Jirgen Habermas kaže da se novine ne smeju prepustiti tržištu. Mora država da ih finansira. Ne sve, ali gigante. Zato što, kaže, ako se prepuste tržištu, novine padaju u ruke kompanija "koje koji žele brzi profit i prave neprimereno kratkoročne planove". To onda dovodi do vulgarizacije novina i one gube kulturnu i intelektualnu vrednost.
Dakle kada su novine privatne, sve one postanu Kurir, Svet i Skandal. Po Habermasu, načelno je nemoguće da postoji privatno Vreme ili Ekonomist. Jer privatne novine vodi kratkoročni profit, želja za brzom zaradom. Verovatno je kao primer uzeo engleski Economist i američki Wall Street Journal, oba privatno osnovani u 19. veku. Ali šta je sto-dvesta godina za novine, a ionako svi znamo da se WSJ i Economist uglavnom bave bezveznim tračevima. Nisu analitični kao Ženmin Žibao.
Ali Habermas ne bi bio Habermas kada bi samo uzvikivao parole. On ima i naučno objašnjenje zašto je to tako. Naime, novine su posebna roba koja ne podleže zakonima tržišta. Evo:
Ova pitanja počivaju na kontroverznoj pretpostavci da izbor pravi sam kupac, na osnovu sopstvenih preferencija. Ta mudrost iz starih udžbenika bez sumnje je pogrešna kada je reč o specifičnom karakteru robe koju bismo nazvali "kulturna i politička komunikacija" – a razlog je to što za roba u isti mah izlaže probi i transformiše preferencije onih koji je prihvataju.
Novine su specifične, kaže Habermas. Mudrost iz starih (kao npr. Mankiw G., Principi ekonomije, 2007., ali februar) udžbenika se ne odnosi na novine.
Problem je samo što kada bi napravili listu svega što razni habermasovci, frankfurtovci, kejnzijanci ili francuski sociolozi kao iz prethodnog posta smatraju specifičnim zato i zato, mogli bi odmah da ukinemo privatnu svojinu i proglasimo socijalizam.
1 comment:
Cini mi se da je ova izjava gosn Habermasa samo odraz opste slike dominanatnih drustvenih shvatanja u Nemackoj.
U javnom menjenju je tolio jako izrazeno shvatanje nemacke drzave kao socijalne drzave (to sam vec negde pomenuo) da ga mozete osetiti u vazduhu. U zakonima, stampi, raspravama na TV-u pa cak i na Univerzitetu.
Na predavanjima iz AWP (ekonomska politika) uce studente da su ciljevi Ekonomske politke 1. Drustveno blagostnje 2. Pravicnost i 3. Sloboda. Nema ono Ciljevi EP su zeljene vrednosti bla bla. Nego to su ciljevi i tacka...
Treba videti njihove zakone koji se ticu pozicije sindikata u preduzecima. Praticno CEO ne moze da bude izabran bez sagasnosti predstvania sinikata, posebno u velikim preuzecima. Polovinu clanova upravno odbora predstavlju radnici. Izraz kao sto je radna snaga (Arbeitkraft) ne koriste vec uvek koriste izraz mitarbieter (saradnik).
Tako da je ta izjava samo odraz stanja javnog mnjenja i njegovog odnosa prema trzistu.
Iskreno, nije mi jasno kako sa svim tim socijalnim idejama uspeli da
postanu ekonomski toliko jaka drzava...
Igipop
Post a Comment