B92: Zbog ilegalnog uvoza mobilnih telefona u prethodnih deset godina, državna kasa je u najboljem slučaju izgubila skoro 160 miliona evra.
Državna kasa ništa nije izgubila jer ništa nije ni imala. Državna kasa je jedino propustila da uzme tih 160 miliona evra. Ko ih je uzeo? Korisnici mobilnih telefona u Srbiji.
Nisu ih uzeli šverceri, kao što analiza B92 pogrešno predstavlja. I među švercerima postoji konkurencija koja snižava cene na tržišni nivo. Dobitnici su, kada se oduzmu normalni troškovi usluga i rada švercera, samo potrošači.
Carina na mobilne telefone je 15%. Zašto? Zato što se štite domaći proizvođači?
8 comments:
A kvalitet?
Bez validnih papira pitanje je kakvog su kvaliteta ti telefoni.
Pa dobro, šta s tim? Treba platiti carinu od 15% da bi vam država potvrdila kvalitet?
Možete i to da radite, ali ja bih radije uštedeo tih 15%.
Sa sličnim problemima susrečemo se u Sloveniji, naprimer pri proveravanju kvaliteta diploma za potrebe nostrifikacije. Pa se susrečemo sa bizarnim situacijama, da Univerza iz Ljubljane razmišlja dali če da priznati kvalitet Cambridga i Yalea ili ne. Zato smo u program liberala uvrstili avtomatsko priznavanje diploma sa top fakulteta sa top 500 liste i fakulteta unutar EU. Isto bi se moglo i sa tim telefonima. Ako su dobri za EU - zašto da pojedinačna zemlja (ili kandidat, kao što je Srbija) ponovno proverava kvalitet? Zbog drugačijih predpisa? Umesto 15% potrošačkog poreza harmonizirajte predpise...Jeftinije je.
Koliko sam pratila, automatsko priznavanje diploma ne ide uopste tako lako u EU. Btw, hvala Tomaz, podseti me da napisem konacno taj post...
Dakle, cela prica sa nostrifikacijom sluzi uravo tome da drzava zastiti domace univerzitete ovim |"nenovcanim carinama" (a bogami se i placa). Odnosno, nostrifikacija znaci izjednacavanje u PRAVIMA koja navodno donosi neka diploma. To znaci da bi jedino imalo smisla da tu stvar radi neka agencija, sertifikaciono telo i sl. (ne daj boze da neko dobije ideju da predje na ovu opciju...)
Nostrifikacija je najneskriveniji oblik protekcionizma koji cak niko ne dovodi u pitanje (za takve stvari u potrosnim dobrima bar se neko pobuni).
A sto se tice telefona, naravno da kvalitet ove robe ima vaznost, ali ima i cena. Bojim se da ljudi uvek pre odluce da kupe nesto nesertifikovano, i to ne samo zbog manje cene (pod uslovom da je cena zaista mora biti veca za toliku sumu). Kao i u slucaju univerzitetskih "sertifikacija", ljudi ne veruju da ta potvrda znaci bog-zna-sta. Ako se banjalucka (diploma) automatskije overava na BU nego prinstonska, zasto bi iko verovao drugim papirima? Svakako je ljudima kratak rok jos uvek glavni vremenski horizont. A u tom slucaju rizik nije mnogo vazan. Bolje dve banjalucke, nego jedna prinstonska, bolje dva moba na crno, nego jedan sertifikovan...
Slažem se. Ali treba razlikovati između nostrifikjacije diploma za potrebe nastupa na trgu rada i za potrebe daljneg študija. To prvo omogučava više konkurencije na trgu rada što je dobro. Naprimer EU projektanti za kuče bi mogli da potvrde lokalne projekte. Vrhunski kirurgi bi mogli da operišu u Sloveniji. A to drugo, priznavanje diplome za potrebe daljneg študija, je stvar autonomije univerziteta i nisam siguran, da država treba u to da se meša.
Odgovor na Slavisino pitanje - zasto je carina 15% je sledece...
Kada je carinska tarifa doneta, 2001. godine, prihodi od carina su bili izvorni prihod savezne drzave. Postojao je odredjeni strah da bi Srbija (kao sto je CG vec radila) mogla da pocne da izbegava da prenosi zakonom utvrdjena sredstva u savezni budzet. Zato se islo na nesto vece carinske stope kod proizvoda koji su "luksuz".
A na pitanje "a zasto carina od tada nije smanjena?" nemam odgovor. Pretpostavljam da bi to "ugrozilo javne finansije i makroekonomsku stabilnost". To je odgovor na svako pitanje vezano za smanjenje poreza ili bilo cega drugog.
Tomaz, mislila sam na svrhu nostrifikacije (priznavanja diploma) koja se ne odnosi na dalje skolovanje (ekvivalencija je segment nostrifikacije). Normalno da svaka HEI odlucuje ko moze da nastavi skolovanje i na kom studijsokm programu. Btw, i tu vlada gadna situacija ovde, cak na unutrasnjem trzistu, pa imate opasne nevolje ako prelazite sa jednog srpskog univerziteta na drugi. Ne priznaju ispite, traze pare, bezobrazni samo tako...Toliko o bolonjskoj mobilnosti.
Sto se tice priznavanja stranih diploma u Srbiji, opet ispada da je lakse uraditi priznavanje radi daljeg skolovanja (ekvivalenciju) nego nostrifikaciju. A to vam je nuzno za zaposlenje. Ne mozete u srpskoj firmi da se zaposlite ako nemate nostrifikovanu diplomu, posto u njoj stoji akademski naziv odnosno kvalifikacija. Mozda u nekim stranim organizacijama i sl. nije bitno, ali diplomu Haravda mozete macku o rep ako je ne overi Ministarstvo prosvete (odnosno nostrifikuje neki fakultet, a cata lupi pecat).
Upravo zato univerziteti nece da puste konkurentske diplome na trziste rada. Naravno, takvih ljudi nema mnogo, i stvarno je tragikomicno sto se BU ili NU ili neki drugi srpski univerzitet plasi da ce ta 3 i po diplomca sa Harvarda ugroziti njihovu robu na trzistu. Mada, ima tu i prizemnih razloga - uzimanje para za dopunske ispite.
Problem je sto nasi fakulteti ne ulaze samo u procenu stranih univerziteta, nego i u procenu, sto bi pravnici rekli "merituma". Znaci, nije dovoljno sto je neko zavrsio Harvard, vec mora da dokaze da je konkretan program sa Harvarda slican nekom od programa na nekom nasem fakultetu, odnosno da su sami predmeti analogni nekom od predmeta na nasem fakultetu.
Konkretno, ja imam mali problem (mada se, iskren da budem, nisam ni nesto mnogo trudio da ga resim), da u Srbiji jednostavno ne postoji Public Policy program, pa da lutam od Ekonomskog, do Poliickih nauka, pa sve do Organizacionih nauka. Sada sam se zainatio da isteram sve to na Ekonomskom, ali je veliko pitanje da li cu i uspeti. Jedan od problema je sto Ameri predmet zovu "Evidence-based government", a radi se o "Primenjenoj statistici", ili sto predmet zovu "Leadership in public sector", a radi se o klasicnom menadzmentu. A sto se predmeta "Privatization and government reinvention" tice, ni ovlasceni prevodilac nije znao kako da ga prevede. Svi ti problemi bi mogli da budu reseni ako bi neko rekao "Cekaj da vidim kako je rangirana Pennsylvania... A, na 5. su mestu u Americi po US Newsu, onda je sve ok, daj da ti lupim pecat.."
Sto se sertifikacije tice, diplome nisu jedini, cak ni najveci problem. Mnogo je veci problem sa prozvodima, narocito prehrambenim. To sto je mleko iz Holadnije i sto ima sertifikat holandske veterinarske sluzbe, apsolutno nista ne znaci nasoj drzavi. Uzorci moraju da se uzmu (i to ne po slucajnom uzorku, vec SVAKI uvoz se kontrolise). A neke proizvode kontrolise nekoliko ustanova. Recimo, ako uvozis testenine sa jajima, onda jedan uzorak uzme Uprava za veterinu (jer sadrzi jaja), drugi uzme fitosanitarna inspekcija (jer mozda testenine imaju i neku bakteriju koja moze da zarazi nasu psenicu), a i Ministarstvo zdravlja sve testira. Ako u jednoj kutiji imas 30 pakovanja testenine, ti moras 3 pakovanja da das na testiranje. To je prakticno carina od 10%.
Sustina, barem kako ja shvatam, je da se to radi po slucajnom uzorku. Na primer, ako nesto stize iz Holandije, a njihovoj sluzbi verujemo, onda se testira svaka stota posiljka. Ako se uvozi iz Sirije, a bas nesto nemamo poverenja u njihovu veterinarsku sluzbu, onda se testira svaka druga posiljka. Naravno, moras da imas dokaze na osnovu kojih mozes da obrazlozis razliciti tretman posiljki i to je onda u skladu sa pravilima STO.
Post a Comment