Alex Tabarrok ima interesantan post o štednji. Naime, on tvrdi da preko 40 odsto ljudi u Americi previše štedi. Problem je što svi očekujemo da ćemo doživeti duboku starost pa na osnovu toga pravimo ambiciozne planove. Pogotovu ako oba partnera štede. Tabarrok je objasnio da ne želi da štedi za budućeg muža svoje žene. Dodatni problem je što stariji ljudi obično manje troše. Manje se kreću, manje izlaze a manje troše i na impresioniranje potencijalnih partnera. Pored toga u Americi mnoge troškove u određenom trenutku preuzima država putem Medicare i Medicaid programa. Otprilike štedimo kao da ćemo sa devedeset godina imati isti životni stil kao danas. A ako ih i doživimo - nećemo. Kome god je baka pravila poparu za doručak zna o čemu Tabarrok priča.
Kažem mi a mislim na Amerikance. Kod nas taj problem verovatno nije toliko izražen jer je i dalje primaran pay as you go sistem i jer imamo mnogo više ljudi koji zarađuju relativno malo pa i ne mogu da štede. Sa druge strane, dosta ljudi i kod nas štedi na primer kupovinom dodatnih stanova koji im možda nikada neće trebati. Investiranjem u budućnost se ustvari lišavamo života danas. Kao što se islamski fundamentalisti ili mučenici uzdržavaju od alkohola i seksa da bi posle ubistva-samoubistva otišli u raj i pili alkohol i praktikovali seks. Tako da ako potrošite previše novca namenjenog za depozit za stan ovog vikenda ne očajavajte. Možda ste dugoročno sebi učinili uslugu.
1 comment:
Ako sa slozimo da je sloboda kretanja i zivljenja coveka direktno proporcionalna kolicini novca koju poseduje u kapitalistickom drustvu, onda ima smisla stedeti dok god gubitak slobode stednjom ne postane veci od gubitka slobode zbog nedovoljno novca. Imajuci u obzir da je sloboda subjektivna i da vrednost popare zavisi od vrednosti njenih sastojaka, cinjenica da "40 odsto ljudi u Americi previse stedi" postaje vrlo sumnjiva. Sta je to "previse"? Zar nije bolje imati slobodu do samog kraja nego je nemati bas kada bi nam bila najdraza ili najpotrebnija?
Post a Comment