Ovo nam govori da većina zapadnoevropskih zemalja ekonomski raste još samo po inerciji. Istočnoevropske zemlje, poput Češke, Slovačke i Poljske, su imale manje privilegija i slabije početne pozicije, ali su uz pomoć zdravih ekonomskih politika, bez preteranog intervencionizma i sa nižim porezima daleko nadmašile istočnu (i zapadnu) Nemačku. Evropa još može da priušti intervencionizam, regulaciju, visoke poreze i restriktivno radno zakonodavstvo, i da sa rastom od 1-2% održava nekakav standard života. Ali za zemlje kojima je cilj da nekoga dostignu ili prestignu, takav recept je poguban.
Druga pouka je o efektivnosti državnih novčanih transfera. Srpski ministri često pominju fenomenalne transfere od nekoliko stotina miliona koje ćemo dobiti ako postanemo član, pa i samo zvanični kandidat za EU. Pa, istočna Nemačka je dobila 1300 milijardi, ili više nego što je EU dala ili će ikada dati svim članicama ukupno. Ali to očigledno nije pomoglo. Izgleda da ima boljih recepata za razvoj nego što je presipanje para iz budžeta u budžet.
5 comments:
Istočna Nemačka je dokaz da gde ruska čizma kroči, tu trava više ne raste :-) Šalim se naravno. Mada, možda tu ima i određena doza zbilje...? Misleći naravno na opseg državno-komunističke kontrole kojoj su bili izloženi istočni Nemci. Nekako me žulja u malom mozgu da između toga i sadašnjeg staja postoji snažna uzročno posledična veza. Naravno, i ostale zemlje Varšavskog pakta su bile izložene kontroli, ali mi se čini da je u Istočnoj Nemačkoj ona bila daleko većeg intenziteta. Pretposvljam da je to ostavilo nekog uticaja na prirodu ljudske akcije. Neku štetu je skoro nemoguće popraviti.
Postoji jedan snazan efekat koji ignorises - emigracija.
"Kvalitetni" istocni Nemci su presli na Zapad. Kvalitetni Poljaci, Madjari i Cesi su morali da ostanu kod kuce.
Ne znam koliko je taj efekat jak, ali verujem da moze da objasni dobar deo ove razlike.
Takodje, grafikon pocinje tek 1995, kada je zavrsena tranziciona recesija u Istocnoj Evropi. Bolje bi bilo posmatrati stope rasta od 1990, na primer.
Stopa rasta u Poljskoj pocetkom 90.:
1990 -11,6%
1991 -7%
1992 +2,6%
vise podataka:
http://biurose.sejm.gov.pl/teksty/1xa.gif
Posle 1992 godine nakon sok terapije i brzo uvedjenih reforma Poljska privreda stalno imala ekonomski rast. Sta vise, realno GDP porastalo oko 80% u odnosu na ovo iz 89g. Poljska, u tom smislu, napravila je najveci napredak medju svim zemljamama bivsog komunistickog bloka. Btw, prognozovan GDP per capita u 2009 je 14,100 evra (procena Evropske Komisje).
Marko, sto se tice tranzicione recesije, to pre svega ona je trajalao razlicito dugo u odredjenim zemljama. U zemljama koje su brzo napravile liberalne reforme, i time su brzo presle iz socijalistkog modela privrede u kapitalisticki, taj period je bio kraci. U nekim drugim zemljama, kao sto je na primer Bugarska ili Rumunija, gde su bile blokirane reforme (veci drustveni otpor, politicka nesposobnost), taj period je trajao duze.
Sto se tice Evropskih fondova i realnog uticaja (i cinjenice clanstva u EU) koje one imaju na razvoj privrede novih clanica pogledajte taj raport (primer Poljske): http://5lat.ukie.gov.pl/wp-content/uploads/2009/04/five_years_of_poland_in_the_european_union.pdf
Problem sa Istocnom Nemackom je u tome, sto ulozono tamo puno para na razvoj infrastrukture, ali malo u promene misljenja ljude koji su tamo ziveli i pobolsanje kvaliteta ljudskog kapitala. Na kraju ispao da istocni Nemci nisu bas toliko preduzetni ni niezavisni. Sta gore, tranzicija u Istocnoj Nemackoj u umesto da ima vise prirodan karakter uradjena je na neki vestacki nacin, bez duboke, fundamentalne drustvene promene. To je implicirao migracijom ljude u Zapadnu Nemacke. Sada u praznim istocnonemackim kucama i stanovima zivi velik broj Poljaka koji se stalno povecava...
Ja ne bih pridavao mnogo pažnje tranzicionim recesijama. Statistike u komunizmu su bile lažne na dva načina. Prvo bukvalno lažno prikazane, a drugo jer je struktura proizvodnje bila poremećena. Ako GDP nije najpouzdanija mera ni u perfektno tržišnoj privredi, GDP u komunizmu skoro da uopšte nije imao smisla. Merio je količine nikome potrebne robe, čiji kvalitet nije prošao tržišni test, izračunat po proizvoljno zadatim cenama. Tako da cela ta recesija u brojkama lako može da bude više izraz prilagođavanja na tržišnu robu po tržišnim cenama nego stvarni pad.
Post a Comment