Zašto različiti ljudi glasaju za različite kandidate?

Pitanje koje postavljam je zašto uopšte različiti ljudi glasaju za različite kandidate? Zašto ne mogu da se jednoglasno slože oko toga ko je najbolji? Ako biste pitali ljude da li je bolji Mercedes ili Fiat, lako bi se složili. Ali, ako ih pitate da li je bolji Toma ili Boris, neće se složiti.

Mislim da pitanje nije tako glupo kao što na prvi pogled izgleda i da postoje najmanje četiri načelna odgovora, od kojih nijedan meni nije zadovoljavajući.

Prvi razlog su različiti motivi birača. Jednostavno, bogati glasaju za onoga ko nudi niže poreze, a siromašni za onoga ko nudi veće socijalne programe. Ovo je dugo vremena bila opšteprihvaćena teorijska teza u ekonomiji, ali je problem što u praksi uglavnom nije potvrđena. Čak ni Amerikanci, koji su opsednuti ovakvim istraživanjima, nisu uspeli da dokažu da postoji statistički jaka veza između ličnog interesa i političkog opredeljenja. Recimo, relativno bogati univerzitetski profesori u velikoj većini glasaju za Demokrate, a relativno siromašni ruralni predeli centralne SAD za Republikance.

Drugi mogući razlog je prosto neznanje ili neinformisanost. Tvrdnja je da bi svi mi glasali za istog čoveka, kada bi imali iste informacije. Međutim, pošto nemamo iste informacije, mi različito vidimo iste ljude. Stvar dodatno otežava činjenica da informacije koštaju (ne nužno u novcu, ali svakako u vremenu), tako da niko od nas nema ni motiv, a ni način da sazna sve relevantne informacije. Neko čita samo sajt B92, neko samo Veliku Srbiju ili Pravdu, pa je normalno da imamo različite informacije i da donosimo različite zaključke. Međutim, ova teza ne može da objasni zašto je neko uopšte počeo da čita baš Pravdu, a neko B92.

Treći mogući razlog je ukus, ili preferencije. To bi otprilike značilo da mi ne glasamo za kandidate na osnovu onoga šta kažu i šta rade, nego na osnovu onoga kako to kažu i kako rade. Neko više voli glasne, neko tihe, neko voli prefinjene, a neko narodske kandidate. Međutim, ovo objašnjenje je prilično prazno, jer nam ne govori zašto neko voli baš takve kandidate.

Četvrti mogući razlog, za koji ja mislim da je dominantan, je način na koji svako od nas "obrađuje" dostupne informacije. Pretpostavimo da smo ja i neki Radikal pročitali isti tekst u novinama, recimo o tome kako će berza da padne za 20% ako pobedi Toma. Pretpostavimo i da obojica imamo isti iznos već investiran na berzi. Za mene bi taj tekst bio potvrda nečeg što već mislim da znam i prihvatio bih ga kao tačnog. Za Radikala bi taj tekst predstavljao propagandu izbornog štaba DS-a. Iako su nam i motivi i informacije potpuno jednake, mi donosimo potpuno suprotne zaključke, zato što imamo unapred formiran stav o nekom pitanju. Sa druge strane, ako Pravda objavi tekst o, recimo, Jelašićevoj vili, ja ću naći opravdanje, u smislu "pa čovek je dugo radio u inostranstvu, zaradio je tamo pare", a Radikalu će to biti dokaz o korumpiranosti post-petooktobarskog "režima".

Ova pojava se naziva "confirmation bias" (ne znam da li postoji prevod ovog pojma, pa ću ga ja nazvati "pristrasnost ka interpretiranju informacija na način koji potvrđuje naše prethodne stavove"). Zato 99% ljudi koji su sinoć gledali TV duel neće zbog njega promeniti već formirani stav. Stvari u kojima je njihov kandidat bio dobar će preuveličati, a stvari kod kojih je bio "tanak" će prosto zanemariti. Ali, otkud nam taj prvobitni stav?

Sve u svemu, ja i dalje nemam odgovor na pitanje kako se formira stav prema kandidatima.