Zdravstvo

Iako sam plaćao zdravstveno osiguranje u Beogradu uglavnom sam išao kod privatnih lekara, jer je usluga u državnim institucijama prilično loša. Ne znam da li mi je teže što sam bolestan ili što moram da idem na tri različita mesta i da čekam satima. Nažalost nisam imao izbor da odlučim da ne plaćam zdravstveno osiguranje jer se odbija od plate.

Ja imam utisak da je u zdravstvu i obrazovanju sprovedeno najmanje reformi. Reforme u zdravstvu se svode na povremeno uvodjenje i ukidanje participacije, menjanje liste besplatnih lekova i naravno povećanje koeficijenta plata lekarima. Da li sam nešto zaboravio?

Reforme bi značile:

1. Ostaviti bolnice privatnicima. Država bi mogla da plaća samo hitnu pomoć (emergency rooms). Za sve ostalo bi bile zadužene privatne firme za osiguranje. Naravno ne bi više bilo obaveznog poreza (doprinosa).
   
2. Ako već postoji obavezno državno zdravstveno osiguranje, plaćati bolnice po pacijentu. Isto kao i u slučaju vaučera za obrazovanje to bi pomoglo konkurenciju medju zdravstvenim ustanovama i boljoj usluzi.
   
3. Propisati obavezno privatno zdravstveno osiguranje. Svi su osigurani a država ne plaća ništa. To otprilike rade u Masačusetsu.

Teorijski mi je prva opcija najinteresantnija, mada ni preostale dve nisu loše. Pogotovu treća koja je sada jako popularna, čak je i libertarijanski Reason magazin preporučuje kao najbolje rešenje.