Kukuruz kao uranijum

Činjenica da je hrana svuda u svetu poskupela ne sprečava političare u Srbiji da najavlju subvencije i pomoć poljoprivrednicima. Naprotiv, neki to koriste kao izgovor tvrdeći da su visoke cene hrane problem i da im se zbog toga mora pomoći. Davati subvencije poljoprivrednicima u ovoj situaciji je isto kao davati socijalnu pomoć čoveku koji je dobio sedmicu na lotou. Jednostavno nema smisla. Zbog visokih cena poljoprivrednici će zaraditi više dok će građani imati generalno manje novca jer će više trošiti na hranu. Političari predlažu da građani ne plaćaju samo više cene hrane već i da kroz porez dodatno doprinesu festivalu poljoprivrednika. Subvencije poljoprivrednicima generalno idu na štetu većine stanovništva; kada cene hrane rastu to je naročito slučaj.

Ne kažem da političari u Srbiji generalno rade u interesu poljoprivrednika a na štetu ostalih građana, kako to ovaj primer ilustruje. Naprotiv, čini mi se da se trude da svima podjednako odmognu. Do pre dve nedelje su radili na štetu poljoprivrednika zabranivši izvoz žitarica pa opet nije najjasnije da li su značajnije usporili rast cena hrane. Ipak, dobra vest je da je uredba o zabrani istekla i da nije produžena. Možda ima nade da će uraditi još nešto korisno.

Na primer, mogli bi da ukinu ili bar reformišu republičke robne rezerve koje svake godine koštaju poreske obveznike oko 15 miliona evra (gubici od trgovine) a pritom imaju dugovanja u iznosu od par stotina miliona evra prema bankama, fondu za razvoj i slično. Uloga ove institucije je da čuva određenu količinu strateških proizvoda za krizne situacije ali i da utiče na stabilizaciju tržišta. Prvi deo nije sporan. Ima smisla čuvati određenu količinu hrane u rezervama za slučaj rata. Međutim tu je obaveza samo držanja propisane količine određenih proizvoda ne i redovna trgovina u cilju stabilizacije cena. Čuvanje strateških rezervi bi mogla da radi i vojska kao što je i slučaj u zemljama članicama NATO pakta.

Ono što je sporno je uloga koju republičke robne rezerve imaju po pitanju stabilizacije tržišta. Na stranu što poreski obveznici plaćaju proizvode koje po svoj prilici neće koristiti kupovinom velikih količina hrane država ustvari destabilizuje tržište stvarajući veštačku potražnju koja utiče na rast cena. Poljoprivrednici, koji imaju najveći interes da što skuplje prodaju svoje proizvode, takođe imaju i veliki uticaj na cenu. Političari koji u krajnoj instanci određuju cenu otkupa moraju da vode računa da poljoprivrednici koji su i glasači i part-time štrajkači budu zadovoljni, pa po pravilu troškove prebacuju većoj i nezainteresovanijoj grupi, odnosno svim poreskim obveznicima.

Osim toga, kao što je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov primetio od naših robnih rezervi se očekuje da kada je cena niska kupuje po netržišnim cenama da bi ublažili gubitke proizvođača, čime se pare gube a na kraju se ne utiče na tržište jer su količine koje se otkupe smo nekoliko procenata od ukupne količine na tržitu, tako da u osnovi samo odabrani imaju privilegiju bolje cene. Takođe, poznati su po pozajmljivanju pšenice pred žetvu, kada je cena visoka i vraćanju posle žetve kada je cena daleko niža. To naravno otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Rukovodioci robnih rezervi imaju prilike da pomognu “najsposobnijim“ trgovcima među nama da ostvare pristojnu zaradu igrajući se zalihama koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je moguće jer je većina poslova koju obavljaju robne rezerve smatraju državnom tajnom kao da čuvaju uranijum a ne kukuruz. Najlogičnije rešenje bi bilo ukinuti robne rezerve a čuvanje strateških proizvoda za slučaj rata poveriti nekoj drugoj instituciji. Ako se to čini malo radikalnim za početak bi bilo dobro da se rad robnih rezervi učini transparentnijim i da se ukinu diskreciona ovlašćenja kojim raspolažu rukovodioci ove institucije.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u novinama Biznis prošle nedelje. Hvala Goranu Živkovu na korisnim savetima.

Robne rezerve, strogo pov.

Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede i redovni čitalac ovog bloga, ima tekst u aktuelnom Ekonomistu (strane 20 i 21) o Robnim rezervama. Poenta:

Iako je još pre pet godina Evropska agencija za rekonstrukciju namenila sredstva za tehničku pomoć za transformaciju RR, promenila su se već tri ministra trgovine (Slobodan Milosavljević DS, Bojan Dimitrijević SPO, Predrag Bubalo DSS, čisto da se zna - primedba MP) koji su uvek tu pomoć odbijali, ne želeći NIŠTA da menjaju. A i zašto bi? Kada ovako pokriveni Zakonom mogu da pozajmljuju, kupuju, prodaju kako hoće, kome hoće, po cenama kakvim oni hoće.

Probaću da budem objektivan

Dakle, kandidati za novu Vladu Srbije...

Prvo, žao mi je što nema Ivane Dulić-Marković, Dragora Hibera, Aleksandra Vlahovića, Goge Matković, Gaše Kneževića i, izgleda, Milice Bisić. Drugo, ima ljudi koje apsolutno ne poznajem - poput Saše Dragina (ekologija), Milice Čubrilo (dijaspora) i Aleksandre Smiljanić (telekomunikacije) i od kojih ne znam šta da očekujem.

Treće, mislim da je većina kandidata dosta dobra. Što se DS-a tiče, dobro je što finansije neće držati partijski čovek (bilo da ministar bude Milica Bisić ili Mirko Cvetković). Mislim da će Vuk Jeremić trpeti veoma velike napade sa svih strana (pre svega od DSS-a), ali da može da se pokaže kao dobro rešenje jer je MIP više nego zreo za ozbiljno čišćenje. Ako to pokrene, mislim da bi mogao da za sebe pridobije podršku. Od Dušana Petrovića očekujem da konačno krene reforma pravosudja, jer je to sektor koji je u obe Vlade loše prošao. Mislim da će se Šutanovac snaći u odbrani. Boža Đelić će biti u položaju engleske kraljice - imaće visok status i nikakvu vlast. Jedini ozbiljan problem imam sa Milosavljevićem u poljoprivredi.

Mislim da je DSS odabrao solidne ministre iz dosadašnje Vlade da nastave (ako se zanemari Jočić). Popović, Lončar i Naumov su promenili resore, s tim što očekujem od Popovića više hrabrosti u energetici nego što je Naumov pokazao. Mislim da će Samardžić voditi resor Kosova mnogo bolje nego što bi to radila Sanda Rašković. Bubalo je ipak ispao dobar ministar privrede i priveo je privatizaciju društvenih preduzeća do pred kraj (setite se samo najava DSS-a iz 2003. i 2004. da će zaustaviti privatizaciju). U trgovini suštinski neće imati šta da radi (samo tržišna inspekcija i Robne rezerve). Mislim da je imalo mesta i za Vladetu Jankovića. Da li ga nema zato što nije hteo da glasa za Tomu, ne znam. Velja ko Velja, ima dovoljno svojih poslanika da nisu mogli bez njega.

Što se G17 tiče, mislim da su trebali da daju zdravstvo za poljoprivredu. U zdravstvu skoro ništa sistemski nisu uradili u prošlih 5-6 godina, a u poljoprivredi su bili jako dobri. Dinkić, kao drugi superministar (pored Velje) će se verovatno dobro snaći. Mislim da on ima hrabrosti da dovrši privatizaciju društvenih i da onda krene u privatizaciju državnih preduzeća. Oko regionalnog razvoja očekujem puno priče i nikakve rezultate.

Sve u svemu, nije to tako loše. Još kada bi pristupili WTO, potpisali SAA i imali neki aranžman sa MMF-om, kao mehanizme ograničavanja, mislim da bi ovo mogla da bude dobra Vlada. Možda i bolja od one Đinđićeve. Biće zanimljivo gledati kako funkcionišu tandemi Dinkić - Djelić i Đilas - Ilić.

Rebrasti za robne rezerve

Kao što je Marko već pomenuo u postu "Vruć krompir", znanje je kada proizvedeš nešto što niko neće da kupi pa ga onda prodaš državi. Odbor za krompir je uspeo da ubedi vladu da otkupi 7,000 tona krompira koji će se koristiti izmedju ostalog i za čips u robnim rezervama, za otprilike 525 hiljada evra. Nije mnogo za strateški proizvod.

Vruć krompir

Olsonova teorija o kolektivnoj akciji se iz dana u dan pokazuje ispravnom. Današnji tekst u Novostima:

"Zajednica za voće i povrće Srbije i Odbor za krompir uputili su predlog Direkciji za robne rezerve, ministarstvima za poljoprivredu i trgovinu da se otkupi 10.000 tona merkantilnog krompira, kako ne bi završio u jarugama." Sledi i nastavak: "Trošak za državu na ime otkupa bio bi neznatan, oko milion evra, ali izuzetno finansijski značajan za proizvođače, navode u Odboru za krompir".

Mogli bi i meni da daju milion evra. To država ne bi ni osetila, a meni bi bilo izuzetno značajno. Ili ipak treba prvo da proizvedem nešto što niko neće da kupi, da bih ostvario pravo na to?