Slobodan Antonić, u tekstu na sajtu NSPM-a, smatra da može. Ali, mora da, poput Branka Milanovića, bude "slobodan od neoliberalne dogme". Evo, ja nisam slobodan od neoliberalne dogme, ali svakako ne mislim za sebe da sam surov (mada, kad bolje razmislim, verovatno NIKO sebe ne smatra surovim). Ključno pitanje je šta neko podrazumeva pod rečju "surov". Da li je surov neko ko kaže - ne treba propisivati minimalnu platu? Na prvi pogled, odgovor je svakako - da, jer surovo zvuči - država ne treba da ti pomaže tako što će da ti poveća platu.
Na drugi pogled, stvar je ipak mnogo komplikovanija. U konkretnom slučaju, tačno je da je "neoliberalna dogma" surova prema onome ko već ima posao. Ali, isto tako je "anti-neoliberalna dogma" surova prema svima onima koje niko nikada neće zaposliti jer ne mogu da zarade ni tu minimalnu platu. Surovi smo i jedni i drugi, ali su jednima bitniji oni koji već imaju posao, a drugima oni koji nemaju posao. Ko je suroviji u totalu, pitanje je, ali se meni čini da su liberali u ovom slučaju na pravoj strani.
Da razmotrimo neki drugi primer, recimo liberalizaciju trgovine. Šta može biti surovije od izjave - baš me briga što ćeš ti izgubiti posao u tekstilnoj industriji, uvozićemo jeftin tekstil iz Vijetnama? Na prvi pogled, ponovo je "neoliberalna dogma" surova- siromašni radnici gube posao, kako bi narod mogao da nosi malo jeftiniju garderobu, odnosno, neki ljudi prolaze kroz veoma veliku ličnu traumu kako bi neki drugi ljudi mogli da nešto jefitnije kupe pantalone. Zaista deluje surovo. Zašto se onda ja sa time slažem? Iz nekoliko razloga.
Prvo, te pantalone u Vijetnamu prave još siromašniji radnici. Ako vam je zaista bitna socijalna pravda, ali niste nacionalista, onda je to za siromašne odlična stvar - jeste da je "našim" siromašnima teže, ali "naši" siromašni su bogati u odnosu na vijetnamske siromašne. Drugo, ovih drugih, koji od jeftinijih pantalona imaju koristi, je daleko više nego onih koji trpe štetu. Treće, ne samo da ih ima daleko više, već i među njima ima veoma siromašnih. Zašto primoravati, na primer Rome koji žive u naselju ispod Gazele, da plaćaju garderobu skuplje nego što bi mogli? Četvrto, ni ti ljudi koji su izgubili posao neće ostati večno bez posla. To što građani plaćaju jeftinije pantalone znači da im ostaje više novca za sve ostalo, odnosno da će sve ostale grane da primete porast tražnje, pa će da zaposle dodatne ljude, a između ostalih, baš i one koji su do juče pravili pantalone.
U izvesnom smislu, nije loše napraviti paralelu sa roditeljstvom. Da li je suroviji otac koji kaže svom detetu "sredi sobu, pa ćeš onda da dobiješ bombonu" ili onaj koji kaže "evo ti bombona, a sobu će da ti sredi majka"? Na prvi pogled, prvi otac deluje strožije. Ali, kada u obzir uzmete i malo šire i dugoročnije efekte (kakav je u stvari odnos prema supruzi i kakve će efekte ovo da ima na karakter deteta), odgovor na pitanje - ko je bolji otac i suprug, je relativno lak.
Ili, to ja sebe samo zavaravam, tražeći izgovore za svoju nečovečnost.
1 comment:
Milanović iznosi i ideju kako globalni poredak učiniti pravednijim.
On, najpre, smatra da bogate zemlje treba da same demonstriraju blagodeti slobodnog tržišta tako što će ukinuti carine za robu iz siromašnih zemalja (71).
s tim se slazem, ali je jos vaznije da siromasne zemlje ukinu carine
Drugo, one treba da odustanu od rigidnog insistiranja na intelektualnoj svojini u oblasti proizvodnje «lekova, računarskih programa i sličnog, kako bi se olakšalo širenje novih tehnologija u siromašne zemlje» (71).
sta je elasticno insistiranje na intelektualnoj svojini?
Treće, neophodno je uvesti jednu vrstu «globalnog poreza na dohodno-elastične proizvode zavisne od prihoda koji se u najvećoj meri konzumiraju u bogatim zemljama. Oporezivanjem bi upravljalo globalno telo – Agencija za globalno blagostanje – a prikupljena sredstva bi se davala kao gotovinska isplata na ruke siromašnim ljudima u siromašnim zemljama» (74).
ovo ne razumem
I četvrto, bogate zemlje bi trebalo da olakšaju zapošljavanje i useljavanje radnika iz siromašnih zemalja.
slazem se
Kako bi se nadoknadio mogući odliv stručnjaka, «slobodan tok kvalifikovane radne snage mogao bi da bude praćen obavezom na međunarodnom nivou da emigranti iz siromašnih zemalja rade, na primer, svake pete godine u zemlji svog porekla» (34).
ovo je vec fasizam
Post a Comment