Plate direktora

Od početka je bilo jasno da od smanjivanja plata direktora javnih preduzeća neće biti ništa. I, moram priznati, mislim da je to dobro.

Priče o tome kako će se "plata vezati za rezultat" su dokaz da se taj neko ili pravi blesav, ili da neće da se suoči sa realnošću - rezultat državnog preduzeća koje ima monopol se praktično ne može nikako vezati za rad direktora, bilo da se radi o gubitku ili dobitku. Ne kažem da rezultat firme ne zavisi od rada direktora, već da je, kada preduzeće ne funkcioniše na slobodnom tržištu, praktično nemoguće "izolovati" efekat menadžmenta.

Nekoliko primera... Šta tačno znači to što će Železnice Srbije napraviti gubitak od više od 100 miliona evra koji će biti pokriven iz budžeta ove godine? Odgovor je da ne znamo. Možda je to rezultat nedovoljne tražnje za železničkim uslugama, usled slabe domaće industrije, možda je to rezultat niskih cena, možda je rezultat prevelikog nasleđenog broja radnika, možda je rezultat previsokih troškova održavanja pruga i vozova. Možda međunarodni transport jednostavno zaobilazi Srbiju jer nije deo EU, pa ne žele da gube vreme na graničnim prelazima. A možda je i rezultat pogrešnih poslovnih odluka koje donosi menadžment. Ako ne znamo šta je od ovoga uzrok, a naročito ako su svi ovi uzroci tačni, kako onda znati da li menadžment dobro radi ili ne? Možda bi gubitak bio i veći da menadžment nije toliko sposoban?

Ili, recimo, Aerodrom Beograd. Menadžment Aerodroma ima veoma mali uticaj na prihode Aerodroma - ne mogu da utiču na broj putnika, a cenu im određuje vlada. Šta je direktor kriv (zaslužan) ako se broj putnika smanji (poveća), ili ako vlada odluči da smanji (poveća) cene?

Možda će neko predložiti da bi dobro bilo vezati uspeh direktora ne za profit, već za troškove, odnosno dobrim direktorima smatrati one koji smanjuju troškove. Ali, to nije dobro, jer bez troškova nema ni prihoda. Kako napraviti dobro preduzeće ako te vlada motiviše da ne ulažeš niušta i da ne privlačiš kvalitetne ljude? Znači, ne ide ni sa smanjivanjem troškova.

Dodatni problem je što profit ne pokazuje na pravi način kvantitet i kvalitet napora koji menadžment ulaže. Ekstreman primer su kasarne, ili zatvori. Mislim da niko neće sporiti da su to veoma teški i zahtevni poslovi. Biti direktor zatvora ili kasarne (naravno, ne zovu se "direktori", ali to je suština) je veoma teško, a profit po definiciji ne postoji. Da li to znači da direktor zatvora, koji ima pod sobom nekoliko stotina zaposlenih i nekoliko stotina opasnih ljudi koje pokušava da tu zadrži i koji možda prete njemu i njegovoj porodici, ne treba da ima relativno visoku platu, samo zato što ne pravi profit? Naravno da ne.

Kako onda motivisati direktore javnih preduzeća da dobro i pošteno rade? Ja mislim jedino ekstremnom transparetnošću. Ova preduzeća uglavnom nemaju konkurenciju, tako da je pozivanje na poslovnu tajnu najčešće dokaz da nešto kriju. Praktično ništa ne sme da bude poslovna tajna u ovim preduzećima. To znači da najmanje sledeći podaci moraju da se objave na njihovom sajtu: koliko je, po svim mogućim osnovama, sumarno isplaćeno svakom pravnom i fizičkom licu, sa računa firme (svi dobavljači, svi zaposleni, sve ostalo). Drugo, javan mora da bude i spisak svih dužnika, sa iznosom duga i obrazloženjem zašto dug nije prinudno naplaćen, ukoliko je dužnik u docnji. Treće, ugovori sa svim dobavljačima i klijentima treba da budu javni, uključujući prodaju i kupovinu imovine. Meni je jasno da mnogi dobavljači ne bi ovo želeli, jer bi tako njihovi konkurenti mogli da vide uslove pod kojima nešto prodaju, ali šta da im radim - ako žele da posluju sa javnim preduzećima, morali bi da pristanu na to. Sledeće, svaka odluka koju donese menadžment bi morala da sadrži obrazloženje zašto je doneta i pod kojim pretpostavkama. Tako bi javnost i Vlada mogli naknadno da procene kompetentnost menadžmenta. Znači, ne samo odluke upravnog odbora i direktora, već i detaljno obrazloženje zašto je u tom trenutku baš takva odluka doneta.

Naravno, najlakše rešenje bi bilo da se uvede konkurencija gde je to moguće i da se dignu ruke od svih neprofitnih ciljeva (očuvanje zaposlenosti, "pristupačne" cene, "kupuj domaće" i slično). To je sada sasvim moguće uraditi u Železnici, u delu koji se bavi prevozom, zatim u proizvodnji struje, u mnogim komunalnim delatnostima, naravno i u avio saobraćaju. Međutim, opet ostaje pitanje Aerodroma, Puteva Srbije, železničke infrastrukture, prenosa struje, Srbijašuma, Srbijavoda, Skloništa i mnogih drugih.

Pitanje procedure izbora menadžmenta, koje pominje Nemanja Nenadić u linkovanom tekstu u Blicu, jeste bitno, ali ne i ključno. Ključna je struktura podsticaja sa kojima se menadžment suočava. Ako je nekome dozvoljeno da radi šta god hoće i ako zna da je veoma mala šansa da to izađe u javnost, činjenica da nije član nijedne stranke neće tu biti velika prepreka za mahinacije.