- Svako treba da ima pravo na dva glasa. Jedan u izbornoj jedinici u kojoj živi i još jedan u bilo kojoj drugoj izbornoj jedinici. Drugi glas bi praktično bio korišćen kao način za kažnjavanje kongresmena koji su potrošili previše para, pošto se ne može očekivati od glasača koji su imali koristi od veće potrošnje da kazne troškadžiju. Možda je problem kod ovog pristupa neinformisanost ili nezainteresovanost glasača. Sledeći primeri su bolji.
- Promeniti način izbora kongresmena. Problem je što kongresmeni predstavljaju glasače koje žive koncentrisani na istoj lokaciji što omogućava da svi imaju koristi od novca koji se troši kod njih u distriktu. Umesto da izborne jedinice prestavljaju geografsku kategoriju, Landsburg predlaže da to bude neka nasumična kategorija, na primer azbučni red. Tako bi prvog kongresmena birali građani koji se prezivaju na A, drugog građani koji se prezivaju na B itd. U ovom slučaju bi bilo mnogo teže kupovati glasove trošenjem federalnih para.
- Možda i najbolje rešenje je povećati poreze na dohodak ljudima koji žive u izbornim jedinicima gde se troši najviše federalnih para. Na taj način bi oni koji imaju najviše koristi imali i najveći trošak.
Kako u Srbiji imamo proporcionalni izborni sistem prva dva rešenja ne nude odgovor na naš problem. Poslednji predlog je interesantan i za nas. Uzmite NIP na primer, građani koji žive u gradovima ili opštinama koje dobijaju najviše novca iz NIP-a bi trebalo da plaćaju i veći porez. Tako bi za obilaznicu oko Beograda trebalo najviše da plate Beograđani.
Ko bi trebalo da plaća puteve je teže izračunati ali nije nemoguće. Recimo autoput Horgoš - Požega (da je u pitanju NIP a ne koncesija) bi plaćali ljudi koji žive u blizini puta ili ga najviše koriste npr. Subotica, Novi Sad, Beograd, Čačak, dok bi troška bili pošteđeni Vranjanci i Zaječarci. Dokle god ljudi budu imali samo korist bez razumevanja koliko ta korist košta vlade neće imati motiva da smanjuju potrošnju.
6 comments:
NIP niko ne treba da plaća. NIP je šema u kojoj svako od svakog otima a političari izvlače korist u tom mutljagu.
Obilaznicu oko Beograda treba da izgrade privatni investitori, ako u tome vide mogućnost da profitiraju, a profitiraće ako su dobro procenili, pa dovoljno ljudi odluči da vozi tom obilaznicom i plaća im putarinu.
Vlada neće smanjivati potrošnju dok god je u mogućnosti da pljačka stanovništvo.
U pravu ste (si). NIP niko ne treba da placa, moja poenta je bila da ako ga vec placamo, kao sto placamo, na koji nacin bi mogli da skrenemo paznju na troskove takvog programa.
Beograd trenutno ima jako velike prilive od gradjevinskog zemljista i buzdet je neuporedivo veci od bilo kog grada u Srbiji. Zbog toga mislim da nije pravedno da se sve velike investicije koje se planiraju u Beogradu a nisu od znacaja za ostale gradjane Srbije finansiraju iz republickog budzeta ili NIP-a. Naravno to bi znacilo i izmenu zakona i omogucavanje gradovima da emituju municipalne obveznice uz saglasnost republike.
Lazare, tvoj pristup odgovara hipotetičkoj situaciji gde se ljudi dogovore i nešto (neki proizvod ili uslugu) dobrovoljno plaćaju, zato što misle da ono što dobijaju više vredi od onog što daju (novac kojim plaćaju). A ti onda uvidiš da to nešto ne vredi toliko, pa im "skrećeš pažnju da su troškovi takvog programa" previsoki. Ali naša situacija je drugačija.
Nas, stanovnike Srbije izvan državne strukture - države u Srbiji - niko nije ništa pitao. Niti pridobio da dobrovoljno finansiramo NIP. Mi smo prisiljeni da finansiramo NIP, nas pljačkaju da bi finansirali NIP (između ostalog). Partijske vrhuške su se dogovorile (ili prećutno sporazumele) da NJIMA odgovara, da je NJIMA u interesu da neke pare dele raji i tako kupuju glasove. A nama, stanovništvu, je zaprećeno silom ukoliko se usprotivimo tome da nas pljačkaju tj. prisiljavaju da finansiramo te gluposti.
Robovi se nikada ne bi oslobodili gospodara da su njima ili drugim robovima "skretali pažnju na troškove" robovlasničkog društvenog sistema. "Trošak" je u ovom realnom, našem slučaju činjenica da jedna grupa ljudi prisiljava druge ljude da, hteli-ne hteli, od svog rada finansiraju ono što njima (nasilnicima) odgovara. "Trošak" je sav na leđima stanovništva Srbije, što političari znaju ili intuitivno osećaju, ali ne mare - oni ne stvaraju, oni troše.
To je to: argument "visokih troškova" je argument koji razume pogrešna strana - oni koji od cele situacije imaju koristi i ne bi da je menjaju, šta košta da košta, jer ne košta njih. Ako nam nije cilj da samo pričamo, nego da promenimo situaciju, treba da se obratimo stanovništvu Srbije: Lažu vas i pljačkaju. U 21. veku ste jedan dan slobodni ljudi a jedan dan robovi.
NIP nije bas dobar primer za to. Do para za NIP su dosli tako sto su opljackali Bogija, a ne narod.
Preciznije, uzeli su od Bogija ono što je on naplatio od naroda u situaciji koju su mu oni napravili - oligopol, odnosno ograničenje tržišta mobilnih komunikacija. Država i Bogi su na taj način zajedno opljačkali narod, al je onda ortakluk puko.
Post a Comment