Juče sam se raspravljao oko toga da li lekarima koji rade u državnoj službi treba dozvoliti da rade i u privatnim bolnicama. Tomica Milosavljević takođe priča o tome u današnjem Blicu.
Prvo i osnovno, da u Srbiji država ne drži praktični monopol na zdrastvo ovo pitanje ne bi bilo problem. Tačno je da postoje privatne bolnice u Srbiji ali takođe postoji samo jedno preduzeće koje nudi zdravstveno osiguranje. Državni fond. Kada bi postojalo više kompanija koje nude usluge osiguranja pacijent bi mogao da bira u kojoj bi se bolnici lečio a troškove bi plaćalo osiguranje. Niko ne bi raspravljao o tome da li lekar radi u jednoj ili dve bolnice. Možda bi vlasnici bolnica pričali o tome ali to svakako ne bi bilo pitanje za ministra zdravstva i zakon.
U našem slučaju državni fond veruje da ima monopol i na slobodno vreme lekara. Navodno zbog zloupotreba sistema moraju se ograničiti slobode lekara. Ja se sa tim ne slažem. Nisu lekari krivi zbog takozvanih zloupotreba. Upućivanje pacijenata na privatnu praksu obično štedi vreme i poboljšava uslugu. Pacijenti sami donose odluku da li će otići u privatnu ordinaciju ili ne.
Da li treba zabraniti nastavnicima engleskog da posle škole drže privatne časove? Naravno da ne. Zašto bi lekari bili izuzetak?
No comments:
Post a Comment