Mislim da sindikati u Srbiji ne mogu da ispune svoje pretnje jer im većina zaposlenih u Srbiji ne veruje zbog dokazane neefikasnosti, iako plaćaju njihove usluge (ne znam da li je to još uvek obavezno).
Teorijska podrška sindikatima se zasniva na tri pogrešne pretpostavke:
- pojedinac nema izbora kada pregovara sa poslodavcem - netačno jer na slobodnom tržištu pojedinci mogu da biraju poslodavca
- sindikati omogućavaju zaposlenima da komuniciraju sa poslodavcem na jednakoj osnovi - i ovaj argument je netačan jer samo sindikalne vođe u ovom slučaju dobijaju tu privilegiju. Tako da pojedinac umesto da direktno komunicira sa menadžmentom prvo mora da izlobira vođe sindikata ili sve sindikalce. Često, dosta teže nego pregovarati direktno.
- pravo na slobodu udruživanja - sve slobode su ograničene slobodama drugih. Ova sloboda je ograničena narušavanjem sloboda poslodavca.
Sve u svemu, sindikati u Srbiji će se uskoro naći na spisku ugroženih vrsta.
5 comments:
Mislim da pretpostavka zasnovana na slobodi udruzivanja nije netacna. Radnici treba da imaju slobodu da se udruze u sindikat, ako tako zele. Problem je sto cesto ne zele, a moraju. I ne vidim kako se kroz udruzivanje narusavaju prava poslodavaca. (osim u istom onom smislu u kom udruzenja nastavnika, lekara, naucnika, ili bilo koga radi na stetu svih ostalih)
Problem sa radnickim odmaralistima nije tako jednostavan. Neka od njih su zaista izgradjena iz sindikalne clanarine. Cak i ona koja nisu (odnosno koja su izgradile firme) su na neki nacin izgradjena na teret zaposlenih jer su firme mogle po tom osnovu da placaju nize plate (jedno vreme je cak postojala zabrana vanprivrednih investicija, odnosno firmama je bilo zabranjeno da ulazu pare u odmaralista i slicno, pa je izgradnja finansirana preko sindikata).
Medjutim, pravno posmatrano, ako se odmaralista vode u bilansu stanja preduzeca, situacija je cista - prodaju se zajedno sa preduzecem.
Malo mi je smesno da su radnici tek sada, posle 6 godina privatizacije, shvatili da drustvena svojina nije isto sto i drzavna i da je zakon o privatizaciji u stvari zakon o nacionalizaciji (pretvaranje drustvene u drzavnu) i privatizaciji (drzavna u privatnu). Da se razumemo, ja mislim da je to dobro, ali mi je smesno sto se tek sada bune.
Osnivanje sindikata u privatnoj firmi, bez saglasnosti poslodavca, je narusavanje njegovih prava. Zaposleni su placeni da rade a ne da vode politiku preduzeca.
Kao kada bi se komsije dogovorile da u vasoj kuhinji odrzavaju sastanke u kome bi diskutovali o gradnji zajednicke vikednice u vasem dvoristu i od vasih para.
Isto vazi i za lekare i naucnike u privatnim preduzecima. U drzavnim, sto se mene tice mogu da imaju sindikata koliko god hoce. To nije najveci problem drzavnih firmi.
OK, a ako se nalaze posle radnog vremena u kafani preko puta i tamo dogovaraju strajk?
:) mogu i na pauzi za ručak. Štrajk je u redu ako poslodavac ima prava da ih sve otpusti.
Nije problem udruživanje, nego zakonska osnova koja sindikatima daje moć. Radnici i treba da imaju slobodu udruživanja, ali kada ne bi bilo države koja privileguje sindikate, to udruživanje bi bilo bez efekta. Kao što na slobodnom tržištu udruživanje pekara nema efekta, zato se i ne udružuju.
Post a Comment