Pages

15 April 2014

Zašto u Srbiji nema privatnih sudova?

Srbija već osam godina ima, čini mi se, prilično liberalan Zakon o arbitraži, koji omogućava ugovornim stranama da se unapred dogovore oko svih bitnih elemenata ukoliko dođe do spora. Takođe, uslovi za arbitra su praktično nepostojeći - po zakonu svako (oko koga se stranke dogovore) može da bude arbitar, čak ne mora ni da bude pravnik, a i arbitražna odluka je izvršna.

Međutim, nakon razgovora sa par pravnika, saznao sam da u Srbiji praktično ne funkcioniše unutrašnja arbitraža (kada su obe strane domaća lica), već samo međunarodna. Pitanje je - zašto?

Deluje mi da su svi elementi tu - sa jedne strane imamo državno pravosuđe koje je sporo, neefikasno i skupo, a sa druge strane postoji zakon koji omogućava jeftinu i efikasnu privatnu alternativu. Deluje da je tražnja visoka, a i da ponuda može da bude visoka. Zašto onda više ugovora ne predviđa privatnu arbitražu? U čemu je problem?

Jedan od pravnika mi je tvrdio da je jedini problem u tome što biznismeni ne znaju da ova opcija uopšte postoji, ali meni to ne deluje logično. Da li neko od čitalaca zna nešto više o celoj ovoj priči?

6 comments:

mileusna said...

Arbitraža o kojoj ja najviše znam jeste ona za RS domene. Samom kupovinom domena kupac .RS domena prihvata i uslove arbitraže ako to nje dođe. Sa druge strane, neko ko npr. tuži vlasnika domena zbog kršenja autorskih prava, on nema ugovor i obavezu sa RNIDS-om te se može odučiti odmah i za sudski postupak, a može i podneti tužbu arbitražnoj komisiji i time prihvatiti arbitražu, koja ima i svoje troškove, oko 2000 EUR ako se ne varam.

Mislim da ih je do sad bilo nekoliko po pitanju RS domena, ali ne velik broj.

Marko Paunović said...

Dobro, znaci ipak se koristi, mada u vrlo specificnoj oblasti....

tiki said...

Ne mogu ljudi da prihvate da to uopce postoji.. Luka Arvaj ti to radi u hr.. ako pratis libertsrijansku scenu u hr znas ko je on

Anonimni Ugovorci said...

Moj profesor građanskog procesnog prava (tu spada i arbitraža) je nešto objašnjavao na tu temu. Na primer izneo je tvrdnju da kod nas ni jedan jedini spor nije rešen medijacijom (mirno rešavanje), to je bilo neke 2011. godine. Priča ide otprilike ovako. Arbitra sam biraš, svaka strana po paran broj, posle ovi biraju još jednog neparnog i taj je predsednik veća. Pošto arbitra sam biraš na njegove odluke nemaš pravo žalbe, znači nema šansi da dođe do spora koji se minira sa svih strana i koji traje 10 godina. Tu upravo nastaje problem. Svugde u svetu su spor i parnica sinonimi. Kod nas nisu, kod nas jedna strana zna da nije u pravu i ide do kraja, bar dok ne propadne i ne ispumpa pare. Tako i dva biznismena,i oni kad kreću u posao polaze od toga da ako dođe do spora bolje da se on što teže i sporija reši. Upravo obojica polaze od kalkulacije da će nadigrati jedan drugog, a da će onda njemu kao igraču koji je nadigrao dugotrajnost spora pred državnim sudom ići u korist. Imaće dovoljno vremena da istuneliše pare. Zna za arbitražu onaj ko treba da zna ne sekirajte se.

Marko Paunović said...

Na Twitteru sam saznao da je nedavno sa radom poceo Beogradski arbirtrazni centar. Vidim da je dobra ekipa (predsednik je bio Gaso Knezevic), nadam se da ce biti nesto od toga.

Nenad Čečević said...

Ne treba mešati Arbitražu i Medijaciju. Arbitraža ima sve atribute suda, dok medijacija podrazumeva predlog Medijatora sa kojim strane ne moraju uopšte da se saglase. Saglasnost strana u postupku je u medijaciji bitna dok u arbitraži nije. Oba postupka nisu razvijena u Srbiji iz razloga nezainteresovanosti države za tzv. ''alternative dispute resollution'' sisteme.