Sve dok je Goran Rodic neko ko u ime Građevinske komore Srbije daje izjave i procene tržišta tu instituciju je nemoguće shvatiti iole ozbiljno. Elem, taj gospodin mi je već tuže vremena favorit zbog epohalne besmilice o vojnoj imovini koja vredi milijarde dolara (državna imovina prema procenama istog stručnjaka vredi 175 milijardi dolara), koja pada na logičkoj konkluziji da niko nije tolika neznalica pa da to ne upotrebi za rešavanje problema javnih finansija (pobedu na izborima). I tako dok je on pre manje od godinu dana izjavljivao da rashodovane zgrade i zemlja vrede milijarde dolara, sada nam nudi koncept prema kome je budućnost Srbije masovna stanogradnja stanova od 500 EUR po kvadratu. Mrtva je trka šta je od ovog dvoje bemislenije, kao i što je mrtva trka koji je novinar koji je ovo preneo više lišen elementarnog znanja onoga o čemu piše budući da ove vesti nisu nađene u crnim biserima ili verovali ili ne rublikama. Savetovati masovnu stanogradnju u zemlji koja će u narednih barem 50 godina imati depopulaciju, koja i sada ima višak stambenog prostora je savet koji je skoro jednako učinkovit kao i namerno miniranje mostova da bi se podstakla mostogradnja. Savetovati nekoga da masovno gradi stanove i da ima profit od 0,6% je jednako realno kao i da našu poljoprivredu unapredimo masovnim uzgojem zdrave hrane na Marsu. I opet, nije Rodić ništa kriv, krive su institucije u čije ime daje izjave i novinari koji ovo prenose bez da provere kakve besmislice prenose.
15 August 2014
14 August 2014
20 meseci
Nisam pisao o 100 dana vlade, prosto je reč o jednoj istoj vladi koja je svoje konture dobila u decembru 2012. godine, hrabrim, ali ispostaviće se neiskrenim postupkom. Od tog decembra 2012. godine, de facto je sve isto, tako da je 100 dana aktuelne vlade samo 100 dana vlade u kojoj de facto i de jure nije raspolućeno. Niti se SPS protivio reformama, niti je URS imao ikakve snage da tera vodu na svoju vodenicu.
Moje mišljenje vezano za ekonomsku politiku je da se ne nadam da ćemo imati ni R od reformi, ni R od rasta, ni P od prosperiteta. Iz prostog razloga što te osetljive biljke ištu tačno određeno tle da bi rasle i da bi se razvijale. Takođe, mislim da je analitika prilično beskorisna jer razlozi mog pesimizma ne leže u sferi operativnog (gde je takođe loše), nego u sferi strateškog.
Za ovih 20 meseci nismo videli išta drugo osim nastavka politika koje su vaspostavile DS&URS uz nešto veću prilježnost kada je reč o nadi da postoje spasitelji iz inostranstva poput Harija Al-Potera ili baćuške Gandalfiča. Malo je učinjeno da se poslovno okruženje u Srbiji popravi, da nam država postane troškovno efikasnija i lepša za biznis. U suštini, kroz uspostavljanje jače forme lične vlasti nego u vreme Borisa Tadića nastavljeno je urušavanje ionako zakržljalih institucija tržišne privrede i institucija države. Kako u takve države, koje se često nazivaju provizorijumima ili banana državama, niko ne želi da ulaže ako mu se ne ponude netržišne koristi, nastavilo se šminkanje privrednog mrtvaca kroz davanje budžetskih sredstava, umesto izvođenja reformi. Da reforme zavise samo od toga koliko se iste obećavaju, mi bi zaista bili šampioni reformi. Futur i dalje dominira, a zli prethodnici su krivi.
Fenomen lične vlasti koji ima konture putinizacije je višestruko promašen koncept, barem sa stanovišta ekonomskog rasta i prosperiteta. Srbija liči na Rusiju, koliko i mango na krokodila - niti ima atomsko oružje, niti je bilo kome bitna u svetu, niti je izvoznik energenata i ruda. Rusija može da plati cenu neefikasnog privrednog sistema i raznovrsnih egzibicija, Srbija ne može. Rusija nije u dugovima, Srbija je na pragu da postane parija svetskog finansijskog tržišta. Posebnu dozu problema stvaraju konstantni obrti oko toga ko su dobri, a ko loši momci, što je loše ako idete putem lične vlasti jer je jedina prednost iste u očima privrednika ako obezbeđuje predvidljivost i brzo rešenje problema.
Nastavljeno je dalje urušavanje javne administracije kroz metastaziranje nesposbnosti i nekompetentnosti na gotovo svim nivoima. Najjača stranka u vladi je bila svesna da ima ozbiljne kadrovske probleme, ali nije mnogo učinila da tu za nju gorku činjenicu značajno izmeni u svoju, odnosno u korist Srbije. Tek nas čekaju posledice ovakvog ponašanja koje će isplivavati kako u redovnim, tako i u vanrednim okolnostima - od nesposbnosti da se ošiša trava i zapraše komarci do vođenja velikih sistema. Uz ovu negativnu selekciju, prirodno ide priča o tome da smo mi kao društvo nesposobni da vodimo sami sebe i da je najprirodnija stvar da budemo najamni radnici za sitne novce u sopstvenoj zemlji, pa čak i da nas pustinjske države imaju učiti o poljoprivredi (ne Izrael).
Dakle, neće biti bolje. Ni za godinu, ni za dve, ni za 50 godina sa ovakvim ekonomskim politikama i ovakvim promišljanjem o društvu. Gotovo je izvesno da će se jedna velika istorijska šansa pretvoriti u jedan veliki promašaj u nizu promašaja Srbije koje će na kraju ostaviti razoreno društvo u stanju unutrašnjeg konflikta, bez snage da izađe iz spirale propadanja. Dodatno je loše što u parlamentu Srbije postoji zaista poslanika koji se mogu nabrojiti na prste jedne ruke koji jesu zdrava alternativa trenutnom putu i koji tu alternativu saopštavaju. Van parlamenta je bolje, posebno kod stranaka koje nisu ispale iz statusa parlamentarnih nego su start-ups.
Dobra strana ovih 20 meseci je što vodimo razumnu spoljnu politiku. Što uglavnom ispunimo što obećamo. Što Srbija ima mentore u SAD i EU, a mnogo manje u Rusiji i što smo odustali u praksi od groteskne ideje o neutralnosti zemlje koja nije imala ni principe u politici, ni opremljenu vojsku da može braniti svoju slobodu. Ako dobijemo Srbiju na Zapadu, ova vlada neće biti potpuni promašaj u svim segmentima. To će biti nešto što će nam ostati za budućnost. Za sada pre kao banana država na Zapadu, nego kao partner Zapada, a ovo prvo je verovatnije isključivo zbog sopstvenih odluka o uređenju Srbije.
Moje mišljenje vezano za ekonomsku politiku je da se ne nadam da ćemo imati ni R od reformi, ni R od rasta, ni P od prosperiteta. Iz prostog razloga što te osetljive biljke ištu tačno određeno tle da bi rasle i da bi se razvijale. Takođe, mislim da je analitika prilično beskorisna jer razlozi mog pesimizma ne leže u sferi operativnog (gde je takođe loše), nego u sferi strateškog.
Za ovih 20 meseci nismo videli išta drugo osim nastavka politika koje su vaspostavile DS&URS uz nešto veću prilježnost kada je reč o nadi da postoje spasitelji iz inostranstva poput Harija Al-Potera ili baćuške Gandalfiča. Malo je učinjeno da se poslovno okruženje u Srbiji popravi, da nam država postane troškovno efikasnija i lepša za biznis. U suštini, kroz uspostavljanje jače forme lične vlasti nego u vreme Borisa Tadića nastavljeno je urušavanje ionako zakržljalih institucija tržišne privrede i institucija države. Kako u takve države, koje se često nazivaju provizorijumima ili banana državama, niko ne želi da ulaže ako mu se ne ponude netržišne koristi, nastavilo se šminkanje privrednog mrtvaca kroz davanje budžetskih sredstava, umesto izvođenja reformi. Da reforme zavise samo od toga koliko se iste obećavaju, mi bi zaista bili šampioni reformi. Futur i dalje dominira, a zli prethodnici su krivi.
Fenomen lične vlasti koji ima konture putinizacije je višestruko promašen koncept, barem sa stanovišta ekonomskog rasta i prosperiteta. Srbija liči na Rusiju, koliko i mango na krokodila - niti ima atomsko oružje, niti je bilo kome bitna u svetu, niti je izvoznik energenata i ruda. Rusija može da plati cenu neefikasnog privrednog sistema i raznovrsnih egzibicija, Srbija ne može. Rusija nije u dugovima, Srbija je na pragu da postane parija svetskog finansijskog tržišta. Posebnu dozu problema stvaraju konstantni obrti oko toga ko su dobri, a ko loši momci, što je loše ako idete putem lične vlasti jer je jedina prednost iste u očima privrednika ako obezbeđuje predvidljivost i brzo rešenje problema.
Nastavljeno je dalje urušavanje javne administracije kroz metastaziranje nesposbnosti i nekompetentnosti na gotovo svim nivoima. Najjača stranka u vladi je bila svesna da ima ozbiljne kadrovske probleme, ali nije mnogo učinila da tu za nju gorku činjenicu značajno izmeni u svoju, odnosno u korist Srbije. Tek nas čekaju posledice ovakvog ponašanja koje će isplivavati kako u redovnim, tako i u vanrednim okolnostima - od nesposbnosti da se ošiša trava i zapraše komarci do vođenja velikih sistema. Uz ovu negativnu selekciju, prirodno ide priča o tome da smo mi kao društvo nesposobni da vodimo sami sebe i da je najprirodnija stvar da budemo najamni radnici za sitne novce u sopstvenoj zemlji, pa čak i da nas pustinjske države imaju učiti o poljoprivredi (ne Izrael).
Dakle, neće biti bolje. Ni za godinu, ni za dve, ni za 50 godina sa ovakvim ekonomskim politikama i ovakvim promišljanjem o društvu. Gotovo je izvesno da će se jedna velika istorijska šansa pretvoriti u jedan veliki promašaj u nizu promašaja Srbije koje će na kraju ostaviti razoreno društvo u stanju unutrašnjeg konflikta, bez snage da izađe iz spirale propadanja. Dodatno je loše što u parlamentu Srbije postoji zaista poslanika koji se mogu nabrojiti na prste jedne ruke koji jesu zdrava alternativa trenutnom putu i koji tu alternativu saopštavaju. Van parlamenta je bolje, posebno kod stranaka koje nisu ispale iz statusa parlamentarnih nego su start-ups.
Dobra strana ovih 20 meseci je što vodimo razumnu spoljnu politiku. Što uglavnom ispunimo što obećamo. Što Srbija ima mentore u SAD i EU, a mnogo manje u Rusiji i što smo odustali u praksi od groteskne ideje o neutralnosti zemlje koja nije imala ni principe u politici, ni opremljenu vojsku da može braniti svoju slobodu. Ako dobijemo Srbiju na Zapadu, ova vlada neće biti potpuni promašaj u svim segmentima. To će biti nešto što će nam ostati za budućnost. Za sada pre kao banana država na Zapadu, nego kao partner Zapada, a ovo prvo je verovatnije isključivo zbog sopstvenih odluka o uređenju Srbije.
Subscribe to:
Posts (Atom)