"Prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju se zakonom." član 69;
Zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se zakonom. član 68;
Osnivanje škola i univerziteta uređuje se zakonom. član 71.
i tako dalje i tako dalje.
Ili, pogledajte ovaj član: Penzijsko osiguranje uređuje se zakonom. Republika Srbija stara se o ekonomskoj sigurnosti penzionera. (član 70) Nagradno pitanje - šta je pesnik hteo da kaže? Kakav penzioni sistem Srbija treba da ima? I da li će recimo delimična ili potpuna privatizacija istog biti protivustavna? Ili će biti proivustanvo zadržavanje postojećeg bankrotiranog sistema gde se pola para za penzije dobija iz budžeta, jer se u takvom sistemu očigledno dovodi u pitanje blagostanje penzionera o kome je Vladi po Ustavu naloženo da "brine"? Ako se ne može odlučiti, što je onda uopšte ubačen ovaj član? Da se penzioneri ne ljute što ih nema u Ustavu, pa ne izađu na Referendum i onda izgubimo "Kosmet"?
Pri pogledu na ovakva rešenja, skoro da pomislimo da ovoj zemlji Ustav i nije potreban, pošto se sva pitanja uređuju zakonom. Ustav bi trebalo da bude metapravni dokument, onaj koji omeđava delokrug svakog mogućeg zakonodavstva, dakle granicu zakonondavne vlasti. Uporno ponavljanje da se sva pitanja rešavaju zakonom zapravo znači direktno priznanje nemoći ovog Ustava, koji nijednu vlast neće sprečiti da uradi ono što želi, tj da donese "zakon" kojim će "urediti" bilo šta, onako kako se njoj sviđa. Da se u Ustavu recimo kaže da je formiranje privatnih škola i Univerziteta slobodno i da ne podleže odobrenju o strane Vlade (umesto formulacije člana 71 o "uređenju zakonom") onda bi bilo koji zakon koji proba da reguliše oblast obrazovanja bio protivustavan! Ili da se kaže da je zabranjeno formirati privatne škole, onda niko to ne bi ni pokušavao jer bi bilo protivustavno. Ovako je ustavno i protivustavno ono što trenutna većina poželi. Konstitucionalna država znači ekstenzivan i jasan Ustav (ne nužno i dugačak) i uske granice zakonodavstva. Kod nas je potpuno obrnuto. I pored logoreičnosti ovog Ustava koji je duplo duži od Miloševićevog, većina teksta predstavlja politički korektno fraziranje o ovoj ili onoj vrsti garantovanih "prava" i "vrednosti" bez ikakvog jasnog smisla i mehanizma ostvarenja ("održivi razvoj", "socijalna pravda", "pravo na informisanost", i destine sličnih), i naravno, desetine i desetine upućivanja da će sve biti rešeno zakonom, tj. onako kako se dogovore političari u Skupštini. Ustavopisac neće mnogo da se meša u svoj posao. On daje carte blanshe političarima da oni odrede značenje pojmova, vrednosti i ustanova ovog društva.
2 comments:
Jeste ovaj Ustav malo skribomanski. Tako ispada da ima duplo više stranica od finskog ili norveškog. A možda je to samo zbog gabaritne ćirilice :-)
Cisto malo da relativizujem stvar. Jeste da Ustavom treba propisati sta drzava ne sme da radi, ali bi i to bilo bez veze, buduci da se sam Ustav moze lako promeniti. U tom smislu, recimo odredba "zabranjuje se drzavi da trosi vise od 30% GDP-ja" bi bila dobra, ali sustinski nebitna, jer bi drzava mogla da trosi i vise od 30%, ali joj za to ne bi trebalo 126 poslanika (koliko joj treba za donosenje Zakona o budzetu) nego 167 (koliko joj treba za promenu Ustava). Imajuci u vidu ideologiju nasih stranaka, siguran sam da to ne bi bio nikakav problem, tako da bi i takva odredba bila bez sustinskog efekta.
Post a Comment