Naš stari znanac, Goran Nikolić, ima dobar tekst na B92 blogu. Što naravno znači da se sa mnogim stvarima ne slažem.
Prvo, uvođenje evra. Goran navodi dobre strane prelaska na evro, a onda suštinski kaže - ali, postoje i loše strane, pa to ne treba raditi. Metodološki to nije ispravno, treba pokazati da su troškovi veći od koristi, a ne da troškova ima. Za mene, cilj uvođenja evra ne treba da bude ni stabilizovanje cena, ni smanjenje kamatnih stopa, već smanjenje transakcionih troškova i rizika. A to što se smanjuje uloga Narodne banke, za mene je dodatna korist, a ne trošak. Jednostavno, ECB ima više kredibiliteta od NBS-a, a to je ono što je ključno.
Drugo, Goran kaže da je "verovanje u svemoguću ruku tržišta naivno". I ja mislim da je to tačno. Međutim niko, ali baš niko, ni ne veruje da je tržište svemoguće. Neki ljudi samo veruju da je tržište u najvećem broju slučajeva bolje od alternative - državne intervencije. Argument o superiornosti tržišta je relativan - "u odnosu na državnu intervenciju", a ne apsolutan. Dakle, što se mene tiče, naivan je onaj ko veruje u svemoguću ruku države, čitaj političara i birokrata. Za mene je naivniji neko ko kaže, na primer "država je neophodna da bi se rešio problem gojaznosti", nego neko ko kaže "ja mislim da će, pre ili kasnije, farmaceuti pronaći lek koji će rešiti problem gojaznosti".
I tu je dobar primer upravo onaj koji navodi Goran - kriza sa hipotekarnim kreditima u Americi. Pripisati to tržištu je, koliko sam ja uspeo da pročitam stvari na tu temu, potpuno neopravdano. Država je aktivno podsticala davanje stambenih kredita ljudima koji nisu kreditno sposobni. Da nije bilo raznoraznih stimulacija, ljudi koji nisu kreditno sposobni ne bi ni dobili stambene kredite, pa do krize ne bi ni došlo. Za mene je to klasičan primer greške države, a ne greške tržišta.
Negde je neki političar (recimo, ovaj) pre nekoliko godina rekao nekom birokrati "E, žale mi se birači da ih banke mnogo zavlače oko davanja kredita, samo zato što nemaju posao, ili zato što imaju malu platu. To nije fer, moramo nekako tim ljudima da pomognemo da obezbede krov nad glavom." Onda je birokrata seo i osmislio način da siromašnim ljudima država pomogne da dobiju stambeni kredit. Par godina kasnije, kada su skočile kamate, pa ljudi počeli da masovno ne vraćaju kredite, isti onaj političar izađe i kaže - "Moraćemo da ih strožije regulišemo, sasvim je očigledno da tržište ne funkcioniše."
5 comments:
Jel' Dinkić?
Važnije. Niko u Srbiji ne kapira važnost nečega što se zove optimum currency area (ili nešto slično) za pitanje evro ili dinar.
Stvar je sledeća: ukoliko se više različitih ekonomskih područja (različitih po privrednim ciklusima itd) ujedini u jedno valutno područje, onda će centralna banka verovatno voditi srednju monetarnu politiku, a koja nikome neće odgovarati. Za ta različita područja bolje bi bilo da imaju svoju sopstvenu valutu, pa bi se tu mogla voditi optimalna monetarna politika.
U teoriji, ja se slazem da postoji neka optimalna teritorija za postojanje jedinstvene valute. Dakle, ja ne kazem da treba ceo svet da prihvati istu valutu.
Pitanje je, naravno, koliko je to optimalno podrucje. Mislim, sasvim Vam je jasno da isti argument moze da koristi i neki Vojvodjanin. Moze da kaze - NBS vodi srednju politiku, koja mozda u odredjenim uslovima ne odgovara Vojvodini, pa treba da Vojvodina ima svoju valutu. A isto moze da kaze i neki Sremac.
Teorija kaze da neki optimum postoji, ali ista ta teorija ne daje jasan i jednoznacan odgovor na konkretno pitanje - a kolika ta teritorija treba da bude.
Najbolje u celoj toj prici je sto su se, za vreme debate o evru, i protivnici i zastupnici evra pozivali na istu Mundellovu teoriju.
Sustina je u tome da je meni tesko da poverujem u pricu da Srbija, ovolika kolika je, predstavlja optimalno podrucje.
"Težak posao rešavanja suštinske suprostavljenosti ideja o slobodi (individualizmu) i ravnopravnosti (tj. solidarnosti), svakako, ne treba prepustiti ekonomistima, jer bi oni bili liberali i samo liberali, dok bi ideja o jednakosti (prvo utkana u religiju[1], a kasnije u ideologije), starija i od svetske civilizacije, bila skrajnuta. Zato se kao ekonomista zalažem da se odbaci slepo verovanje u sistem vrednosti isključivo uspostavljen na ekonomskim principima, i da se dovoljan prostor ostavi i za redistribuciju, čime će, pre svega, biti zadovoljni sociolozi (interesantno je da su nr. istoričari najčeše ’’nagnuti’’ udesno, sociolozi, po pravilu, ulevo, dok su ekonomosti liberali)."
Ovo boli. Nesto gluplje odavno nisam procitao. Da ne poveruje covek do koje mere jedan "intelektualac" moze da bude zatucan.
Napisao sam komentar i upravo tog pasusa, pa sam ga onda obrisao i zadrzao se na nesto manjem tekstu. :)
Svakako ne bih rekao da je Goran zatucan. Ideja jednakosti je meni licno podjednako bitna kao i Goranu.
Ali kljucno pitanje nije to, vec sta podrazumevas pod jednakoscu.
Za mene je davanje subvencija naucnicima, umetnicima i sportistima upravo KRSENJE nacela jednakosti. Pozitivna diskriminacija takodje. Kakva je to jednakost ako neko placa porez koji je 1000 puta veci od poreza koji placa neko drugi?
Kakva je to jednakost da ako si privrednik imas OBAVEZU da zaposlis osobe sa invaliditetom (novi Zakon u pripremi), a ako si medicinska sestra, ili prodavac u radnji, ili advokat, nemas nikakvu obavezu prema tim ljudima. Upravo takve stvari krse princip jednakosti.
Kao sto sam pre par nedelja citirao Hajeka, najbolje bi bilo da u Ustavu pise da se nece donositi nikakvi propisi koji diskriminisu ljude na osnovu rase, pola, veroispovesti, ZAPOSLENJA, BOGATSTVA, i bilo cega drugoga. To bi bila jednakost.
Nema zabune. Bas zbog toga sto je Goran simplifikovao tu kompleksnost koju sa sobom nosi pojam jednakosti, bio sam toliko grub.
"Sto bi sociolozi voleli..."
Uzas.
Post a Comment