Ovih dana čitam Orijentalistu, sjajnu knjigu koju je Slaviša preporučio pre par meseci, gde je glavni junak naslednik bogatog azerbejdžanskog naftnog magnata. Mnogi ljudi su se u Azerbejdžanu obogatili kada su našli naftu na svojoj zemlji. Danas kada bi je neko našao u dvorištu to bi mu verovatno bila veća glavobolja nego korist jer bi zemlja verovatno odmah bila nacionalizovana ili bar oduzeta na korišćenje na određeno vreme. Danas je 80 odsto sve nafte na svetu u vlasništvu država. Još jedino u Americi možete da se obradujete ukoliko nađete naftu jer jedino Amerika dozvoljava privatno vlasništvo nad mineralnim bogatstvima.
Nije u pitanju samo nafta, pre stotinak godina radilo se o zlatu, drugim rudama pa i soli. Političari su svuda i uvek želeli da stave šapu na najlukrativnije poslove pod izgovorom da rade u opštem interesu. U Americi su nezavisno sudstvo i federalni karakter države doprineli da do toga ne dođe. Mi se danas skandalizujemo kada čujemo da proizvođači vode ne plaćaju naknadu za korišćenje izvora jer je svaki potok nacionalno bogatstvo. Sa druge strane bar dozvoljavaju privatnicima da ih koriste. To sa naftom od sedamdesetih godina nije slučaj. Od deset kompanija koje raspolažu sa najviše rezervi samo jedna dozvoljava pojedincima da kupe deo vlasništva kroz akcije (Lukoil).
Nije tajna da su zemlje bogate naftom uglavnom nerazvijene i da po pravilu pate od nedostatka političkih sloboda. Jedan od osnovnih razloga za takvo stanje je i takozvana crna kletva (black curse). Pošto političari ne zavise od prikupljanja poreza od građana njihovo blagostanje im posledično i nije prioritet. Gotovo sve zemlje bogate naftom u državnom vlasništvu, sa izuzetkom Norveške gde je nafta otkrivena po uspostaljanju vladavine prava, pate od visokog nivoa korupcije. Slučajnost? Verovatno ne.
Najbolje rešenje je denacionalizovati vlasništvo nad mineralnim bogatstvom. Iako je osnovni izgovor za nacionalizaciju bila preraspodela dohodka od privatizacije bi bilo više preraspodele. Ponuda nafte bi porasla jer bi pojedinci imali motiva da je traže a kompanije bi usled konkurencije postale efikasnije. Nije iznenađenje da su najefikasnije naftne kompanije upravo iz Amerike gde ih je slobodno tržište decenijama primoravalo da unapređuju tehnologiju. Veći broj preduzeća bi garantovao i da veliki broj ljudi bude zapošljen ili ima indirektne koristi od celog procesa. Cena nafte bi takođe pala jer OPECov kartel više ne bi imao smisla. Država bi mogla da naplaćuje naknade kao za vodu (obratite pažnju na duple standarde - i voda i nafta su u Srbiji prirodno bogatstvo dok vodu može da vadi svako naftu može samo državna kompanija) i da taj novac koristi za dalju redistribuciju. Jednom rečju svi dobijaju, osim političara, što je valjda dovoljan razlog da do denacionalizacije nikad i ne dođe.
Ako argumenti za povećanje efikasnosti nisu dovoljni možda vas ubedi sudija Moore iz Vrhovnog suda iz Teksasa koji je 1862. po pitanju nacionalizacije zemlje gde je nađena so rekao sledeće: Ukoliko sva zemlja u državi u kojoj postoji mineralno bogatstvo, može biti oduzeta, koliko zemlje bi moglo biti nacionalizovano?... Čije bi privatno vlasništvo bilo sigurno?... Veliko prirodno bogatstvo države koga se sa pravom ponosimo i od koga pouzdano očekujemo da bude izvor budućeg bogatstva i prosperiteta bi se pokazalo kao izvor ogromnog zla, i ne bi bilo ništa gore što može da se desi ovoj državi od geološkog istraživanja za razvoj mineralnih bogatstava.
Sudija Moore je ovo rekao pre nego što je u Teksasu nađena nafta. Koliko je bio u pravu govori i činjenica da bi 70 procenata Teksasa danas bilo u vlasništvu države da se tome nije usprotivio.
7 comments:
Hvala Lazare za hipotezu (o razlozima autoritarnosti šefova naftaških zemalja). Tome bih dodao da su oni u koaliciji sa parazitizovanim stanovništvom, kojima nude život bez rada i mrvice s carske trpeze u zamenu za pokornost. Sad mi je jasnije zašto je većina energetskih izvora na planeti u rukama loših momaka. Samo, kako i ko će im dohakati, jer je problem u tome što bi oni da šire granice neslobode? Dešavanja oko NIS-a su samo jedan od primera.
Mislim da je logicno da prirodna bogatsstva i budu u vlasnistvu drzave. To je jedini nacin da se koliko-toliko regulise potrosnja.
Ako su potrebne hiljade godina da se nesto napravi nikako ne sme da se dozvoli da neki pojedinac to potrosi na brzinu (da bi vise zaradio).
To je i problem sto izgleda logicno. Ali nije, kao sto ste videli u tekstu. Omiljena scena u filmu Blood Diamond mi je kada jedan starac u nekom africkom selu izbegavajuci neku vojsku koja se finansira dijamantima i pritom maltretira svo stanovnistvo kaze "Hvala bogu da u nasem selu nisu nasli naftu".
Problem (pre)brze potrošnje nečega što je hiljadama godina nastajalo doista postoji, to ne sporim, ali se do sada država pokazala kao loš regulator takve potrošnje, znatno lošiji od tržišta. Način na koji većina naftaških režima troši petrodolare ne vodi konzervaciji, niti nalaženju novih izvora, niti stvaranju uslova da njihova ekonomija stane na sopstvene noge mimo energetike. Ti režimi su korumpirani i najveći deo novca ide na račune ljudi bliskih vlasti, često za potrošnju koja je toliko ekscesna da joj potrošnja vlasnika najbogatijih firmi u slobodnim zemljama nije po tome ni do članaka. Ti režimi anesteziraju stanovništvo i ubijaju u njemu svaku inicijativu za normalan rad, proizvodnju, trgovinu, istraživanja, stvaranje. Oni prave od svojih zemalja i od svojih građana (bolje rečeno, podanika) parazite. Oni ne ulažu ništa ili ne dovoljno u nalaženje novih izvora, još manje u nalaženje novih načina dobijanja energije. Dok tržište sve to, uglavnom, može postići. Cenu energije tada ne formiraju političari u skladu sa svojim potrebama ili svojim geopolitičkim halucinacijama, nego ponuda i potražnja. Kad je energija jeftina, znači da je još ima puno, i zašto je ne bi trošili? Kad je energija skuplja, znači da je ima manje, pa se zbog više cene onda manje troši, i eto zaštite hiljadugodišnjih plodova prirode. Još mnogo pre nego li je nestane, samo ako ima pravog cenovnog podsticaja, naći će se drugi izvori ili drugi načini dobijanja energije, ili će se, čak i u najlošijem i najmanje verovatnom scenariju, ekonomija na najbezbolniji mogući način prilagoditi novoj situaciji, bez prevelikih šokova. U SAD su privatnici decenijama "na brzinu trošili" naftu, pa je još ima, i to više nego pre sto godina (nađeno sijaset novih izvora), i samo nerazumna zabrana bušenja sprečava da cena bude niža a SAD nezavisnije od belosvetskih loših momaka. Dok s druge strane Rusija već kuburi s tim da ne može da proizvede dovoljno gasa da zadovolji ranije ugovorene isporuke, jer je novac harčen na geopolitičke igre, na korupciju i bezobrazno rasipništvo kvaziplemstva bliskog Kremlju, na socijalnu demagogiju (umesto da ljudi rade, proizvode, trguju i sve drugo kao da nisu bogati naftom - a takvo je opšte raspoloženje npr. u Norveškoj, verovali ili ne), a strane kompanije su iz ideoloških razloga sprečavane da investiraju u nova nalazišta. I onda, kad se pokazalo da će Nabuko možda postati konkurencija, i da se neće moći cene celoj EU nabijati do neba, onda je napadnuta Gruzija, s ciljem da se Nabuko preseče, ili, u ovoj fazi, bar ugrozi. Tako državna kontrola nad prirodnim izvorima vodi ratovima. Uostalom, i WW1 je izbio ne zbog privatnika naftaša (kako su lagali komunisti) nego kao sukob država oko državne kontrole nad sirovinama.
Lepo rečeno Lighthouse. Samo nisam siguran za ovaj deo oko Gruzije. Ne samo što ne verujem u teorije zavere nego što Rusi nisu inicirali taj sukob.
Dobro, Gruzije jeste pomalo off topic, debatovali smo o tome već na TR i nismo se baš potpuno složili, ali verujem da ćemo se složiti da je Rusija daleko od demokratske ili slobodne zemlje, da je u tom pogledu čak pala u odnosu na devedesete, da je režim postao drskiji (i ka spolja i ka unutra) zbog povećanog priliva novca od nafte i gasa, kao i dodatno agresivniji zbog perspektive pada tih prihoda usled ne samo svetskih kretanja cena nego i sopstvenog mismenadžmenta.
Da slažemo se da nije primer slobodnog društva.
Post a Comment