budu predstavnici lokalne vlasti, a da lokalne jedinice odredjuju svoje stope PDV i ostalih poreza čime finansiraju subvencije, školstvo, zdravstvo, policiju i slično u svom gradu (uz neku državnu osnovicu za vojsku sudstvo skupštinu itd.).
Ako Jagodinci hoće žirafu neka znaju da to sa sobom povlači viši PDV i porez na plate u Jagodini nego u okalnim gradovima.
@Zeljka Ipak mislim da bi većinski sistem funkcionisao ako bi ti ljudi predstavljali lokalnu vlast. Danas u Srbiji postoji dosta gradonačelnika koji imaju dovoljni kredibilitet u svom kraju da njihov izbor ne zavisi od nijedne partije (Jagodina, Indjija, Kragujevac mi prvi padaju na pamet). Veća decentralizacija(na nivou gradova, ne ova svinjarija sa Statutom,) bi dovela do toga da se takva situacija iskristališe u skoro celoj Srbiji.
Zeljka ja mislim da je u odredjenim situacijama proporcionalni sistem bolji ali uglavnom samo kao privremeno resenje. Mislim da je u post-conflict drzavama proporcionalni sistem racionalniji izbor jer uglavnom zavrsava nekim kompromisom i podelom izvrsne vlasti. Drugim recima postaje instrument mira. Iz istog razloga je bio bolji i za srbiju koja je devedesetih stalno bila na granici revolucije. To danas vise nije slucaj.
Kazes vecinski nije radio u Srbiji. Koliko je izbora bilo u Srbiji sa vecinskim sistemom? Samo 1990. Vec 1992 su bili proporcionalni ako se ne varam. Da bi videla prednosti vecinskog sistema valjda je logicno da poslanici znaju da ce ponovo biti direktno birani. To u Srbiji nije bio slucaj.
Poslanici bi odmah stekli autonomiju ako bi znali da ih na kraju mandata ponovo biraju gradjani direktno. Prilagodjavanje ne bi bio dugacak ni komplikovan proces.
Nesrazmernost u skupstini zaista jeste problem. Takav sistem bi vremenom doveo do ukrupnjavanja stranaka. Ja licno ne mislim da je ukrupnjavanje samo po sebi odraz razvijenog politickog sistema niti da je mali broj stranaka posebno pozeljan. Mislim da bi na kraju procesa ukrupnjavanja u dve ili tri stranke imala sadrzano mnogo vise opcija i da bi njihova unutrasnja dinamika bila daleko interesantnija od stranacke dinamike danas.
Skupstinska nesrazmernost je ocigledna mana vecinskog sistema koju treba uporediti sa ociglednim prednostima istog. Meni cost benefit analiza ide u prilog vecinskom sistemu. Takodje skupstinska nesrazmernost bi sa vremenom, ukrupnjavanjem stranaka, postala nebitan faktor.
Slažem se sa Lazarom da je naš izborni sistem prilično dobro naštelovan za proporcionalno predstavljanje partija, a ne građana kako kaže Dušan Pavlović. Srbija je organizovana kao jedna izborna jedinica, biraju se zatvorene liste, a famozni član 102. stav 2. Ustava kaže: "Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika."
Evo možemo da uzmemo za primer predstavljenosti građana to da u današnjem parlamentu imamo 58% od ukupnog broja opština na teritoriji Srbije koje uopšte nemaju svoje poslanike. Što je mnogo bitnije - kad se prebroji broj ljudi koji žive u tim opštinama, dobijamo da je to 25% od ukupnog broja upisanih u birački spisak. E sad, kažu da to nije bitno jer suštinski svaki poslanik predstavlja sve građane. Pa onda je faktički nebitno i da li tih 250 ljudi možda živi i u istoj ulici, oni svejedno predstavljaju 7 miliona i koliko stanovnika već ima Srbija.
Inače, veliki problem sa našim većinskim sistemom iz 1990. je bio i taj što kandidati koji su birani nisu morali da budu sa teritorije date izborne jedinice.
"Poslanici bi odmah stekli autonomiju ako bi znali da ih na kraju mandata ponovo biraju gradjani direktno."
ali kako bi to mogli da znaju ako se pravila igre menjaju svakih par godina?
"Skupstinska nesrazmernost je ocigledna mana vecinskog sistema koju treba uporediti sa ociglednim prednostima istog. Meni cost benefit analiza ide u prilog vecinskom sistemu. Takodje skupstinska nesrazmernost bi sa vremenom, ukrupnjavanjem stranaka, postala nebitan faktor."
slazem se sa ovim u nacelu, ali ovde pricamo o srbiji a ne o opstem slucaju. kao cost moraju da se uracunaju ne samo inherentne mane vecinskog sistema, vec i, po mom misljenju, za srbiju ozbiljniji problem institucionalne nestabilnosti.
Mislim da smo sa reformom radikala prevazisli problem mogucih institucionalnih nestabilnosti.
Pored pobrojanih, proporcionalni sistem ima još bar jednu manu: može da dovede do situacije da je de facto nemoguća promena (korumpirane, okoštale) strukture na vlasti. Primer: Italija od rata pa sve do pred kraj 1980-tih. Bile su dve stranke s kojima niko (pristojan) nije hteo ni kafu piti: komunisti i fašisti, a zajedno su nosili oko trećine biračkog tela. U preostale dve trećine, iz koje je svaka vlada morala da iscedi većinu celog parlamenta, demohrišćani su uvek imali više od pola, iako ukupno nisu imali više od trećine. Zato su se ucrvljali na vlasti, pa onda "apsolutno pokvarili", jer su silne promene vlada bile samo promene partnera demohrišćanima. Onda dolazi velika afera "Prljave ruke", i posle toga uvođenje brojnih elemenata većinskog sistema.
Ali, većinski sistem ima jednu strašnu manu, a to je distorzija biračke volje. Primer: Malta, sedamdesetih i osamdesetih. Apsolutno dvopartijski sistem, nacionalisti i laburisti, samo oni, ostali nula nule, samo majka za njih glasa. Dva puta zaredom, nacionalisti osvajaju 51%, a laburisti 49%, ali laburisti imaju više glasova u 18 od 35 izbornih jedinica, pa pobeđuju, i imaju 18 naspram 17 poslanika opozicije. Onda (pred treće izobre) nacionalisti prete napuštanjem sistema, pa dolazi do promene izbornog zakona i uvođenja mešovitog (bonus od 2, a u kasnijem zakonu čak i 4, poslanika najjačoj stranci). I opet, treći put, negde sredinom 1980-tih, 51% za plave a 49% za crvene, ali plavima tog puta ide 2 poslanika kao bonus, i dolazi do promene vlasti. Da su laburisti bili tvrdoglaviji, izbio bi građanski rat, kad tad. Drugi primer, iz Indije: jednom je Kongresna stranka osvojila 25% glasova a 75% poslanika i mogla da menja ustav.
Po meni, ukratko, rešenje je u sistemu koji omogućava uticaj birača na izbor konkretnog poslanika od krvi i mesa, s imenom i prezimenom, ali čuva proporcionalnost zastupljenosti glavnih političkih snaga. Ima sto i jedna varijanta toga širom sveta, od Nemačke do BiH.
Problem svih naših sistema je da se ništa ne promeni, a da se napravi kao nešto novo što u celom svetu ne postoji.Od pluralizma u okviru socijalističkog saveza , republike koja troiši pare na krunu, demokratskog uređenje u kojemu umesto partija NGO daje mišljenja o svemu, pa do radni' ljudi , građana i poštene inteligencije koja još nije SIZove izbacila iz glave.
Svi ti naši istaknuti društveno-politički radnici. Sve su to alkemičari pretvaranja magle u pixx dim
a sve reforme su im tek coitus interruptus
Sviđa mi se predsednički sistem, kao u SAD, jer je na taj način odvojena izvršna od zakonodavne vlasti. Osim toga, demokratski izabrani premijer nije dužan da uhlebi sve kumove i svastike iz trule koalicije.
Većinski vs proporcionalni - više mi se sviđa većinski jer poslanika bira narod, a ne postavlja ga šef stranke. Eventualno sam za kombinaciju većinskog i proporcionalnog sistema kao što je u skupštini Vojvodine - 60 poslanika se bira većinski, 60 proporcionalno.
@Lazar
U Srbiji je nakon 90. godine postojao većinsko proporcionalni sistem gde je postojalo 10-ak izbornih jedinica, a u okviru svake od njih su se birali poslanici proporcionalno. Mislim da je tek 97. na zahtev tadašnje opozicije uveden proporcionalni sistem gde je čitava Srbija bila jedna izborna jedinica.
BluesRockeru,
Istini za volju:
U Srbiji je (za višestranačke izbore za Narodnu skupštinu Republike Srbije) primenjivano, od 1990. do danas, nekoliko različitih izbornih sistema. U decembru 1990, primenjen je dvokružni većinski sistem. U decembru 1992. i decembru 1993. primenjen je proporcionalni sistem sa 9 izbornih jedinica. U septembru 1997. primenjen je proporcionalni sistem sa 28 izbornih jedinica. Od decembra 2000. (preko novembra 2003, januara 2007. i maja 2008) primenjivan je proporcionalni sistem u kome je cela zemlja bila jedna izborna jedinica. U međuvremenu, od 2000. do danas, menjani su propisi o vezivanju mandata za stranku, tj. o tome šta biva s poslanikom koji promeni stranku. Po sada važećem Ustavu Srbije, izborni sistem (na republičkom nivou) mora biti neka varijanta proporcionalnog.
Pravila za lokalne izbore su menjana još češće i više. Ni za pokrajinske izbore u Vojvodini sistem nije uvek bio isti. Takođe, pravila izbora za Skupštinu SRJ/SCG su bila nekoliko puta menjana.
@Lighthouse
Hvala na iscrpnom objašnjenju.
Postovani Lazare,
Imam samo jedno kratko pitanje na vas poucan komentar mog teksta: da li gresim ako kazem da ste odbacili moj predlog za ogranicenje budzetskog deficita upucujui citaoce na svoj tekst (objavljen takodje na Trzisnom resenju) u kome se nalazi identican predlog?
Dusan
Post a Comment