Ekonomisti i minimalna zarada

U SAD je Hillary Clinton ovih dana oživela debate o minimalnoj zaradi. I sada je zakon o minimalnoj plati tamo na snazi, ali ona je manja od tržišne tako da nema nikakvog efekta. Hillary, podržana važnim ekonomistima kao što je Paul Krugman, se zalaže za povećanje.

Moguća su dva načina argumentacije o efektima minimalne zarade - teorijski i empirijski. Teorijsko objašnjenje je da je zakonsko regulisanje cene rada isto kao i regulisanje bilo koje druge cene. Ako je cena viša od tržišne, deo robe ostane neprodat. Ako se minimalna cena rada poveća iznad prirodnog tržišnog nivoa, deo radnika ostane nezaposlen. Minimalne nadnice uvek uzrokuju nezaposlenost.

Drugi način je empirijsko poređenje zemalja sa i bez minimalne zarade, ili jedne zemlje pre i posle uvođenja minimalne zarade. Ali, ovde veliki broj kvalitetnih empirijskih studija nalazi da, protivno teorijskom predviđanju, regulisanje minimalne zarade nema značajan ili nema nikakav uticaj na nezaposlenost! Studije koje uključuju međunarodna poređenja čak pokazuju da je u nekim zemljama sa regulasanom minimalnom zaradom (naročito skandinavske) nezaposlenost manja nego tamo gde minimalne zarade nema.

Koji je zaključak onda ispravan?

Prvi, teorijski način argumentacije, karakterističan je za Ludwiga von Misesa i pripadnike austrijske škole. Njegovo zaključivanje je deduktivno. Plafoniranje cena uved dovodi do nestašica, tačka. Nikakvi podaci ne mogu opovrgnuti princip ako je on izveden ispravnom dedukcijom.

Drugi način zaključivanja je karakterističan za Friedmana, a sledeći njega i za najveći deo ekonomista od 1950-ih godina naovamo. Njegova pozitivistička metodologija kaže da teorija može da predloži hipotezu, ali se hipoteza mora testirati empirijski. Ako podaci demantuju teoriju, onda teoriju treba ponovo proveriti ili menjati. A studije o minimalnoj zaradi kažu da ona nema veliki uticaj.

Meni je bliži prvi, Misesov pristup, naročito kada se radi o osnovnim ekonomskim principima, kao što je ponuda i tražnja (radne snage). Stvar je u tome da u ekonomiji ima mnogo faktora koji utiču na neki fenomen, da ih mi nikako ne možemo sve obuhvatiti ni najboljim i najsloženijim studijama. Ako studija pokaže da minimalne zarade ne utiču na nezaposlenost, to ne znači da zakon ponude i tražnje više ne važi – nego da mora da ima i nekih drugih faktora koji nekako kompenzuju taj efekat na nezaposlenost, a koje mi ne vidimo ili ne znamo. Ako se taj negativni efekat minimalne cene rada ne ispoljava direktno na nivo zaposlenosti, ispoljava se negde drugde, videli mi to ili ne videli.