Ovaj princip o kojem DS govori ne može da radi, jer svaka od tri stranke ima veto na sastavljanje vlade. Kad bi stranke bile potpuno racionalne, ishod bi bio da svaka dobije podjednak broj ministarstava, jer svaka ima podjednaku moć ucene. Koliko će DS dobiti više od DSS dobiti više od G17 je mera korekcije te racionalnosti dobrom voljom ili političkom kulturom dve manje stranke. Đelić i DS se pozivaju na političku kulturu i kažu treba svakome proporcionalno prema glasovima. Dinkić ćuti i zna da bez njega nema vlade ništa manje nego bez DS-a ili DSS-a.
Druga zanimljiva stvar je da se izgleda podrazumeva da se DS-u već računa Tadić na mestu predsednika. Iako je on tu poziciju dobio na sasvim drugim izborima, izgleda da i to implicitno ulazi u računicu.
2 comments:
Ne znam je li baš tako, imaju li doista sve tri stranke jednaku moć ucene. G17 nema, pogotovo ako se ostale dve dogovore mimo nje. Jer, uvek se može naći drugi kome će se ponuditi nešto što ne može odbiti. Na primer, SPS. Ne bi bilo lako DS-u, ali našlo bi se već neko opravdanje. Ili LDP? Nemoguće? A šta ako "tehnička vlada" izruči svih šest nedostajućih stanovnika Sheveningena pre izbora nove vlade, a Koštunica ih isprati do aviona dobacujući im najgore uvrede? I onda se vrati u Skupštinu, gde poslanici LDP, nevoljko doduše, dignu ruke za novu, manjinsku, DS-DSS-manjine vladu? Ili, DS i DSS zajedno izađu pred javnost s optužbom da je samo G17 krivac za vanredne izbore do kojih će doći pošto vlada ne može da se sastavi? Kako bi se G17 proveo na tim izborima? Ma, i ovako, kako bi G17 prošao na tim izborima. Uopšte, podela vlasti u koalicionoj vladi je vrlo složen problem, jednačina s bezbroj nepoznatih. Kvalitet i kvantitet se prepliću. Okvir se može menjati kako pregovori odmiču (politički pregovori kod nas tipično se kad tad suoče i s tim problemom), na primer, uključi se problem podele vlasti u Skupštini, pa izbora Predsednika Republike, pa pokrajinske, pa lokalne vlasti, pa raznih javnih preduzeća, itd.
Zato mislim da bi najbolje bilo izmisliti (mislim i da to ne bi bilo toliko teško) nekakvu proceduru draftinga ministarstava, gde bi se prvo dogovorili oko važnosti pojedinih resora i drugih funkcija u vladi, pa ih po redu kupovali žetonima koji bi bili jednaki dobijenim glasovima (ili broju poslanika).
Lighthouse, ideja koju iznosis i mene zanima vec neko vreme. Zanima me toliko da sam pre jedno mesec dana trazio na scholar.google.com naucne radove na temu vezanih aukcija sa ogranicenim ukupnim parama, medjutim nisam nista nasao.
Problem sa tvojim predlogom je sto bi se vaznost (cena) ministarstava unapred definisala, a ja mislim da je cilj da se cena utvrdi kroz sam proces pregovaranja.
Da znam dovoljno matematike, probao bih nesto sam da napravim. Proces bi isao ovako nekako. Svaka od stranaka buduce koalicije dobija odredjeni broj zetona, u skladu sa nekim dogovorom i u skladu sa mogucnoscu veta (znaci, od principa "koliko glasova toliko ministarstava" do "svaka stranka koja ima pravo veta dobija isto"). Model se ne bi bavio tim delom, odnosno pretpostavio bi da je taj deo vec odradjen.
Onda se organizuje neka vrsta aukcije, gde onaj ko najvise plati zetonima, dobija to mesto. Medjutim, za razliku od obicnih aukcija, gde ne znas koliko para imaju ostali ucesnici, ovde tacno znas, sto otvara mogucnost za stratesko ponasanje. Takodje, kljucna stvar postaje redosled izvodjenja aukcija, odnosno moze se ocekivati da ce razliciti redosledi aukcija voditi do potpuno razlicite raspodele ministarstava (a mozda i ne, ne znam).
Alternativa je da se ministarstva boduju (kao sto ti predlazes), pa da se onda RANDOM raspodele na stranke, tako da zbir bodova odgovara broju zetona. Onda se ostavi neko vreme da stranke medjusobno istrguju mesta, tipa "dajem ti Energetiku, direktora Carine i 2 pomocnika u Finansijama, za sefa Komisije za nabavke u NIS-u".
Naravno, ovakav model ima vise nedostataka. Prvo, ne dopusta mogucnost promene nadleznosti ministarstava. Sada je u pregovorima moguce da se, recimo, Dinkicu daju Finansije, ali da se iz njih izvuce Carina. Moj model to ne bi dozvoljavao. Takodje, jos neke stvari bi morale biti pretpostavljene. Recimo, princip "ciji ministar - njegovi i pomocnici", cisto da se ne bi za svako mesto obavljala aukcija. I sustinski problem - bilo bi svima jasno da se tu radi o trgovini, a ne o "programskim nacelima", sto stranke sigurno hoce da izbegnu.
Sve u svemu, bilo bi super da date neki link, ukoliko ste culi da je neko radio nesto slicno. Ja sam cuo da Belgijanci tako nekako rasporedjuju ministarstva, ali nisam uspeo nista na netu da nadjem.
Post a Comment