New York Times je objavio interesantan članak o privatizaciji braka. Pitanje koje se postavlja je zašto bi uopšte država morala da overava ugovor između pojedinaca, bili oni heteroseksualni ili ne, svejedno. Brakove bi mogle da sklapaju crkve, privatne firme ili rođak Mita ukoliko Vas to čini srećnim. U suštini ovog problema je izbor. Ljudima treba ostaviti izbor da li će tražiti pravnu zaštitu ili ne.
David Boaz objašnjava da bi ugovori, sklopljeni među pojedincima, mogli da budu overavani u sudovima koji bi bili nadležni za njihovo sprovođenje. Ugovorom bi se regulisali i uslovi razvoda upravo onako kako se par dogovori pre potpisivanja.
Državni brak nije antička kategorija. Do 16. veka je u Evropi bilo dovoljno samo obavestiti crkvu da ste sklopili brak koja bi tu vašu izjavu prihvatila. Tek od 16. veka se počelo insistirati na zakonski overenom braku. Osnovni razlog je bio sprečavanje brakova mladih parova bez odobrenja roditelja. U Americi je država tek sredinom 19. veka počela da preuzima više kontrole nad privatnim životima ljudi.
Skoro mi je prijatelj pričao kako se njegov deda, inače član komunističke partije, oženio u crkvi 1946. godine. Kaže da sve do 1951. u Srbiji nije moglo da se venča u opštini već je jedini izbor bila crkva. Ne znam da li je tačno, ali ako jeste, onda državni brak ni u Srbiji nije tako star. Ipak, nisam siguran da li u ovom primeru ima istine.
3 comments:
pa to vec defacto postoji sa prenup-om.
Tačno. Ali poenta je da je prenup dovoljan. Ne i brak u opštini. Problem po David Boazu je što ima preko 1,000 zakona u Americi, uglavnom poreskih, koji diskriminišu zakonski potvrđene zajednice u odnosu na potvrđene.
I naravno što država određuje ko može da se venča a ko ne.
Post a Comment