Već je bilo priče o licenciranju viših škola i fakulteta. Sada o licenciranju lekara.
Prvo, zvanično obrazloženje. Pacijentima je jako teško da procene kvalitet lekara i zato to mora da radi neko stručan. Naravno, niko osim samih lekara ne može da proceni da li je lekar stručan ili ne i zato se formira lekarska komora koja će izdavati licence dobrima, a oduzimati licence lekarima koji se ogreše o osnovne prinicipe profesije. And they lived happily ever after.
Sada, pravo obrazloženje. Lekari, kao i svi ostali, ne vole konkurenciju. Kada ih pitate šta je najveći problem u profesiji, oni kažu - to što mnogo ljudi svake godine diplomira medicinu. To im obara plate, prestiž, moć. I tu dolazi do izražaja genijalnost predviđenog rešenja - postojeći lekari će ubuduće sami određivati koliko će i pod kojim uslovima novih lekara biti primano svake godine. Time obaraju ponudu i drže svoje cene (plate) višim nego što bi bile kada ne bi postojale barijere.
Koje bi bilo tržišno rešenje? Koliko vidim, postoje dva - više i manje radikalno. Više radikalno podrazumeva privatizaciju bolnica, jer onda vlasnik svake bolnice ima veoma jak podsticaj da prati šta i kako lekari rade, jer može da bude tužen. Manje radikalno rešenje je da umesto sistema licenciranja, lekarska komora uvede sistem sertifikacije, koji bi značio da je određeni lekar zadovoljio kriterijume lekarske komore. Razlika bi bila u tome što bi i lekari bez sertifikata mogli da rade. Pacijenti bi onda birali da li žele da odu kod sertifikovanog (verovatno skupljeg) ili nesertifikovanog (verovatno jeftinijeg) lekara.
1 comment:
Od svih tih esnafskih kvazi udruzenja, meni su i dalje rak rana MF prevodioci gde polovina njih polu pismenih prevodi strucne tekstove koje posle moras sam da preradjujes, al mora da te klepnu 10-15 evra po stranici za njihov pecat. A lekarski gangovi su vec dobro poznati, nemam sta da dodam.
Post a Comment