Pages

08 April 2014

Dva pogleda na sport

U toku je finale američke koledž košarkaške lige, ali meni se to ne da gledati. Koledž liga je u Americi po gledanosti u rangu sa profesionalnom NBA i ljudi će vam često reći da koledž košarku vole više od profesionalne. Na koledžu igrači igraju srcem, za slavu, bore se za tim, verni su svojim timovima-koledžima, dok u NBA igraju hladni profesionalci pod milionskim ugovorima sa timom koji ih najviše plati.

Mislim da je ovakav stav u Evropi malo kome jasan. Razlog je što Evropa - ali možda je bolje da to lokalizujem na Južnu Evropu, Mediteran zajedno sa arapskim svetom i južnoevropske izdanke (Južna Amerika) - ima jedno shvatanje sporta; Severna Amerika, Engleska i anglosaksonski svet uopšte imaju drugo. U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, težak rad i pobednički mentalitet. Vrhunski sportisti su idoli ne zbog stvari koje umeju da urade, već zbog toga kako se ponašaju na terenu i van njega. U suprotom, meditaranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Kada gledate koledž košarku vi vidite da se oni ubiju od trčanja, borbenosti, bacanja po podu, da imaju veliko srce i da žarko žele pobedu. Za sve to imam simpatija ali me nekako ne interesuje. Interesantnije mi je posmatrati majstorstvo, tehničko savršenstvo pokreta makar to bilo i bez bilo kakvog nadmetanja. Lepše mi je gledati običan šuterski trening Reja Alena ili Peđe Stojakovića nego studente u žaru borbe na finalnoj utakmici starih rivalskih univerziteta.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu sportista oni kažu atleta. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama". Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo kako hoćete -- slikaru, vajaru, pesniku -- šta god da su, zvati ih "atletama" je promašeno. Još možda zvuči i blago nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena jer u anglosaksonskom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista -- prevod nepotreban -- ako je reč o isturenijem veznjaku (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker -- ali šta je plejmejker prema fantazisti? Rečnik ponekad govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina često čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto to će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Klađenje na fudbalsku utakmicu -- Gorčin Stojanović je ovo odavno napisao -- je nešto najgore što možete da uradite fudbalu. Kladi se na konjske trke, ne kladi se na fudbal. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja -- trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, ostao vam srebrni pehar vredan par hiljada evra u vitrini? Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj 1966. ili Italiji 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu svrha. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva i nije nikakav atleta -- uopšte nema govora o tome da li takvog treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja ni van Goga koji seče uvo -- umetnici su to, pa možda moraju. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

Uzmite i primer takozvanog flopinga i glume. U Americi i Engleskoj posebno preziru fudbalere koji posle kontakta olako padnu ili čak glume da su faulirani ili povređeni. Engleski fubaleri zato to ređe rade, a mnogi Amerikanci baš zbog toga naročito ne vole fudbal. Dobro, niko baš ne voli takvu glumu, ali na tu stvar se mnogo blagonaklonije gleda u južnoj Evropi. Na Mediteranu nije vrlina sportiste da bude izdržljiv i stoički podnosi udarce; ali jeste najveći greh zaustavljati umetnika, majstora, znalca, udaranjem po nogama. Izdržljivošću neka se bave maratonci i bokseri.

Radna hipoteza je sledeća: ljubitelji engleske Premijer lige su verovartniji gledaoci američke koledž košarke; ljubitelji španske Primere više vole NBA. Shvatili ste do sad na kojoj sam ja strani. Taj aspekt borbenosti i rivalstva radi pobede i osvajanja trofeja me slabo interesuje. Umesto toga, čekam NBA plej-of, ove koji ne igraju srcem nego rukama, nogama i glavom.

21 comments:

Pavle Mihajlović said...

Jedan je anglosaksonski, čistokrvni, koker španijel, Rajan Gigs!

Vladimir said...

Živeo sam u zabludi sve ove godine. Bio sam siguran da je Pele nakon ovog lomljenja golmana uterao loptu u mrežu. :)

Ivan Jankovic said...

"Jel dao gol?"

"Jos ga daje".

Dijalog (moguce apokrifni, ali sam ga cuo prepricanog od strane bar deset ljudi) dva navijaca Zvezde na utakmici sa Ral Madridom 1974 kad Stevan Ostojic pokusava da predribla celu odbranu pre nego sto da gol. :)

Speaker said...

Slaviša, ko bi rekao da se u vama krije jedan takav mediteranski romantičar? :)) Priznajem, doduše, da sport, a naročito fudbal, uopšte ne pratim i ne gledam (još otkako sam sa petnaestak godina otkrio žene i noćni život u nekom ozbiljnijem i intenzivnijem smislu, sve manje sam shvatao smisao gubljenja vremena sa gomilom majmuna na tribinama ili pred ekranom u nekoj kafančini, i sve više cenio činjenicu da ta navika ostavlja gomilu devojaka koje se negde dosađuju i široko polje za preduzimljivog mladog čoveka :)) ), ali, iako se slažem sa vama da je reč o odličnom ogledalu kulture i mentaliteta, vidim tu jednu potpuno drukčiju i, što se mene tiče mnogo relevantniju, liniju podele, a ona je pre između Amerike s jedne i cele Evrope, uključujući i Ujedinjeno kraljevstvo s druge strane. Radi se, naime, o socijalnoj ulozi sporta. U SAD, sport je postavljen na zdrave osnove iz fundamenta, to jest, amaterski sport je privatna stvar amatera ili deo obrazovnog sistema, a profesionalni sport je standardan biznis, s minimum raznih hibridnih formi tipa sportskih asocijacija i udruženja, punih "funkcionerske" gamadi čiji je glavni biznis, osim, naravno, organizovanog kriminala, muža državnog novca preko raznih populističkih strategija čiji je zajednički imenitelj upravo zamagljivanje granica između amaterskog i profesionalnog sporta i sumanuta socijalistička ideja da država treba da finasira i jedan i drugi, pa je i njegova društvena funkcija takva: amaterski sport je primarno način da se u mlade ljude, osim postavljanja temelja kasnijeg fizičkog zdravlja i zdravog načina života, usade pozitivna načela borbenosti, upornosti i takmičarskog duha, dok je profesionalni sport čista zabava, i to porodičnog tipa i, kako je kapacitet sportskih objekata ograničen, uglavnom namenjena imućnijim ljudima koji su u stanju da plate relativno skupe ulaznice za vrhunske sportske priredbe. U Evropi, osim spomenutog sistema sistemske korupcije, vrhunski sport služi kao demagoški socijalni ventil, odnosno, kako je neradničkoj fukari omogućen lagodan život na tuđoj grbači, pa, za razliku od ljudi sa sličnim deficitom kvalifikacija i mozga s druge strane Atlantika, koji u većini saveznih država moraju da naporno rade da bi preživeli, i niti imaju vremena za gubljenje, niti novca za ulaznice na profesionalnim utakmicama, a za kriminal ih čeka prava robija, a ne par godina u nekom hotelu od zatvora, veliki deo evropskog lumpenproletarijata umesto da bude prinuđen da radi i nečim konstruktivnim doprinosi ekonomiji, investira višak energije u poluprofesionalni navijački huliganizam, koji se, opet, kao u slučaju "funkcionera" kombinuje sa raznim vrstama kriminala, a u ekstremnim slučajevima u koje spada i država gde sam imao tu nesreću da se rodim, čak imaju šansu da postanu i neka vrsta udarne pesnice ili jurišnika za prljave poslove vladajućeg socijalističko-etatističkog zločinačkog udruženja. Dakle, od nedvosmisleno pozitivnog društvenog fenomena u SAD, na ovom iz temelja naopako postavljenom kontinentu koji čak, preko raznog pseudointelektualnog šljama, relativno uspešno izvozi svoju toksičnu trulež u Ameriku, sport postaje nedvosmisleno zlo i problem, o čemu najbolje svedoči činjenica da u većini evropskih država zbog divljanja navijačkog ološa (koje bi u većini američkih saveznih država bilo potpuno nezamislivo, ili bi ga, svuda, osim u par degenerisanih levičarskih satrapija tipa Kalifornije, rešavala upotreba bojeve municije posle prvog upozorenja, i decenijske robije za preživele :) ) pristojan svet uopšte ne ide na utakmice, a o vođenju supruga ili dece niko i ne razmišlja. To je, neka mi uvaženi bloger oprosti, za mene daleko relevantnija i tragičnija socijalna dimenzija sporta od ovih stilskih finesa o kojima on govori, iako su, naravno, ova dva fenomena takođe u relativno bliskoj, premda nikako jednosmernoj i jednostavnoj vezi. Ja, međutim, moram da priznam da su i u tom nešto užem kontekstu Slavišine dihotomije moje simpatije, možda predvidljivo, pre na strani praktičnog i kompetitivnog anglosaksonskog pristupa :))

Vladimir said...

@Speaker

Fudbal gledaju muškarci koji nemaju devojke i oni koji imaju žene. :)

Lazar Antonić said...

Speaker - Amerikanci subvencionisu sport vise nego evropljani. To pocinje jako rano i sport nije postavljen na zdrave fundamente kao sto kazete. Veliki deo lokalnih skolskih budzeta ide na sport. Placaju se uniforme, stadioni, gostovanja, izostaje se sa casova kada su utakmice u sustini mnogo skuplje nego bilo koji drugi predmet. U evropi sa druge strane sport je extra curriculum, moze da se trenira posle skole. Mislim da su evropljani u tome u pravu.

Speaker said...

@Lazar Antonić
Pa nema ničeg lošeg u tome kada se radi o lokalnom školskom budžetu koji je pod direktnom kontrolom školskog odbora ili lokalnih vlasti, i vrlo su male šanse da se neke profitersko-kriminalne međustrukture kao u Evropi uglave u međuprostor, jer on ne postoji, amaterski i školski sport su jasno razdvojeni od profesionalnog, a to je poenta. Ljudi prosto hoće da investiraju u sport i daju za to vlastite pare, svojevoljno. A ako bi dovoljno velika grupa htela da ima nekakvu "antisportsku" školu, možda bi mnogi na to gledali čudno, ali kladim se da bi u SAD to takođe, u velikoj većini saveznih država, opet sa izuzetkom raznih Kalifornija, Ilinoja i sličnih levičarskih rupetina, bilo mnogo lakše izvodljivo nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. Ali što se tiče ekstrakurikularnog statusa u Evropi i prednosti nastave nad sportom, slažem se sa vama, to mi se čini kao jedna od retkih pametnijih stvari s ove strane Atlantika u toj oblasti, mada, naravno, ja nisam nešto naročito sportski tip, pa verovatno nisam ni objektivan :))

Steve W said...

Jeli ova "analiza" da se uzme ozbiljno?

Jovan said...

Nesto na slicnu temu, iz Atlasa predrasuda, meni je zanimljivo, mozda ce biti jos nekom.

Vladimir Radovanovic said...

Slaviša, dobar tekst. Ja bih samo neka moja zapažanja oko profesionalnog sporta, kako komercijalizacija može da poremeti sam duh takmičenja.

Na primer u NBA ligi u grupnoj fazi (ne računam plej off) je verujem iz komercijalnih razloga na nivou rukovodstva lige odlučeno da se igraju manje angažovane odbrane. To rezultira sa velikim brojem koševa i to se dopada široj publici što donosi veći profit. Meni je ta run and gun košarka dosadna jer mi suština igre nije u akrobacijama već u taktičkom nadmudrivanju...

Politika lige je da se prave superstarovi kojima je dopušteno da siluju loptu do iznemoglosti. Pre par godina sam gledao Brajanta i mislim da bi ga Dule Vujošević sahranio šta je čovek radio, nije mogao ništa da ubode a i dalje pokušava bez pardona a trener ga ne izvodi iz igre. Stalno se jure neki rekordi pomalo i usiljeno, evo trenutno Durent u nekim parametrima prestiže Džordana što pratim iz medija pošto sam iz razloga koje navodim izgubio zainteresovanost da gledam NBA. Verujem da se nekad i sudijama šapne: e ovaj igrač je na pragu rekorda i interes lige je taj i taj...

Nepisano pravilo je da kada je par sekundi do kraja i tim A vodi 3 razlike protiv tima B a tim B ima loptu, da tim A ne pravi faul već pušta tim B da okuša sreću u šutu za 3 poena i traži produžetke. Ako tim B pogodi tu trojku onda liga ima materijal da pravi top 10 poteza dana. Oni su procenili da je publici dosadno da u zadnjim sekundama gleda seriju slobodnih bacanja na obe strane. San Antonio je čini mi se protiv Majamija zbog takvog nepisanog pravila tj takve odluke Grega Popovića izgubio titulu prošle sezone valjda.

Meni na primer ta strategija remeti duh takmičenja jer hoću da vidim koji je tim bolji bez tih ograničenja. Možda je to posledica što sam više pod uticajem evropske košarke gde je bitan samo krajnji rezultat. Da li si ti došao do njega odbranom, napadom nebitno. Ako glavnom igraču ne ide taj dan, ko ga šiša ostavi ga na klupi iskočiće neko drugi bitno je samo da se pobedi. Što se mene tiče pravila koja se trebaju poštovati su samo pisana pravila datog sporta a sva ova komercijalna nepisana pravila remete liberalni takmičarski duh samog sporta zbog kog ja uopšte pratim sport.

Još jedna stvar, u NBA postoji ograničenje u iznosu kojim se plaćaju igrači takozvani Salary Cap što je po mojoj meri dobra stvar. Omogućava ravnopravnije uslove u takmičenju i onemogućava segregaciju klubova na mnogo bogate i siromahe kao na primer u Španskom fudbalu. Uz dobar rad i dobre trade-ove bilo koji klub može napraviti dobar rezultat.

Moguće da sam izneo neke stvari koje nisu baš istinite jer ne pratim previše NBA, za razliku od perioda Divca, Stojakovića kad sam bio klinac pa iz ovog ugla sad imam utisak da je tad NBA imao bolji šmek, već sam većinu stvari pohvatao iz medija.

Slaviša Tasić said...

Vladimire, ja primećujem iste stvari ali ne znam zašto misliš da je to organizovano od strane lige. Recimo meni je normalno da se igraju slabije odbrane tokom godine a da se pojača u plejofu. Ne znam zašto bi liga to trebalo da im naredi, to je normalno ponašanje samih igrača.

Statistika i rekordi se preterano gledaju, ali to je opet ovaj anglosaksonski uticaj, da se sve nešto broji i sabira. I mislim da to guraju mediji, oni broje i izmišljaju sve moguće rekorde, ne verujem da ih liga na to podstiče.

I da, to sa faulovima u poslednjim minutama, to je čudno ali po onome što ja znam to je jednostavno kodeks časti. Niko im naravno ne zabranjuje da prave faul, ali oni sami percipiraju da to nije fer. Sećam se dobro te utakmice iz finala i reporter je posle nje pitao Popovića zašto nije pravio faul, on mu je odgovorio vi mora da ste iz Evrope (i reporter jeste bio). Kaže mi to jednostavno ovde ne radimo. Popović je veliki autoritet i mislim da nema te sile koja bi ga sprečila da napravi faul da je hteo (sigurno ga SA ne bi otpustio ili bi NBA mogao bilo šta) -- osim tog kodeksa, to je za njega jednostavno nešto što se ne radi.

Sve u svemu vidim sve isto što i ti, i iste mi stvari smetaju (stvarno ponekad jure bez mozga i taktike) ali ne vidim da je to od nekoga naređeno ili bilo kako organizovano.

kanura said...

Velika prednost sporta je konkurencija medju igracima, to podize kvalitet sporta. Ono sto je mana je nepostojanje konkurencije medju takmicenjima. Svaka drzava ima samo svoju nacionalnu ligu, evropske lige su definisane nekim evropskim komitetima i tu je kraj.

Americki fudbal koji se igra u evropi sasvim drugacije funkcionise i njegov rast zadnjih 10 godina je ogroman. Postoji u svakoj drzavi drugaciji sistem i sve je uglavnom privatno (i lige i klubovi). U nekim drzavama ima samo jedan savez, u nekim vise, klubovi mogu da igraju i u svojoj drzavi, a mogu i da se prikljuce ligi neke druge drzave. Postoji velik broj privatnih evropskih liga koje nastaju i nestaju svake godine.

U Srbiji je americki fudbal krenuo sa jednom evropskom ligom, pa posle toga je nastala domaca liga, nakon toga su nastala dva saveza, jedan je radio lose i propao, drugi je radio dobro i napredovao. Trenutno u Srbiji postoji oko 30 seniorskih klubova koji igraju domace prvenstvo i 4-5 evropskih takmicenja, vecina srpskih klubova ima amerikance. Pored seniora postoje takmicenja juniora, flag football za klince i postoji takmicenje za zene. Sve ovo je rezultat privatene inicijative, i u procesu stvaranja klubova i pri stvaranja takmicenja. Ako se u AF u Srbiji uvuce ministarstvo sporta znacajnije tu ce biti kraj.

Vladimir Radovanovic said...

Lazare evo zašto mislim da je to strategija lige:

Kad čitaš tekstove o uporedjivanju Lebrona ili Brajanta sa Džordanom često mnogi kažu da nije baš uporedivo jer je onda kriterijum sudjenja bio takav da je dozvoljavao čvršću odbranu. Sad je svaki malo jači kontakt faul pa današnji superstarovi ili pucaju više slobodnjaka ili kao posledica kriterijuma sudjenja lakše dolaze u poziciju za koš. Mislim da je na kriterijum sudjenja direktno uticala liga a sad ću da nevedem moguće motive za to.

Komercijalni cilj lige je popularizovanje NBA na teritorijama gde sama košarka i nije baš popularan sport tipa Kina, Afrika, Australija itd. Prosečan potencijalni konzument košarke u tim zemljama nije baš sofisticiran u pogledu taktičkog nadmudrivanja u igri već mu se više dopada nekakv spektakl tipa zakucavanja Grifina. Ja lično više volim da vidim pik en rol Parkera i Dankana gde Dankan položi elegantno loptu nego da Grifin siluje obruč. Da Grifin igra Evroligu ne bi mu dozvoljavali da zakucava toliko jer bi pravili taktičke faulove, toga u NBA nema (dobro možda baš iz fer pleja ili kodeksa časti o kome si ti pričao ali ja mislim da je to strategija lige).

Jedan detalj koji ide u prilog mojoj tezi iz prošlog pasusa. Prošle sezone je jedno vreme u Hjustonu bljesnuo kinez Džeremi Lin. Odjednom "svaki dan" po portalima gledam kako trener u neizvesnim završnicama pravi strategiju po kojoj on ima poslednji šut za pobedu i neretko pogadja. To mi je delovalo sve onako usiljeno. Mislim da u takvim situacijama treneri gube autonomiju u pravljenju taktike već se rukovode komercijalnim orijentacijama lige. Da ne budem Ilija Čvorović ali mi se čini da su Lina čuvari u takvim utakmicama u završnicama donekle puštali u smislu da mu ne skoče u blokadu svim intenzitetom. Možda sam to istripovao :)

Ono što bih ja voleo da vidim je da neki Evropski tim igra NBA ali da se ne prilagodjava igri u NBA već da zadrži karakteristike igre u Evropi. Na primer da Partizan igra protiv Majamija verujem da bi strategija Duleta bila da zatvori Lebrona, logično. Pravio bi udvajanja na njemu, kombionovao zonu, pravio taktičke faulove itd.

Naravno play off u NBA je druga priča. Mislim da je napravljena podela strategijom lige: Ligaški deo za fanove u širom smislu i play off za hard core fanove.

Vladimir Radovanovic said...

Pardon hteo sam reći Slaviša, polemisao sam sa Lazarom na nekoj od prošlih tema pa mi ostalo urezano u pamćenju...

Slaviša Tasić said...

Jesi se istripovao za Lina :) On je Amer kineskog porekla, to je bilo u NY Nicksima (sad je u Hjustonu) i on je tada, tih par nedelja, stvano bio njihov najbolji igrač. Delimično jer su svi ostali bili povređeni ali delimično jer je bljesnuo nestvarno, to je jedna od najlepših sportskih priča ikada. Nisu ga puštali nego niko nije znao za njega i manje su pažnje obraćali. Šut za pobedu je imao samo jedan i pogodio je. Protivnički trener isto hoće da pobedi, stvarno mu nije u interesu da pusta nekog Lina. Kao i protivnički igrač koji ga čuva - u tom slučaju je bio Španac Kalderon i stvarno se malo odmaknuo od njega ali mislim da je to zato što je očekivao ulaz a ne šut, njegova greška ne pustanje. (Gledao sam skoro dokumentarac o Linu "Linsanity" pa sam tako obnovio gradivo -- preporučujem ga svima.)

Oko kriterijuma suđenja i ja čujem iste stvari, ali brojke kažu da je broj poena po utakmici danas u proseku MANJI nego u Jordanovo vreme. Ali svejedno, na sudije liga može da utiče, oni definišu kriterijume. Ali na timove i igru baš i ne može, konkurencija među njima to rešava, svako hoće da pobedi.

Vladimir Radovanovic said...

Slaviša, rekoh ja da sam zaključke donosio na osnovu površne percepcije koju sam stekao iz medija a ne direktnim praćenjem lige. Odgledam možda jedan meč godišnje.

Nekako, moj utisak da u ligaškom delu lige postoji malo fake-a koji sam opisao ne mogu da otklonim na taj način što gledam statistiku primera radi koju si ti spomenuo da je ranije postizano više koševa nego sada. Više je taj utisak a i sam motiv da gledam nadmetanje iracionalan. Pre se odlučujem za fudbal i to Ligu Šampiona možda baš zato što tamo nema tog egotripa oko superstarova u toj meri. Dobro, postoje Mesi, Ronaldo i ekipa ali evo juče je Borusija bez večih zvezda u timu rasturila Real. To je isto jedna od razlika izmedju anglosaksonskog pogleda na sport i mediteranskog. Ja sam juče uživao u tome što je "skromna" Borusija rasturala "nadmene" Realovce. U našem mentalitetu je da ne gotivimo bogate, možda je to posledica komunizma ili je baš komunizam naišao na plodno tle kod nas baš zbog takvog mentaliteta. Da ne širim priču ali zaključak je da se na osnovu sporta i doživljavanja istog može dosta naučiti o psihologiji naroda što je i bio deo teme tvoga teksta.

Željka Buturović said...

ja mislim da u SAD postoje bar dva elementa sporta, napor, pobedjivanje sebe, itd, ta neka licna drama sa elementima asketizma, i uspeh, u smislu pobede. ti si to podveo pod isto, ali zapravo nije isto. pocecu od sebe, ja sam od tih sto sport gleda zbog takmicenja (a ne zbog umetnickog dojma), "brojim trofeje" sto bi ti rekao, i ne podnosim koledz kosarku. razlog je sto su to u sustini pocetnici i sto bi svaki taj tim bio zgazen od strane najgoreg NBA tima - to bi bilo kao da za vreme vimbldona pratim tamo neki futures turnir. iz mog iskustva, koledz kosarku u velikom broju gledaju ljudi (tj. zene) koje inace ne prate sport. slicno kao i za olimpijske igre, gde se ukljucuje taj dodatni segment populacije i onda izmedju dve reportaze o samohranoj majci iz kamerona i kanadjanina kojem su rekli da nikad nece moci da pliva dobije snimak od pola sata odlucuje utakmice kvalifikacija. dodatni element sa koledz kosarkom je taj njihov provincijalizam, ljude ovde vise zanima rezultat bocanja u njihovom selu nego svetsko prvenstvo u atletici.

MMiillaann said...

Angosaksonski svet i u sportu prati tradiciju kao inace,zato Englezi ne igraju basket a Ameri fudbal. U Evropi mase su pohrlile masovnom sportu kao oblik emancipacije,novi sportovi donosili su novu modu i novo društvo... Zato i danas u Evropi se dive majstorima a anglosasi traže samo atlete(a i sam pristup sportu je takav,agresivan,takmičarski u svakom momentu)

Ivan Jankovic said...

Konacno da neko kaze sta treba u vezi sporta. Jedna od najvecih besmislica dnasnjeg sporta je po mom sudu je opsteprihvacena teorija o Michael Jordanu kao najvecem kosarkasu svih vremena, samo zato sto je osvojio najvise titula i sto je davao spektakularne koseve, pravio akrboacije u vazduhu i slicne "atletske" poduhvate. Potpuno se ignorise cisti artizam igre koji je demonstrirao Magic Johnson, Mikelandjelo kosarke, koji je bio i 'regista' i 'fantasista'. Ali je verovatno mogao manje da skoci u vis od Jordana.

Milos said...

Nije baš Jordan najveći košarkaš samo zato što je davao spektakularne koševe, bilo je uvek spektakularnijih od njega, nego zato što je davao koševe kada je to bilo potrebno. Ipak se svaki sport igra za pobedu i u Americi i u Evropi, mada je i meni Magic bio uvek omiljeniji od Jordana

tiki said...

Neki narodi jednostsvna u svako jelo trpaju krumpir ..a neki paradajz...