NIN prevodi intervju sa Paulom Samuelsonom:
Pitanje: Nadživeli ste Miltona Fridmana (preminuo 2006), a sada su i vaše kejnzijanske ideje nadživele njegovu radikalnu ideologiju slobodnog tržišta. Da li se ekonomija vratila u stanje u kome je bila kada ste se vi njome počeli baviti?
Samuleson: U pravu ste. ... Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna.Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja.
Da li je ovo tačno? Ne mislim na pitanje da li je tačna teorija da je slobodno tržište izazvalo krizu i da je država rešenje a tržište problem -- naravno da nije. Krizu je izazvao najregulianiji segment dva najregulianija tržišta -- finanijskog i nekretnina, o čemu smo na drugim mestima pisali. Ali da li je tačno da je sada nekako prihvaćeno da su se Friedmanove ideje ispostavile pogrešnim i da su se ekonomisti vratili kejnzijanskim rešenjima?
Po računu Luigia Zingalesa, ako pogledate najprestižniji mejnstrim žurnal, American Economic Review, od 12 relevantnih makroekonomskih radova tokom 2008., samo jedan od njih je na liniji kejnzijanke poreske politike. A onda, ako pogledate 37 ekonomskih Nobelovaca u poslednjih 20 godina, četvorica su makroekonomisti i nijedan od njih se ne može opisati kao kejnzijanac. I to govorimo o mejnstrim profesiji koja nikad nije bila gadljiva na intervencionizam. Zato je krajnje nejasno na osnovu čega Samuelson ovo tvrdi, osim ako ne gleda šta radi Obamina adminitracija i druge vlade. Ali gledajući šta rade države nećete dobiti dobar odgovor jer one nikada nisu prestajale da budu kejnzijanske. To su političari i oni kad već ne mogu marksizam guraju makar kejnzijanizam. Ekonomisti, sa druge strane, (više) većinski ne misle tako.
17 comments:
Da primenimo metodološki individualizam. Kako razmišlja individua koja diplomira ekonomiju i traži posao? Privatnim firmama ne treba mnogo ekonomista. Jedini veliki poslodavac ekonomistima je država na čijoj su teritoriji. Tržište ili država - to je pitanje koje oni uopšte ne postavljaju. Njima treba posao. Možda čak i misle da je tržište prava stvar, ali plata je plata. Ko da se aka sa tim nebitnim pitanjima, treba praviti porodicu, kupiti stan, auto ...
Summa summarum: ništa ne moža bez učešća vlade.
10 avgusta 2008.godine objavili ste članak "Šta je to optimalna količina novca" i ja sam Vam objasnio da je to NEKREDITNI NOVAC ali me niko nije razumeo. Ja sam poslao moj rad Fridmanu a on mi je odgovorio da je osnovna greška u mom rezonovanju nesposobnost da shvatim da je "profit takođe trošak". Poslao sam rad i Samjuelsonu, a on mi je odgovorio da nema vremena da čita rad i rad mi vratio. Rad je bio sav izgužvan, i ako ga je on vratio u kartonskom pismu, pa mislim da se rad nije izgužvao u putu, nego ga je on izgužvao, proučavajući rad, ali se nije usudio da kaže ono što je rekao Fridman. Uskoro će nekreditni novac biti prihvaćen kao jedini način da se reši svetska kriza. U SAD na tome radi Američki monetarni institut (Stephen Zarlenga), a predlog akta podneće Denis Kucinič.
Gospodine Nenadoviću, možda bi bilo bolje da Vam ovo pitanje postavim na Vašem sajtu koji sam "prelistao", priznaću, malo površno, ali kad ste već "ovde"...
Zar nije dovoljno rešenje da centralne banke plasiraju novac bez kamate, mesto što bi se on, po Vašem stavu, plasirao kao poklon?
Ja mislim da je glavni problem u kamati, ne u samom dugu (novcu)...
G. Nenadoviću, razumeli smo vas, ali to što pričate je prosto potpuno pogrešno. Prvo, nije vam tačna pretpostavka da "nema dovoljno novca". Stopa inflacije pokazuje da je obratno, da novca ima previše. Odtkud vam samo ideja da nema dovoljno novca? Drugo, mislite da se problem oskudnosti resursa rešava štampanjem dodatnog novca koji zovete nekreditnim, ali to će samo izazvati dodatnu inflaciju. Treće, prenaglašavate razliku između kredita i vašeg koncepta nekreditnog novca, jer se krediti stalno revolviraju i tako novčana masa stalno raste. Centralne banke jako retko neto povlače novac. Sve vam je potpuno pogrešno, i vaša postavka problema i vaše "rešenje", kao što je i Friedman odavno bio ljubazan da vam kaže.
Kreditnog novca nikad nema dovoljno i zato je potreban nekreditni novac. Nekreditni novac je potreban da kupi povećanu proizvodnju, koja potiče iz povećane racionalnosti proizvodnje i neprodate robe, koja se nije mogla prodati, zbog smanjenja tražnje, koja se smanjila jer se brzina opticaja novca usporila (što je posledica povećanja racionalnosti potrošnje i na toj osnovi ostvarene veće objektivne korisnosti). Buržoaska teorija ima teoriju subjektvne korisnosti, (Marks nema nikakvu teoriju), dok je moja teorija - teorija objektivne korisnosti. Beskamatni krediti se, takođe, ne mogu vratiti, jer se brzina opticaja novca usporila, a to je tendencija koju je empirijski potvrdio sam Fridman, ali nije znao da objasni zašto je to tako. U sistemu kreditnog novca, inflacija je nužna kao oblik borbe protiv nestašice novca, dok u sistemu nekreditnog novca, nema inflacije jer je NEKREDITNI NOVAC upravo potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) određena procentom (k) od postojeće količine novca u opticaju (M). dM = kM ; k = (ponuda - tražnja)/tražnja .
Kreditnog novca IMA dovoljno i raste po stopi bržoj od dovoljne. Pokazatelj za to je inflacija.
Ono čega nema dovoljno su resursi jer to proizlazi iz ljudske prirode. Resursi (sredstva, stvari, imovina) su ograničeni a želje neograničene. Novac je samo manifestacija resursa. Štampanjem novca ne povećevate količinu resursa.
Novca treba da bude dovoljno, da bi mogli da koristimo resurse koje imamo Bojim se da će ljudi shvatiti moju formulu tek kada ona bude pokazivala da novac treba povlačiti iz opticaja, odnosno kada više ne bude nekreditnog novca. Zasad još čovečanstvo napreduje i moglo bi i više, ako umesto kreditnog novca, koga nema dovoljno, pa je napredak ograničen, bude uveden nekreditni novac, a očekujem da to već sutra objavi i Google, što će i Vama otvoriti oči.
Ne, ne, vi uopšte ne shvatate suštinu novca. Današnji novac je nominalna, a ne realna kategorija. Zato što je nominalna kategorija njega po definiciji uopšte ne može da ne bude dovoljno. Ako se sada novčana masa odjednom upola smanji, time će se prepoloviti i sve cene i opet će odražavati količinu novca koja postoji, kolika god da je ona. I da je u celoj ekonomiji samo jedan dinar, cene bi se smanjile na milionite delove dinara i ništa se ne bi promenilo. Aposolutno je nebitno koliko nominalnog novca ima u ekonomiji.
Slažem se da je postojeća količina novca nominalna i ona zbog inflacije stalno predstavlja neku drugu realnu količinu novca. Pošto je nekreditni novac, novac koji stalno ima istu vrednost to je nekreditni novac ustvari realan novac. Ovi u SAD koji pripremaju Zakon o nekreditnom novcu, nazivaju nekreditni novac jednostavno novac (jer je to zaista pravi novac), dok kreditni novac nazivaju jednostavno kredit (jer to i nije pravi novac). Uskoro će period u kojem se novac definisao kao dug, preći u istoriju a ljudi će znati da je jedini pravi novac onaj koji se daje kao poklon. Ljudi će zaboraviti vreme u kome je vladao inflacijom obezvređeni nominalni kreditni novac, jer će njihov novac biti uvek sa istom vrednošću pa će to biti realan novac čija nominalna vrednost predstavlja istovremeno i njegovu realnu vrednost. Da bi došli do realnih saznanja mi stalno preračunavamo nominalne veličine u realne. Kad one budu stalno iste, počeće nova era u istoriji čovečanstva.
Zar nije i nekreditni novac podložan inflaciji kao i kreditni? Cena pada onome čega ima u izobilju. Ako je darodavac nekreditnog novca vrlo darežljiv, cena nekreditnog novca (u robi i uslugama) će padati a cena roba i usluga u nekreditnom novcu će rasti. Meni to liči na inflaciju.
Dodatna potrebna količina novca u opticaju (dM) određuje se jednačinom:
dM = (PdQ - MdV)/V+dV u kojoj su veličine Q količina proizvoda a V brzina opticaja, dok je P konstantna veličina a to je nepromenjeni nivo cena. dQ je porast proizvodnje, a dV je promenjena brzina opticaja novca. Količina novca se menja (dM) kako raste proizvodnja (dQ) i kako se usporava brzina opticaja novca (-dV), dok nivo cena ostaje isti. Inflacije nema. To možete videti na mom sajtu ako upišete nekreditni novac, na srpskom, ili noncredit money, non-credit money ili noncredit money, na engleskom.
Stojane,
Brzina opticaja novca je relativno stabilna. Ne i konstantna, da ne bi preterivali, ali Friedmanovim rečima "relativno stabilna".
Prema tome kad odštampate dodatno novac neće se mnogo promeniti ni V, ni Q, nego pre svega P -- cene. Nastaće inflacija.
Da biste to opovrgli nije dovoljno da napišete formulu nego da opovrgnete obimna i opšte prihvaćena istraživanja koja pokazuju da je V, brzina opticaja novca, stabilna. Ne može tek tako promeniti prirodu ključne varijable i reći da ste izmislili toplu vodu.
Fridman je proučavajući podatke svih zemalja, aposebno SAD, utvrdio da se brzina opticaja novca dugoročno neprestano usporava ali nije znao da objasni zašto. To je sam napisao u svojim knjigama. Ja usporavanje brzina opticaja novca ocenjujem da je to pokazatelj objektivne korisnosti. Ako ljudi ostvare veću korisnost to se ispoljava kao smanjenje brzine opticaja odnosno kao smanjenje tražnje. To se prikriva reklamom i proizvodnjom robe lošeg kvaliteta, što skraćuje vreme korišćenja i stepen ostvarene korisnosti. Ali dugoročno, to ne može da rezultat jer to je obaranje racionalnosti potrošnje, a ljudi se i u potrošnji racionalno ponačšaju uprkos ekonomskoj nauci koja ih tera da se ponašaju neracionalno. Povećanje dohotka za 1% praćeno je usporenjem brzine opticaja novca za 0,8% a to nije malo i to je rezultat njegovog istraživanja. Ako bi brzina opticaja bila konstantna to bi značilo da se racionalnost potrošnje uopšte ne menja, ali ja sam porastu racionalnosti potrošnje dao skoro isti značaj kao i porastu racionalnosti proizvodnje a rezultati Fridmanovog istraživanja to potvrđuju. Porast dohotka koji je merio Fridman je gotovo isto što i rast društvenog proizvoda. Sigurno rast proizvoda za 1% dovodi do pada brzine opticaja za 0,8%. To znači da rast ponude i smanjenje tražnje idu istovremeno i osnovni problem ekonomije je problem deflacije. Ekonomska nauka kao jedini lek protiv deflacije ima inflaciju. Sada je tome došao kraj.
Nije tačno, nije zaključio da se brzina opticaja novca dugoročno smanjuje, zaključio je da je stabilna. To je opšte poznato. Stabilna.
Sve drugo što govorite o vezi između vaše objektivne korisnosti, brzine opticaja novca i robe lošeg kvaliteta uopšte mi nije jasno.
Podatke sam uzeo iz knjige "Teorija novca i monetarna politika", Beograd, Rad 1973, str. 37). Knjiga ima 11 odabranih članaka Miltona Fridmana, a tekst o usporenju brzine opticaja je dat u članku "Tražnja novca - teorijski i empirijski rezultati", str. 35-67. To o brzini opticaja je najznačajnije Fridmanovo otkriće. Fridman kaže da je Fišer očekivao da će se brzina opticaja povećavati, ali da se dešava obrnuto i da on ne zna da objasni zašto je to tako. Kad raste dohodak ljudi troše na luksuz i valjda se zato brzina opticaja novca usporava i to je jasno da jasnije ne može biti. Vi očigledno mislite kao Fišer a ne kao Fridman.
Ti tačni podaci nisu bitni -- njegova glavna poenta kod stabilnosti brzine opticaja novca to da ne zavisi od delta M. Ne znači da je V numerički konstantna, nego "relativno stabilna" u smislu nezavisnosti od proizvoljnih promena drugih veličina.
To znači da u vašoj jednačini, kad promenite M, V se nikako neće promeniti. Čak i ako ima nekakve dugoročne tendencije, bilo po Friedmanu ili po Fisheru, najvažnije je da je stabilna u odnosu na promene M. Promena novčane mase je neće bitno promeniti i sigurno NE dovoljno da spreči inflaciju.
Dakle ako povećate M, Q (GDP) će samo privremeno porasti a onda se vratiti nazad, a P, cene, će porasti za stalno. Jedini krajnji efekat je inflacija.
M je kod mene zavisno promenljiva veličina, koja zavisi od promene Q i V, tj. od promene obima proizvodnje i brzine opticaja novca. Pretpostavio sam da povećanje racionalnosti proizvodnje smanjuje troškove i povećava ponudu a da povećanje racionalnosti potrošnje povećava korisnost. Povećanje korisnosti merim usporenjem brzine opticaja novca i smanjenjem tražnje. Tražnja se održava proizvodnjom robe lošeg kvaliteta jer se tako smanjuje korisnost, pa su ljudi prisiljeni da više kupuju. Reklamom se ljudi navode da više kupuju i ako im to nije potrebno. Uopšte, bez nekreditnog novca, potrebne su mnoge neracionalnosti, kojih neće biti kad dođe nekreditni novac. On će potsticati racionalnost potrošnje, znači smanjenje tražnje biće nadoknađeno nekreditnim novcem i biće zadovoljene potrebe šireg kruga stanovništva. Neće biti potrebna monetarna politika koja novac tretira kao nezavisno promenljivu veličinu. Tražiće se koliko je novca potrebno i kad se to nađe, a to je našla moja formula, novac će imati potpuno neutralnu ulogu, neće uticati na formiranje proizvodnje i potrošnje, nego će biti njima određen.
Post a Comment