Ima zgodnih aforističnih delova iz "18. brimera". Na primer, poučna je ona sentenca koja kaže da se naciji i ženi nikada ne prašta momenat nesmotrenosti kada je prvi nasilnik koji je naišao uspeo da ih obeščasti...
Imam jednu vratolomnu paralelu bonapartističkih momenata istorije Francuske i srpskog slučaja. Za razliku od Slavišinog modela, moja priča počinje nešto ranije.
Ulogu Napoleona I igrao bi Tito. Napravio je jaku državu, aparat i sistem koji je ustrojio celo područje uprave, omogućio je „sankilotima“ i raznim sužnjima da nešto urade od svojih života (sociolozi bi rekli omogućena je „vertikalna mobilnost“). Bio je relativno uspešan u ustanovljenju revolucionarnih tekovina. Bio je demokratski despot sa podrškom naroda. Imao je ekstra uspešnu spoljnu politiku (mislim da u ovome Tito šiba Napoleona).
(Radi dramskog efekta preskačemo Restauraciju nakon Napoleona i Drugu republiku)
Sloba je bio Napoleon III. Maligan a tragikomičan. Neki francuski Koraks iz 1870. prikazao ga je kako tužno čeka da napusti dvor:
Čak je i Marks 1852. godine, samo godinu dana nakon državnog udara, u njemu video pajaca koji je počeo da „svoju komediju shvata kao svetsku istoriju“... Bio je The Wannabe Napoleon, zato Marks datum dolaska Napoleona III označava kao "18.brimer" - datum kada je "pravi" Napoleon I napravio državni udar 1799. Dakle, tragikomičan lik. Forsirao diskurs „obnove i izgradnje“. Upadao u megalomanske i neracionalne projekte (Osmanova rekonstrukcija Pariza). Omogućio uspon tajkuna. Bio katastrofalan u spoljnoj politici. Sve je radio naopako u proceni snaga na međunarodnoj sceni. Gubio ratove. Još gori demagog od svog starijeg istoimenog rođaka. Koristio demokratsku zavesu izbora i odobravanja neukog naroda kao opravdanje za svoju politiku.
Gde smo sada mi? Nakon Sedana, izgubljenog francusko-pruskog rata i upokojenog Napoleona III, mi smo u nekoj Trećoj republici. Jedino što je naš gubitak Alzasa i Lorene došao 8 godina kasnije. Ko je kriv za gubitak? Malo slatki piglet sa gornje slike, malo rastuća nastajuća nemačka nacija koja je imala pretenzije da proširi svoje "teritorijalno telo", iako je oblast bila pod francuskom suverenošću vekovima. I konačno, uticao je odnos snaga i preferencije ostalih posmatrača i "dobronamernih" arbitara...
Nadam se da smo bar preskočili fazu Pariske komune. Ili je to bilo sinoć?
Nakon očaja i mirenja sa porazom, doći će nestabilne vlade, smenjivaće se rojalisti, radikali, oportunisti. Biće i opasnih demagoga (Boulanger) koji hvataju na sentiš bolnih rana koje je zadao Bizmark Francuskoj i pozivaju na rat. Biće korupcijskih skandala.
Uprkos svemu, stvari će ipak ići nabolje. Nastupiće čak i Belle époque...
Bajka se završava tako što su Alzas i Lorena vraćeni Francuskoj...mislim čak dva puta.
Pouka je da istorija nije ni tragedija ni komedija. Više liči na sitcom. Trajne su samo prave vrednosti: Osmanov Pariz, podzemna stanica kod Vuka i Delta City.
4 comments:
Samo zaboravljas da su i Alzas i Lorena oba puta vracena silom, posle nekoliko miliona zrtava. Oba puta, na obe strane.
I vec posle sto godina, Nemacka i Francuska napravise EU. Brzo ce to proci, imamo vremena. :)
brzo ce da bude to, taman da se u medjuvremenu zavrsi i onaj višetomni rečnik srpskog jezika :)
Tako je: i onda su na kraju napravili EU. I ja to vidim kao prijateljski zagrljaj. Sto da se bijemo, kad mozemo da budemo drugari?
Ovo je ipak bila samo mala paralela. Moja metodoloska primedba se odnosi samo na povlacenje paralela uopste. Tako cesto ne vidimo stvari kakve jesu, u sadasnjem trenutku, kontekstu, itd. Povedu nas analogije, stvarne ili nategnute, svejedno.
To vidimo i kod ove ekipe koja na uvek nove situacije stalno primenuje "paralele" sa 1990-im. Istorija se NIKADA ne ponavlja, to je bila samo stilska frazica, izrecena u jednom trenutku, ne treba je tako olako ponavljati.
(Treba imati u vidu i da je Marks patio od teskog oblika hegelovskog istorijskog misticizma, sto stvarno nije zdravo)
Opet, analogije ponekad pomazu da se stvari predstave jasnije, da se nesto objasni. Ali, samo ponekad.
Inace, Miss, drago mi je sto u Osmanovom Parizu ne vidis neko dostignuce - iako, verovatno, iz drugih razloga. Taj plan je u stvari poceo posle svih onih buna iz 1848-1849; istina, malo kasnije, ali to iskustvo je bilo glavni podsticaj. Trebalo je razbiti stara gradska jezgra, nepristupacna za artiljeriju, laka za dizanje barikada, itd. Bulevare je lakse kontrolisati. Komuna je bila izgubljena u svakom pogledu (Marks je tek naknadno od toga napravio "nasu stvar", inace je na nju gledao s prezirom), a Osmanov plan je omogucio laksi prodor versajskih trupa i pokolj iz "krvave sedmice" (20-30.000 streljanih). Osman se zato smatra za jednog od pionira strateskog, autoritarnog urbanizma (jedan od prvih izdanaka cistog "funkcionalizma"). To sada izgleda fino, sva ta sirina, svetla, drvoredi, itd., ali eto, sve je imalo i svoje prakticne razloge, razne, ne samo uklanjanje blata i nehigijenskih uslova
" Na primer, poučna je ona sentenca koja kaže da se naciji i ženi nikada ne prašta momenat nesmotrenosti kada je prvi nasilnik koji je naišao uspeo da ih obeščasti..."
za tebe se vidi da si bila feminiskinja :)
salim se. mislim da nisi u pravu...
Post a Comment