Često se u Srbiji govori o tome da je divlja lberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Pod "divljom liberalizacijom" različiti ljudi podrazumevaju različite stvari, ali se obično misli na smanjivanje carina i da je država sve prepustila tržištu. Jedan od razumnijih argumenata koji se koristi je da naši poljoprivrednici prosto ne mogu da se ravnopravno takmiče sa proizvođačima iz EU koji dobijaju značajne državne subvencije.
Međutim, postoji nekoliko problema u ovoj priči. Prvo i osnovno, naši poljoprivrednici ne plaćaju NIKAKVE poreze na dohodak, za razliku od svih ostalih građana. Drugo, naši proizvođači dobijaju relativno velike direktne subvencije, a još su pored toga i dalje debelo zaštićeni carinama i prelevmanima od inostrane konkurencije. Prosečna carinska stopa za bitne proizvode (sve sa prelevmanom i sezonskom carinom u nekim slučajevima) je preko 40%, a u nekim slučajevima i preko 60%. Zato kod nas u maloprodaji skoro da nema stranih prehrambenih proizvoda. Dakle, država poljoprivrednicima i dalje veoma mnogo pomaže. Nema govora o nekoj "divljoj liberalizaciji", već se radi o nešto liberalnijoj i pametnijoj agrarnoj politici od one koju je vodio Milošević.
Moje mišljenje je da, ako negde problem sa životnim standardom poljoprivrednika postoji (a i ja mislim da postoji) on svakako nije u uvozu proizvoda iz EU po dampinškim cenama. Još jednom - praktično svi bitni poljoprivredni i srodni proizvodi (meso i suhomesnati proizvodi, sokovi, pivo, cigarete, mleko i mlečni proizvodi, žitarice, voće i povrće, šećer, ulje) su dominantno domaći sa dominantno domaćim učešćem sirovina.
To jasno pokazuju i statistički podaci. Jedine kategorije poljoprivrednih proizvoda u kojima znatno više uvozimo nego što izvozimo su riba (pošto more nemamo), kafa, čajevi i začini (očigledno), duvan i proizvodi od duvana (ali je deficit od oko 40 miliona evra zanemarljiv u odnosu na domaću potrošnju). Uvoz voća i povrća jeste relativno visok (oko 330 miliona dolara), ali su tu dominantne stavke banane, limun, narandže i ostalo što ne rađa kod nas.
Dakle, teško je tvrditi da je ovako ograničena liberalizacija uništila domaću poljoprivredu. Slutim, mada nisam siguran u to, da je problem u nečem sasvim drugom - i dalje se previše ljudi u Srbiji bavi poljoprivredom. Čini se da poljoprivreda u Srbiji često jeste profitabilna, ali kada se taj profit podeli na ogroman broj ljudi, samo mali broj njih živi relativno dobro. Dalje subvencionisanje poljoprivrede samo znači davanje podsticaja ljudima da ostanu na selu i da nastave da se bave najtežim poslovima. Treba te ljude da ohrabrimo da pređu u grad, da nađu neki posao koji ne zahteva celodnevno stajanje na suncu i kiši. Biće nam zahvalni i oni, a naročito njihova deca.
Koliko nas koji živimo u gradu proklinje dedu ili pradedu zato što se pre 50 godina preselio u grad? Ja ne znam nikoga.
9 comments:
Dosadilo mi je da slusam kako se poljoprivrednici kidaju od rada. To jednostavno nije istina. Zapravo, mislim da poljoprivrednici (makar ratari) prosecno rade manje od svih ostalih profesija. Obavljaju svega nekoliko poslova godisnje (oranje, drljanje, setva, zetva...) i za sve to im ne treba vise od nedelju dana. Nedelju dana godisnje! S obzirom na to koliko rade, zive nenormalno dobro. Moguce je i sa malo rada dobro ziveti, ali je potrebno posedovati mnogo "sredstava za proizvodnju", mnogo vise od 10 jutara zemlje, koliko ima prosecan poljoprivrednik u Vojvodini. Pretpostavljam da je situacija mnogo gora u ostalim delovima Srbije. A ni ti poslovi vise nisu toliko naporni kao sto se prica. Uglavnom se obavljaju u sedecem polozaju, pomocu poljoprivredne mehanizacije (cak i u Srbiji, necete verovati) i obicno ne "zahtevaju celodnevno stajanje na suncu i kisi".
Odnos drzave prema poljoprivredi u Srbiji je tradicionalno pogresan. Na nju se gleda kao na mogucnost da se veliki seoske sirotinje i tranzicionih gubitnika "uposli", odnosno ukloni iz statistika, i umanji socijalno zadovoljstvo.
Od ozbiljne poljoprivede u Srbiji smo vrlo udaljenji jer je ne gledamo kao ozbiljan biznis za ozbiljne, sposobne i obrazovane ljude sa jakom preduzetnickom ambicijom.
Uspesna poljoprivreda nije rezultat fizickog rada, vec kombinovanog naucnog znanja i umeca da se ono primeni. Sada se pitam kakve su sanse nasim seljacima koji ni ne znaju sta je internet, ostalo da ne pominjem?!
Evo pozitivnog primera kako od poljoprivrede može da se živi, i kako treba da se radi. Kombinacija znanja i ulaganja
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Belgijski-bumbari-na-radu-u-Debrcu.sr.html
Mislim da kod naših seljaka preovladava mišljenje da bi prodaja 3-4 krave, par džakova kukuruza ili pšenice trebalo da im pokrije godišnje životne troškove (uz sve moguće subvencije i najminimalnija ulaganja)
Najveći problem naše poljoprivrede su iscepkani i mali posedi (slučaj barem u Šumadiji i drugim delovima "unutrašnjosti", dok se nadam da je u Vojvodini nešto bolja situacija). Jedno, sa po 5-6 njihova ukupne veličine ispod 5 hektara nemoguće je biti profitabilan i pored ne znam kakvih subvencija i čega (gledano globalno, 10 000 dinara po hektaru i nije neka subvencija). Dakle, dok ne dođe do drastičnog ukrupnjavanja poseda, prosečan "poljoprivrednik" će teško moći da uradi išta više nego da preživi.
igore,
Srpski poljoprivrednici pored zemlje obicno drze i stoku, koja zahteva svakodnevni rad. Mozda to nije vise od par sati dnevno, ali ima posla.
Sustina ostala tri komentara (fg, vlada, vperic) je da prosecan seljak raspolaze sa malo zemlje. To je u stvari bila i moja poenta, samo sam ja to rekao - ima previse poljoprivrednika. Buduci da je zemlja ogranicena, to je jedna ista stvar - da bi se povecalo prosecno gazdinstvo, poljoprivrednici moraju da predju u grad i da pocnu da rade nesto drugo.
Marko Panunovic,
ne znam po cemu si zakljucio da ja tvrdim da je uzrok lose situacije u poljoprivredi malo zemlje po poljoprivredniku?
Isto tako se ne slazem ni sa tvojom tezom da je previse poljoprivrednika, jer to mi jednostavno ne mozemo da znamo.
Postoje kulture koje se seju "na veliko", uz upotrebu polj. mehanizacije, hemije itd. i za kojim postoji velika traznja iz preradjivacke industrije. Logicno je da se tu vodi racuna o produktivnosti i da ce prostor za zaradu biti manji, od npr. kultura poput brusnice, maline itd. koje odlikuje nemogucnost zamene fizickog rada za masinski, odredjena klima, traznja u maloprodaji gde se prodaju kao gotov proizvod....
U poljoprivredi ima mesta za dosta proizvodjaca, ali ne i bilo kakvih proizvodjaca. BTW, pogledajte samo koliko cveca uvozimo.
Vasu konstataciju da se na poljoprivredu gleda kao na sansu da uposli seosku sirotinju sam shvatio kao da kazete da u poljoprivredi nema mesta za ovoliko ljudi. Ocigledno sam pogresio.
Uzgred, koliko ja znam, ne postoji nijedna jedina uspesna poljoprivredna zemlja u kojoj se poljoprivredom bavi vise od 5% stanovnistva.
ne znam kakva je situacija u srbiji, ali u vojvodini cak i mali seljak (poljoprivrednika sa relativno malo zemlje) moze lepo da zivi ako malo gleda cime da se bavi. najlakse je posejati zito i kukuruz, najmanje rada, ali je i cena najniza. oni koji malo gledaju sta je skupo i trazeno i ne boje se radno intezivnijih kultura mogu lepo da zarade, i znam mnoge ljude koji imaju daleko vise para od prosecnih gradskih "intelektualca".
sad, ne znam da li to vazi za srbiju posto je drugacija zemlja i geografsko podnebelje (brda i to).
Poljoprivrednici (povrtari) se kidaju od rada i to je jednostavno istina, samo što ti Igore to ne znaš.A oranje je baš sedeći posao.Onako baš isto kao za kompjuterom.
Post a Comment