Romerova ideja je kreiranje oblasti-gradova koje bi bile izuzete od državnih zakonodavstava. Umesto toga, pravila bi bila definisana poveljom grada. Svako ko hoće da živi u gradu mora da se pridržava povelje, ali ne može da traži da je menja. Izlazak iz grada je naravno dobrovoljan.
Jedna srodna ideja kojom se bavi Patri Friedman, Miltonov unuk, je izgradnja splavova na otvorenom moru, koji bi bili nezavisne teritorije i koji bi radila po sličnom principu dobrovoljnog prihvatanja zadatih pravila.
Romerova ideja sa gradovima izgleda nešto realnije i ona je u nekom obliku već isprobana u praksi. Romer navodi primer Hong Konga koji je bio takva teritorija, mada se u poslednje vreme menja, što zbog Kineza što zbog unutrašnjih pritisaka za demokratizacijom. Kina ima još takvih gradova, kao što je Šenžen preko puta Hong Konga, i to su u poslednjih nekoliko decenija ekonomski najbrže rastuće oblasti na svetu.
Postoji i istorijska paralela koju Romer ne povlači, ali takve oblasti su i istorijski uvek bile mala ekonomska čuda. To što je danas Hong Kong, nekada su bili Amsterdam, Antverpen, Venecija, Đenova, Dubrovnik, Odesa. Ili kao srednjovekovni slobodni gradovi ili kao slobodne luke u nacionalnim državama, za sve ove gradove je zajedničko da su bili a) ekonomski slobodni, b) fenomenalno prosperitetni. Dubai je danas sličan primer. A činjenica da su ovakvi gradovi uspevali u raznim vremenima i svuda od zapadne i istočne evrope, bliskog do dalekog istoka, kaže nam da okolina, kultura, religija, očigledno nisu velika prepreka.
Jedini problem je kako navesti države da dozvole slobodne gradove na svojoj teritoriji. Na tome radi Paul Romer, koji je odbio ponudu da bude glavni ekonomista Svetske banke da bi se u potpunosti posvetio ovom projektu. Nekih izgleda ima, na svetu ima obilja neiskorišćenih teritorija a za grad nije potrebno mnogo. Države eksperimentisanjem ne mogu mnogo da izgube, a imaju i primer Kine koja pored dva pomenuta grada ima još 12 sličnih, manje ili više slobodnih, zona.
Ovde je moj stari post o strategijama za liberalnu revoluciju, koji bi sada trebalo dopuniti Romerovom strategijom stvaranja slobodnih gradova. Pogledajte i njegovo predavanje gde vrlo jasno i jednostavno objašnjava suštinu ove ideje.
8 comments:
Mislim da je promasio temu. U vecini nerazvijenog sveta, gde i mi spadamo, problem nije kako nesto uraditi, vec zasto, tj. kako naterati lokalne mocnike da se odreknu svojih privilegija.
Kad bi postojala dobra volja svako mesto na planeti bi moglo da se preporodi.
Gorane,
Ja se ne slazem. U nekim zemljama problem nisu politicari, vec narod, odnosno ponekad politicari zele da urade nesto pametno, ali to nije politicki popularno. Na primer, cena struje u Srbiji. Verovatno ne postoji politicar u Srbiji koji zaista veruje da je dobro da EPS prodaje struju ispod cene kostanja, ali niko nije lud da predlozi povecanje cene.
Isto vazi i za penzije. Penzijski sistem u Srbiji se ne reformise ne zato sto politicari tu imaju neke privilegije, ili kradu pare iz Fonda, vec samo zato sto se politicari plase reakcije penzionera.
Za mene, pitanje nije kako ubediti politicare, vec kako ubediti gradjane da se odreknu dela teritorije i daju je na upravljanje nekoj drugoj drzavi.
Problem EPS-a je odlican primer... Naravno da niko nece predloziti povecanje cena, ali poenta i nije u toj ceni, vec u tome sto je EPS monopol. Kad bi postojala regulativa koja bi omogucavala i meni i tebi da sutra prodajemo struju, pitanje cene se ne bi ni postavljalo. Problem: monopoli i uski interesi koji stoje iza tog monopola.
Sto se tice penzija, reforma penzionog sistema kosta... Ne mozes krenuti u reformu necega bez resursa za tu reformu. Jednostavno ne mozes reci ljudima od sutra su penzije 3 hiljade, a za 30 godina ce biti vece nego danas. Treba ti ogroman novac za reformu penzionog sistema, novca kojeg Srbija danas nema, niti je imala u poslednjih 15-20 godina.
A, sto se tice davanja dela teritorije na upravljanje, pa sta znam, mislim da to i nije toliki problem. Mozda bi i bilo otpora, ali ako se znaju uslovi pod kojima se nekome daju resursi na upravljanje, ti otpori bi bili daleko manji. Mislim imamo koncesije u zakonu, zar ne? Znam da nije ista stvar u pitanju ali je slicna samo na manjoj skali. I niko se ne buni protiv koncesija, jer se zna, na koliko neko dobija resurs, pod kojim uslovima, zna se sta je nas interes.
A, i opet cak i da je nemoguce ubediti narod u ideju "charter" gradova, opet moje misljenje je da ces tesko ubediti miska, beka, voju i ostalu ekipu da treba da se odreknu svojih privilegija i to preko noci... Nemoguca misija.
Nikada narod nije problem. Nikada nije kriva žrtva. Kriv je uvek zločinac, političar.
A ko ih je takve izabrao?
Najčešće manjina, dovoljno sluđena da izbornu šaradu naziva građanskom dužnošću.
No, i kada je na izbore namamljena ili prisiljena većina, opet se ne radi o slobodno izraženoj volji.
Žrtva, a to je u ovom slučaju pretežni deo stanovništva okupirane teritorije je ucenjena i pod pretnjom sile naterana ili lažima (prevarom) izmamljena na "izbore".
Dakle, žrtva ih je izabrala, ali to zločin ne čini manjim zločinom. Političari su nam još veći neprijatelji onda kada "žele da urade nešto pametno" - tada su njihovi zločini najperfidniji.
As for chartered cities:
Naravno, Romer govori prave stvari, bar u principu. I teritorija Srbije bi mogla da bude plodno tlo za kreativnost i preduzetništvo, iako nema priobalne gradove. Ima granice prema drugim državama što je praktično isto. Nije neki veliki problem, bar ne praktičan, napraviti Specijalne Ekonomske Zone prema Grčki, Bugarski, Rumuniji, Mađarski, Rvackoj ili Črnigori - uz svaki veći granični prelaz - površine 20-30 sq km, čak i bez infrastrukture. Ako ima biznisa, već će neko naći način da zaradi gradnjom infrastrukture. Praktičnih ili da koristim njegov izraz - tehnoloških - problema u stvari nema.
Problem su pravila. Problem je to što te ljude u SEZ-i treba ostaviti na miru, da rešavaju probleme kako znaju i umeju, i da propadnu ako su neuspešni, odnosno da uživaju u plodovima uspeha ako su uspešni. A to naravno neće da se desi, ne može da se desi, ne sme da se desi jer je zabranjeno. Ni u njegovoj sobi, ni u njegovom dvorištu od 100-200 kvm država nikog ne ostavlja na miru, svakom se meša u život i tutoriše, a ovamo sanjamo da će da ostavi na miru čitave slobodne gradove!?
Tu se radi o promeni paradigme države, što i Romer (stidljivo) pominje u nešto opširnijoj prezentaciji na http://fora.tv/2009/05/18/Paul_Romer_A_Theory_of_History_with_an_Application. Pa kaže da moraju da budu redefinsani pojmovi suvereniteta (pominje aspekte kontrole granica i administrativne kontrole teritorije) i građanstva (nastanjivanje i odlučivanje o pravilima). U kom pravcu da budu redefinisana? U pravcu de-etatizacije i de-demokratizacije! Država bi i dalje trebalo da kontroliše "svoje" granice, dakle ne bi bilo nasilne prekompozicije granica teritorija, ali država ne bi više administrativno kontrolisala celu teritoriju. Nastanjivanje bi bilo slobodnije (slobodno useljavanje u SEZ i slobodno iseljavanje) ali pravo odlučivanja (glasanja) bi bilo znatno ograničeno. Ovo su seizmičke promene - odustajanje od državnog suvereniteta i demokratije. Političari i političke stranke za to ne da nisu spremni, nego će se protiv toga boriti "zubom i kandžom", pendrekom i dugim cevkama. Njihov uslov opstanka su neograničeni suverenitet i neograničena demokratija. A sve što od toga i minimalno odstupa nazvaće anarhijom. For once, biće u pravu. To i jeste anarhija, prestanak svevlašća i nasilnog tutorstva državnog aparata. Tržišno rešenje.
Još jedna stvar. Jako me nervira što Romer političarski krem šljama naziva dičnim imenom "lideri". Treba to malo pojasniti. Pogotovo što kao primer lidera pominje Raula Kastra!?
Šefovi političkih stranaka, bandi čankoliza i dupeuvlakača su lideri jedino za članove bande, pomenute partijske nikogoviće i ništarije. Da njih predvode zaslužili su najvišim stepenom beskrupuloznosti, nemorala, dvoličnosti i bezobzirnosti. Njima pokazuju "kako se to radi".
Za ostalo štanovništvo, šefovi političkih stranaka, nisu ama baš nikakvi lideri. U najboljem slučaju, u demokratijama, oni su followeri jer se ponašaju u skladu sa psihologijom krda, prate rezultate anketa i ispitivanja "javnog mnenja". Bedni kalkulanti i sitničari, brojači promila glasova. Jadno. U autokratijama i despotijama (e.g. Kuba) stvar je još gora - tu se radi o psihopatama. Razlika između "lidera" demokratskog i ostalog sveta su u težini počinjenih zločina. Demokrate kradu i pljačkaju, despoti pljačkaju i ubijaju. Za stanovništvo (narod), samozvani lideri su kočničari i zločinci.
Post a Comment