Pages

09 July 2018

Lingvistika i država

Ovo je jedno od najosetljivijih pitanja na Balkanu (osim granica i "ko je prvi počeo"). Ko govori kojim jezikom i kako će se taj jezik zvati u velikoj meri je nastavak "pucačkog rata" novim sredstvima, instrument "odbrane" "nas" od "njih", ili dokazivanja da oni nemaju pravo na ovo ili ono, jer oni govore naš jezik a nemaju svoj itd. Veliki deo sporova o jeziku bi se mogao svesti na neke od ovih motiva. Imati svoj jezik i nazvati ga imenom sopstvene države, a uz što je moguće više zadreti u pravo drugih da to isto urade osnova je jezičkog nacionalizma na Balkanu.

Kao i genetika o kojoj smo pisali ranije, lingvistička nauka stvara velike glavobolje nacionalističkim ambicijama. Sudbina starog "srpsko-hrvatskog" jezika je najbolja ilustracija toga. Lingvistički, reč je o zajedničkom policentričnom jeziku većine ljudi u staroj Jugoslaviji: njime govori preko 70% Hrvata, svi Bošnajci Muslimani, svi Crnogorci, i preko 90% Srba. Karakteriše ga izgovor reči "what" kao "što" odnosno "šta", odakle potiče i ime ovog govora ("štokavski dijalekat srpsko-hrvatskog jezika"), različita sudbina starog slovenskog glasa jat (od "i" gde imamo ikavicu, "ije" - ijekavicu do "e" - ekavicu). Standandardizovani književni jezik je nešto uži: pored prethodnih karakteristika dodaje se takozvana novoštokavska akcentuacija, tj sistem sa četiri različita akcenta i uobičajenim prenošenjem naglaska kod višesložnih reči za jedan slog ka početku. Ovaj standardni jezik ima dve varijante, istočnu ekavsku i zapadnu ijekavsku.

Ovo je (bila) manje-više oficijelna pozicija jugoslovenske lingvistike pre početka žurke 1990ih , uz nekoliko komplikacija koje su važne za našu analizu. Prvo, zašto samo 70% Hrvata i 90% Srba govori srpsko-hrvatski jezik?  To nas vodi direktno u središte stvari: govori koji su nazivani neštokvaskim dijalektima srpsko-hrvatskog jezika i jedan staroštokavski govor zapravo lingvistički ne spadaju u taj jezik (kajkavski, čakavski i na istoku torlački dijalekat). A bili su svrstavani u srpsko-hrvatski iz istih razloga iz kojih se danas taj osnovni govor rasparčava na najmanje četiri različita "jezika" - političkih.

Kada gledate lingvistički, u staroj Jugoslaviji je postojao značajan jezički pluralizam i mimo slovenačkog, makedonskog i nekih manjinskih jezika, ali se taj pluralizam nikad nije uklapao u nacionalno-političke kriterijume šta jezički pluralizam (treba da) znači. Pođimo od možda najsmešnijeg slučaja - Hrvatske. Većina Hrvata govori ijekavsku ili ređe ikavsku varijantu novoštokavskog dijalekta koji ima stepen razumljivosti sa nehrvatskim štokavcima od 100%.To je u osnovi govor Vuka Karadžića, za svakog stranog slavistu. Kajkavsko narečje kojim se govori u krajnjim zapadnim krajevima, Zagorju i Međimurju je ekavski (!) govor, sa starom akcentuacijom (kao u Vranju i Nišu!) lingvistički gledano mnogo bliži slovenačkom nego sprsko-hrvatskom jeziku. Ironija je da danas Hrvati ne žele da priznaju da je njihov standardni štokavski jezik isto što i srpski štokavski. .Ali, ako bi hteli - oni imaju zaista različit jezik - kajkavštinu. Jedina je muka što 90% samih Hrvata ne razume taj jezik, a nekmoli da ga može govoriti.

Ili uzmimo Srbe. Desno od Drine pričaju ekavicu, levo od Drine ijekavicu. Prekodrinski Srbi govore mnogo sličnije Hrvatima i Bošnjacima sa kojima i oko kojih žive, nego Srbima u Beogradu, ili ne daj bože Nišu i Leskovcu. Dalje, među Srbima ne govore svi standardni jezik postoje dva govora koji imaju novoštokavsku akcentuaciju i koji su osnova književnog standarda: istočnohercegovački (ijekavski) i šumadijsko-vojvođanski, koji je ekavski i govori se u Vojvodini (osim Vršca i okoline), zapadnoj i centralnoj Srbiji sve do linije Beograd-Kragujevac-Kraljevo.  Istočno i jugostočno od te linije počinju staroštokavski govori koji imaju staru slovensku akcentuaciju na kraju reči. Poznati srpski lingvista Slobodan Remetić napisao je da  je u akcenatskom pogledu neuporedivo manja razlika između Gospića u Hrvatskoj i Gornjeg Milanovca, nego između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. Srbin iz Gornjeg Milanovca sličnije govori  Hrvatu iz Like nego Srbinu iz susedne Jagodine! Kako preživeti takav užas?

Ima još. Negde između Stalaća i Aleksinca polako počinju da nestaju padeži. Ovo je fenomen poznat mnogim ljudima koji žive u Srbiji ("Živim u Niš", "dolazim iz Niš" itd - predmet stalnih ismevanja "južnjaka" od strane govornika šumadijsko-vojvođanskog dijalekta). Na krajnjem jugostoku, u zoni takozvanog torlačkog dijalekta padeža uopšte i nema, isto kao u bugarskom i makedonskom jeziku (jedina dva slovenska jezika koji su potpuno izgubili padeže). U lingvističkom smislu, ovaj torlački dijalekat je sličniji bugarskom jeziku nego srpskom, a u srpski je svrstan iz istih razloga iz kojih je kajkavski svrstan u hrvatski - političkih. To je govor vrlo sličan kumanovskom dijalektu makedonskog i pograničnom zapadno-bugarskom govoru. Govornici ovog dijalekta koji žive u Srbiji su zapravo dvojezični - oni kući govore svoj "torlački", kvazibugarski (govor Bore Stankovića), a u školi uče novoštokavsku srpsko-hrvatsku ekavicu Laze Kostića i Branka Radičevića.

Na kraju Crna Gora. Oni insistiraju da se uvede njihov poseban jezik, "crnogorski". Ok, samo koji je to tačno jezik? Tamo se govore dva vrlo različita dijalekta - takozvani zetsko-južnosandžački na istoku (Cetinje, Podgorica, Bijelo Polje, Berane) i istočnohercegovački na zapadu (Nikšić, Šavnik, Pljevlja, Kolašin, Mojkovac). Prvi je staroštokavski, drugi je novoštokavski. Potonji je klasični srpski ijekavskog standarda kakvim je pričao Vuk Karadžić, dočim je prvi jezik Gorskog Vijenca i Luče Mikrokozme i danas jezik koji ekavski govornici najčešće imaju u vidu kada referiraju na "crnogorski" govor. Vuk je bio iz Drobnjaka (Šavnik), Njegoš sa Cetinja. Danas kao i tada, Nikšićanin priča mnogo sličnije Užičaninu iz Srbije nego Podgoričaninu. Jel "crnogorski" jezik, (za razliku od "srpskog") ono što se priča u Nikšiću ili ono što se priča u Podgorici? Ako je prvo, milioni Srba, Hrvata i Bošnjaka pričaju "crnogorski" ali pola Crne Gore ne! Ako je drugo, opet pola Crne Gore ne govori "crnogorski", ali zato Srbi i Bošnjaci u Novom Pazaru, Tutinu i Ibarskom Kolašinu govore!  Komediji nikad kraja.

Umesto precizno razgraničenih nacionalnih "jezika" koji se poklapaju sa nacionalnim teritorijama (ideal nacionalista krvi i tla, kao i većine balkanskih lingvista, ili se to ja ponavljam...), svetski lingvisti južno-slovenske jezike vide u jednom kontinuumu, na čijim marginama su slovenački na zapadu i bugarski i makednoski na istoku i jugu, a razne varijante srpsko-hrvatskog u sredini. Prelazi su postupni i organski i nikad se ne poklapaju sa nacionalnim odrednicama: između slovenačkog i srpsko-hrvatskog stoji kajkavski kojim govore isključivo etnički Hrvati. Na istoku "bafer zonu" čine Srbi, Bugari i Makedonci "torlačko-kumanovske zone", koji razdvajaju "čist" SH od "čistog" makedonskog i bugarskog. I svi prelazi su lagani i postupni. Prelazak SH u slovenački je vidljiv već u Zagrebu gde se govori kajkavski i sa starom akcentuacijom, ali se dramatično pojačava kako idete na severozapad (Zagrepčani čak nisu u stanju da uopšte razumeju neke poddijalekte kajkavskog). U Srbiji, Niš, Prokuplje ili Aleksinac svi pripadaju torlačkoj zoni, ali još uvek imaju dosta veza sa srpskim "standardom". No ja - odrastao u Mladenovcu u Šumadiji - imao sam svojevremeno značajnih problema da pohvatam mnoge nijanse spontanog razgovora trojice Aleksinčana na njihovom lokalnom dijalektu. To nije bugarska ili makedonska granica, to je grad u "srcu Srbije" kako se to često kaže. Kako idete južnije taj se efekat pojačava. Pitao sam jednog svog vrlo obrazovanog prijatelja koji je rođeni torlački govornik sa krajnjeg juga Srbije kako on priča taj dijalekat, (pošto ga nikad nisam čuo uživo), na šta je on odgovorio- uh, bolje nego srpski!. Pirot, Dimitrovgrad, Vranje, Vladičin Han itd već su lingvistički bliži bugarskim i makedonskim susedima nego udaljnim sunarodnicima u Beogradu, Valjevu ili Smederevu.

Kao i sa raspravama o rasi, genima i poreklu, lingvistika nam ilustruje, samo mnogo preciznije i egzaktnije, veštački karakter nacija. Ne postoji kategorija sa pogrešnijim nazivom - nascio znači urođeno, prirođeno itd, pripadnici iste nacije bi trebali da budu istog porekla i da govore isti jezik.A ne postoji ništa artificijelnije od standardnih jezika. Šta imamo na terenu je zapravo nametanje jednog od lokalnih dijalekata većini ostalih i prisiljavanje da uče i govore taj dijalekat. U mnogim slučajevima ljudi moraju da uče potpuno drugi jezik (kao Hrvati kajkavci i Srbi "torlaci"). I ovo nije nikakva naša balkanska specifičnost. Italijanski književni jezik koji čujete na RAI televiziji, filmovima itd je zapravo toskanski dijalekat Firence i Siene,suštinski - govor Mikelanđela, Leonarda i Makijavelija. Otiđite na Siciliju, Napulj ili u pokrajinu Apulja na Jugu i videćete enormne razlike koje nekad utiču i na uzajamnu razumljivost. Ili uporedite standardni nemački jezik, tzv Hochdeutsch koji je govor pokrajine Hanover u centralnoj Nemačkoj. Neki od severnih govora okoline Hamburga i Rura imaju neuporedivo manji stepen uzajamne razumljivosti sa švapskim i švajcarskim dijalektom nego između Zagreba i Beograda. Ipak svi Nemci u školi uče Hochdeutch i svi stranci to smatraju "nemačkim" jezikom. Nije daleko od istine da je "jezik" zapravo dijalekat sa vojskom i državnim školama. Dokle stignu da zastavu pobodu generali i ministri najjače provincije, dotle seže "organska" nacija.

Naravno, u jednom su smislu jezički standardi neophodni. Oni olakšavaju komunikaciju. Da nema srpsko-hrvatskog standardnog govora onda bi ljudi na Zapadnom Balkanu pričali nemački ili engleski ili neki treći jezik, što bi bilo mnogo teže. U starom Rimu su pričali latinski u adminsitraciji i javnim poslovima. Obrazovani ljudi, bez obzira na poreklo morali su znati grčki. Problem kod nas je što je taj instrumentalni aspekt  jezika nadopunjen i zapravo istisnut mitomanskim, fašističkim nebulozama o jeziku kao izrazu "nacionalnog bića", prirodnoj činjenici poput planina, reka i drveća. I onda kad neko kaže kako Srbi i Hrvati pričaju isti jezik ili kako Crnogorci imaju ili nemaju svoj poseban jezik to su onda pitanja nacionalnog života i smrti. Svako dovođenje u pitanje ekskluzivnosti veze između jezika i nacije je shvaćeno kao "rastakanje nacije" i agresija na našu samobitnost i na kraju - samo postojanje. Otuda jezičko čistunstvo i narcizam, iskorenjivanje tuđica, kao kod Srba i Hrvata, iliti pak njihovo vraćanje i nametanje da bi se razlikovalao od drugih, kao kod Bošnjaka ili pak izmišljanje novih slova i glasova, kao kod Crnogoraca. Da se stvori fikcija da "mi" imamo "naš" jezik koji je nužno različit od njihovog, i kojim govore naši sunarodnici u našim granicama.


14 comments:

Nikola said...

Da pocnem od pocetka: srpski jezik nije nazvan ni po kakvoj drzavi.

Živomir Savić said...

"Osamdeset četvrta se vuče..."
Očekivao bi se neki takav datum ispod ovog teksta, tad bi to imalo smisao očajničkog pokušaja rasterivanja magle iz očiju poslednjeg komunističkog naroda u Evropi, i da se spreči nemoguća misija, kontraproduktivna i samoubilačka - pohod našeg naroda u spašavanje SFRJ i komunizma.
Ali danas ova tema, da budem iskren, nije previše inspirativna.
Posebno što je to problem rešiv odmah i trenutno - je l' hoće ovi i oni svoj jezik - samo izvolte, šta ja imam s tim(bilo ko)i šta to smeta uopšte, ionako ima mali million nepotrebnih govora, pa nek bude dva mala miliona.
Bitan je identitet (lol) i bogatstvo različitosti, mada niko živi ne zna šta da radi s tim bogatstvom i čemu ono služi.
Ono što bi moglo da bude interesantno, a nije na glavnom toku ove analize, je nešto za šta ne postoji egzaktna statiskika i više je stvar osećaja - kad je već reč o Srbima - ne postoji nikakvih 90% Srba, postoji 90%, ali ne postoji Srba. Ono što nastanjuje ovaj fizički mali deo planete, ali zato težak kao zemlja, i koji se neko vreme lažno predstavljao kao Srbija, mada protekom vremena možda više ne, to su pseudo-srbi...Zašto pseudo-srbi - jer su potomci odnarođene generacije preobraćenika u Jugoslovene, koji osim što su bili neprijatelji Srbije, skoro da ništa drugo nisu bili. Njihovi potomci su to isto, ali TO dugo traje u tom obliku pa se više ne zna šta je zaista, u svakom slučaju transformacija od svesnog jugoslovenksog do nesvesnog srpsko-anti-srpskog neprijateljstva prema Srbije je samo formalna, u suštini ništa se nije promenilo, odnos naroda u najširem smislu, od baze do nadgradnje, isti je - Srbiju može da upropašćava ko god hoće - Tito, Milošević, Šešelj, Koštunica, Vučić, ali samo ako je upropašćava, jednom se desilo da je jedan čovek imao dobru nameru i narodna mržnja prema njemu nije imala primera u istoriji, po dubini, snazi, histeričnosti. Radi se o poslednjem renesansnom genije čovečanstva Zoranu Đinđiću.
Uglavnom posle brodoloma Titonika koji je preživelo 3% Srba, ovo danas živuće samozarobljeno roblje nije drugačije, ono je direktno suprotno, obrnuto, anti-srpsko, i verovatno beznadežno, jer je monolit, ne postoji nikakav prelaz između Vučića, njegovog Lončara i ostalih zemunaca i naroda, to je sve toliko sraslo da mu se ne može prići ni sa koje strane.

Dusan said...

Umesto komentara.

https://youtu.be/AHsiS6O-NFs?t=1m38s

Slaviša Tasić said...

"Kako idete južnije taj se efekat pojačava. Pitao sam jednog svog vrlo obrazovanog prijatelja koji je rođeni torlački govornik sa krajnjeg juga Srbije kako on priča taj dijalekat, (pošto ga nikad nisam čuo uživo), na šta je on odgovorio- uh, bolje nego srpski!"

Moguće je da sam ovo ja, a ako nisam odgovor je isti. Sa 18 godina sam otišao u Beograd na fakultet i posle toga više nisam živeo u Vranju ali maternji jezik u kojem se najlagodnije osećam mi je i dalje taj vranjanski dijalekt a ne standardni srpski. Gramatiku sam savladao rano, ali i dalje kada govorim standardni srpski moram malo veštački da namestim usta zbog akcentuacije. I neko vreme sam uspevao da govorim bez akcenta ali se poslednjih godina manje trudim.

Skrenuo bih samo pažnju da su kontinuumi o kojima govoriš u torlačkom dosta složeni. Naročito na jugu, to nije ravnomerni prelazak u makedonski već je ponegde nešto skroz treće. Postoje neki lokalne konstrukcije koje nisu ni u srpskom ni u makedonskom. I akcenat je ekstremniji, jer makedonski često ima akcente na prvom slogu i po tome je u stvari bliži standardnom srpskom nego vranjanskom. Mislim da je na istoku kod prelaska u bugarski malo jednostavnije.

Živomir Savić said...

A gde su Velegiziti, Dragoviti, Erzaci, Smoljani, Berziti, Abodriti...nisu mnogobrojna slovenska plemena došla sa Srbima i Hrvatima ništa više nego što su Srbi i Hrvati došli s njima...
Možda torlački nije srpski nego smoljanski jezik, možda Torlaci nisu Srbi, nego npr Erzaci...
Ili ništa manje čudno - kako su najsrpskiji Srbi - Crnogorci, toliko mnogo različiti fizički i po mentalitetu i od ostalih Srba i od svih Slovena...

SD said...

са линка "полицентрични језик", страна 125.

"Naziv jezika

Svaki jezik mora u lingvistici imati svoje ime. Nazivi koji pišu u današnjim ustavima hrvatski jezik, srpski jezik, bosanski jezik nisu za lingvistiku prihvatljivi jer »sva tri imena trenutno označavaju jedno te isto, a budući da različita imena sugeriraju različitost, iz toga proizlaze problemi« (Raecke 1996: 22).

Na južnoslavenskim prostorima »Srbi nazivaju sada svoj jezik srpski, Hrvati hrvatski, iako se obje varijante ne razlikuju bitno jedna od druge« (Mattusch 1999: 74) i »jedno je sigurno: hrvatski i srpski su jedan te isti jezik« (Hetzer 1993: 33). Podudarna situacija je i »u Indiji, gdje su svakodnevni govoreni urdski i hindski ustvari isto, potpuno jednako kao govoreni hrvatski i govoreni srpski« (Fishman 1997: 128).

Nacionalni ideolozi forsiraju različita imena kako bi sugerirali da se radi o različitim jezicima. S tim ciljem izlaze i gramatike s jednodijelnom oznakom jezika: Gramatika bosanskoga jezika, Gramatika hrvatskoga jezika, Gramatika crnogorskog jezika, Gramatika srpskoga jezika, što bi trebalo značiti da je riječ o različitim jezicima. Međutim, da bi se radilo o različitim jezicima potrebno je mnogo više od različitog imenovanja jezika. Jer ako je sadržaj spomenutih knjiga najvećim dijelom podudaran kao što i jest, onda u lingvistici ne pomažu različiti nazivi."


следећа страна:

"O raskoraku između lingvistike i službenog uvođenja jednodijelnih naziva govori se i u najvećoj svjetskoj lingvističkoj enciklopediji, The encyclopedia of language and linguistics, gdje pod natuknicom Serbo–Croat piše: »s raspadom federacije i nezavisnošću Hrvatske moguće je da se nazivi hrvatski i srpski postati uspostavljeni kao službeni nazivi. Međutim, premda je politički oportuno naglašavati razlike između tih dviju varijanata, sugestija da su one postale dva različita jezika ostaje lingvistički neodrživa« (Hawkeswort 1994: 3857). Tvrditi da se radi o različitim jezicima »značilo bi prenositi nacionalističko razmišljanje u lingvistiku i slavistiku« (Pohl 1996: 214). Jer Hrvati, Srbi i Bošnjaci »bez obzira što tvrde suprotno, govore i danas jedan te isti jezik, kojeg jedni nazivaju ’bosanski’, drugi ’srpski’, a treći ’hrvatski’« (Mappes–Niediek 2005: 30)."

Проблем је дакле у називу а да би се изнашло решење, потребно је обратити се историографији т.ј. историјским изворима па тако на аустријском попису становништва (пре 1867.) пише да у Славонији и Далмацији од становника који не говоре немачки, мађарски или италијански, готово 100% говори српски.

Али ваља бити практичан, па не ограничавати србистику на евидентно, него јој додати још који дијалекат, попу бугарског, македонског и словеначког, како би тај језик и следствене му регионалне културе био примамљив за проучавање на иностраним университетима.

SD said...

Мала изправка, реч је о србском, не о српском.

Занимљивост је што се обухватањем бугарског, македонског и словеначког дијалекта добија исти онај оквир који је у историографији познат као Илирикум али нећемо да се враћамо на оно како су нас странци звали када имамо лепу србску реч за србски језик :)))

Дакле, имамо основни дијалекат: србски у моравском акценту, којим се обухватао простор Југославије осим Дравске и Вардарске бановине, с тим што би се у оквиру србистике изучавао обавезно бугарски дијалекат и опционо или словеначки или македонски.

На овај начин би се популарисала култура са ових простора у академским заједницама на ино университетима будући да би обим и квалитет предмета оправдавао постојање катедре. Не би дакле, био проблем да ако је писац хрватски, тако и стоји, а ако је писац бошњачки исто тако стоји, али јесте проблем да се политички одређује оно што научно није.

Овде остаје различитост у употреби писма, што је занимљивост за некога који би се бавио изучавањем србистике, т.ј. употреба писма јесте питање избора за различите групе.

Ivan Jankovic said...

Slavisa, jesi ti taj, nisam hteo da "privatizujem" ali si se izgleda setio trenutka kad smo pricali o tome, bilo je davno. :)

ok prelaza ti bolje znas stvar iznutra, ja sam se ogranicio samo na opste odredbe. Skoro sam citao neku studiju uzajamne razumljivosti slovenskih jezika koja kaze da torlacki ima 93% razumljivosti sa makednoskim a znacajno manje i sa srpskim i sa bugarskim. To posebno vazi za kumanovski kraj i jug torlacke zone. U toj studiji se kaze da je standardni bugarski govor istocnih krajeva (stara prestonica Veliko Trnovo), i da obrazovani Bugari gledaju s visine na sofijski lokalni dijalekat kao na iskvarenu varijantu srpskog. :)

SD, mozda taj jezik treba zvati srBskim, mozes to da predlozis lingvistima u svetu. Medjutim, jos u 19 veku su nemacki a kasnije i drugi lingvisti uveli izraz "srpsko-hrvatski" da bi njime oznacili govor Juznih Slovena stokavaca na Balkanu (razlog je bio jednostavan, tada su to bile jedine dve priznate nacionalne grupe koje govore taj jezik). Lingvisti koriste taj isti izraz i danas po inerciji, jer je odomacen i olaksava komunikaciju.Tvoje celokupnno pisanije nista ne doprinosi razjasnjavanju bilo cega u vezi sa temom - jedina tvoja poenta je sovinisticka besmislica o nepostojanju drugih juznoslovenskih naroda osim Srba.

Ivan Jankovic said...

"Дакле, имамо основни дијалекат: србски у моравском акценту, којим се обухватао простор Југославије"

me postoji nikakav "moravski akcenat". Postoje cetiri razlicita akcenta: kratko i dugi silazni, kratko i dugo uzlazni u standardnom govoru i dva u starostokavskim govorima.Srpski i hrvatski standardni (novostokavski) jezik imaju identicne akcente. Ne postoji cak ni nekakav moravski dijalekat. Ljudi u dolinama tri Morave govore pet razlicitih dijalekata. Cak i sama dolina Velike Morave ima dva razlicita dijalekta.

SD said...

@Ivan Jankovic

"Medjutim, jos u 19 veku su nemacki a kasnije i drugi lingvisti uveli izraz "srpsko-hrvatski" da bi njime oznacili govor Juznih Slovena stokavaca na Balkanu (razlog je bio jednostavan, tada su to bile jedine dve priznate nacionalne grupe koje govore taj jezik)."

Немачки лингвисти су могли да предложе аустријско-баварско-вестфалијски на пр., а не да преименују постојећи језик вођени слабим познавањем обичаја и прошлости народа неког простора јер постојање признатих националних група није оно чиме се воде лингвисти, судећи по наводима из линка који је дат у оригиналном тексту.

mozda taj jezik treba zvati srBskim, mozes to da predlozis lingvistima u svetu"

Тако се тај језик звао пре него што су се немачки лингвисти направили паметним.

"jedina tvoja poenta je sovinisticka besmislica o nepostojanju drugih juznoslovenskih naroda osim Srba."

Што се Југославије тиче, заиста мислим тако (није Срба-Хрвата-Словенаца него Словенаца-Срба-Македонаца) с тим што је вероватно етнолошки гледано највећа разлика између Словенаца и Срба. Међутим овде што језика тиче и његове класификације, народи т.ј. нације илити државе нису нужно повезане са називом језика, заправо та изкључива веза јесте националистичка по природи јер науку подређује политици.

Та политика диференцијације или уситњавања јесте штетна по културну репресентацију док је она која укључује бугарски, македонски и словеначки кошта имена али даје све остало.

SD said...

Пардон, акцентовање, наглашавање. АкценАт.

MMiillaann said...
This comment has been removed by the author.
MMiillaann said...

al zašto onda Austrijanci ne govore ,,austrijski" ili amerikanci ,,američki"...notorni odgovor je da je politika kriva za to,doduse i crkveni krugovi...Al koji su dublji procesi doprineli takvoj vrsti raslojavanja

Milan Stefanovic said...

Srbin iz Jagodine i Krusevca mnogo slicnije prica Srbinu iz Vranja i Leskovca, nego Srbinu iz Bg-a. Ali, nazalost, drzave su jako uticale i na jezik, pa ce tako Srbin iz Vranja, (iako ce taj Srbin dosta solidno da razume nekog Makedonca iz Skoplja, za razliku od nekog iz Sombora npr.) ipak mnogo bolje razumeti nekog iz Valjeva ili Uzica, nego nekog Makedonca. Jezicko slobodno trziste, nazalost, od pojave moderne drzave, nikad nije u potpunosti postojalo, iako je jezik mnogo teze da kontrolises nego vojnu industriju npr.


Jezik, kao mozda i najljudskija tvorevina od svih ljudskih tvorevina je od samog nastanka kalupljena, i tako su i nastale stvari kao sto su Gramatika i pravopis, stvari koje su u jako velikoj suprotnosti sa najljudskijom sustinom jezika. Sad, to je pre svega uslovljeno time sto u praksi, jezik je pre svega dozivljavan kao sredstvo komunikacije i sporazumevanja, pa se tezilo time da mu se ogranici sloboda, da bi ljudi mogli da se medjusobno bolje razumeju. Ali sa druge strane, posto je jezik nesto najljudskihje sto je ikad postojalo i sto ce postojati, jezik je nemoguce u potpunosti ukalupiti i izregulisati, ma kakve gramatike, pravopisi i dominantni javni diskursi postojali. Jezik nije drzavni Penzioni Fond, pa da mozes da ga u potpunosti kontrolises.